Преломна тачка за европско друштво

У протеклих годину дана Европа је примила многе људе са Блиског истока, са Хиндукуша и из Африке. Ипак, иако су дошли и долазе у статусу избеглица, иако су њихови бројеви ставили све политичке и социјалне институције пред изазов могућег, не може се говорити о избегличкој кризи. Поставити дијагнозу "избегличке" кризе, значило би починити вербални преступ из нехата.

Свијет 25.10.2016 | 08:35 Модел миграција са којима се Европа овог тренутка суочава, пре се одвија по принципу "вер сацрум" (свето пролеће), својственом ратнички, патријархално и религиозно интегрисаним "мушким савезима" античког света. У оквиру феномена "светог пролећа", антички колектив би слао групе младих мушкараца као претходницу освајања нових територија.

Од њих се није очекивало само да запоседну простор за властито издржавање већ и да на тај начин тестирају снагу религије, односно култа који је уједињавао заједницу порекла; да кроз свет пронесу вест о снази њене животне енергије.

Феномени људске културе су мултивалентни. Примењен у простору симболичких форми, принцип "вер сацрум" је пре нешто више од једног века из себе изнедрио југендстил, читаву једну уметност која је прелазила границе важеће естетике, ишла даље, освајала. У области реалног живота, овде и сада, из модела "вер сацрум" рођен је феномен "малолетних избеглица без пратње" – младих мушкараца гладних живота, фокусираних на освајање и неутрализовање свих културних знакова који према њима или стоје постројени у непријатељској формацији, или су им напросто неразумљиви.

То је још Кант знао

Заједно са најновијом "вер сацрум" генерацијом долазе одвојено, распршени преко различитих избегличких рута, најближе породице, даље фамилије и први суседи. Како ствар тренутно изгледа, чини се да су Брисел и Берлин и даље спремни да тај тренд негирају као фантазију оних који су наводно преспавали доба просвећености и хуманизма. За љубав јасне мисли, овде се у помоћ мора позвати индекс поделе на добре људе и лоше људе, онако како се актуелно употребљава у већини европских медија. Таква подела је несавршена, генерално непоуздана, али у овом случају тачно погођени феномен који европским друштвима пречи трезвени поглед на оно што се у речнику свакодневице зове избегличком кризом.

"Добар човек" (Гутменсцх) стоји изнад ствари. Ту се не мисли на лаковерне или наивне људе већ, напротив, на оне који сасвим свесно делују из промишљеног етичког кодекса. Своју доброту такви не препуштају случају. Они негују своју доброту, култивирају је и теоретски и практично, обликују у стандардни образац за самовољно дерогирање права и државе.

Узмимо на пример доброг човека који се не штеди кад жели да схвати правила по којима функционише свет. Ради на себи, путује, посматра друге културе, учи се поштовању. Ако је уз то још интелектуално поштен и барем делимично емпатичан, резултат је вредан дивљења. Као да се читаво наслеђе хуманизма јавља у једном једином даху: Поштуј туђе културе, обичаје и религије, ослони се на властити разум, делуј рационално. Све је то још и Кант знао, а да није морао да направи ни један корак ван Кенигзберга!

Довде је све неупитно. Али онда, кад је у тако скупом и дугом процесу дошао до фино заокруженог погледа на свет, данашњи добар човек почиње да се чуди и зграњава над чињеницом да сви на свету не мисле као он. Како је то само могуће да неко може бити тако другачији, тако неразуман, тако насилан!

Да би се схватило како су данас у ситуацији о којој је овде реч распоређене етичке нијансе, од помоћи је један аксиом италијанског философа историје и права Ђамбатиста Вика. Према тој Виковој шеми, "добар" би био онај човек који је изгубио способност за имагинацију целине. Такав више нема општу слику, само фрагменте.

У том смислу, "лоши" људи уживају предност да њихова веза са имагинацијом никада није прекинута. Зато они могу да замишљају до бесвести шта се може догодити са њиховим друштвима и културама када једна страна, потентном демографијом ношена, културно самодовољна религија, одједном дође у позицију да одређује друштвени уговор Европе.

Трезвени лош човек

Наравно да се овде за љубав једноставности претерује. Није да добри људи не поседују никакву фантазију. Они су само изгубили рефлекс историјске имагинације. За разлику од њих, лоши људи не раде ништа друго него се присећају историјског процеса у коме су настајале ствари као слобода, индивидуализам, рационалитет, секуларизам, подела власти, социјална држава или гендер-политика. "Лоши", за разлику од "добрих", нису изгубили свест о томе како та достигнућа и даље остају рањива и крхка. Најкраће речено: када жели лекцију из страха и ужаса, добар човек иде у биоскоп, лош гледа вести дана на телевизији.

И тако, цивилизацијски ускраћенима од талента имагинације, добрим људима не пада на памет да се њима или њиховим најмилијима може догодити нешто лоше, зато што нагињу ка томе да све што је страно, непознато и мрачно редукују на познато. "Зашто?", питају се такви очајно после терористичких напада у Ници, Паризу, Бриселу, Њујорку, Бостону или Ансбаху. "Зашто нам то раде?"

Променити – насиљем

Зашто? Зато што нас мрзе. Зато што желе оно што је наше, да би га могли прилагодити свом погледу на свет и уклопити у сопствени систем вредности. Зато што и они, једнако као и ми, нагињу ка томе да све страно, непознато и мрачно редукују на познато.

У свакодневици, то би изгледало овако: Они желе да нас разумеју, али то могу само ако нас промене, а могу нас променити само насиљем. И због тога радикални исламисти изводе терористичке акте, због тога добар део европских муслимана показује висок степен разумевања за интенције оних који такве акте изводе.

Европа стоји на прагу радикалних промена. Такозване "беле" културе, а унутар њих пре свега Запад са својом супериорном позицијом, не могу и даље овако. До сада су универзалност својих вредносних система доказивали снагом узора. И сјајем оружја – нема разлога за стид, за то је ионако прекасно.

И ту сад долази до изражаја драматична разлика између добрих и лоших: Добри људи су спремни да од срамоте пред историјом допусте пропаст властитих друштава и будућих генерација. За разлику од њих, лоши људи не прихватају историјску већ само своју властиту одговорност и спремни су да се бране.

Борба за простор јавне речи

То је егзистенцијална криза, коју је могуће решавати само у новом друштвеном консензусу: Да ли добри људи имају право да жртвују лоше људе? Да ли су лоши људи сагласни с тиме да се једна виталистичка, страна религија удобно намести у њиховим секуларним друштвима? И то не у форми индивидуализованих људи с лицем, именом и презименом, већ као колектив који још у доласку преговара о групним и политичким правима?

А ако у том судару јавних дијагноза лоши људи остану у мањини? Јасно, онда ћемо као друштва и културе престати да постојимо. Чак и то је у реду, док је јасно да се о томе водила јавна дискусија, да је постојала свест да се то догађа, да смо се с таквим развојем рационално помирили при потпуној свести. Такав расплет би могао ући у теорију као потпуно нови принцип политичке инклузије: Не, као до сада, демократија или пропаст, већ демократија и пропаст.

(ДИЕ ПРЕССЕ)