Прича - Еx-YУ фудбал између два рата: Контрапарада каменоресца и срцеломца...

Проблеми са којима су се клубови носили пре скоро целог века били су сасвим другачији од ових данас...

Фудбал 25.10.2016 | 23:30 Данашњи  фудбал је постао индустрија забаве. Вредност играча мери се милионима, па и стотинама  милиона евра. О баснословним примањима да не говоримо. Цифре некада незамисливе, не само за фудбалере, већ и  за озбиљне индустријалце и трговце. Логично, прохтеви фудбалера све су већи, па више није никаква новост кад познати играч приватним авионом прелети цео континент зарад једног ноћног изласка. А некада? Некада један фудбалер није могао ни да вереницу поведе на пут возом са екипом. 

И то не било који фудбалер.

Јован Јоца Спасић, дугогодишњи голман београдског СК Југославија, из неуобичајеног разлога био је тема на спортским странама листа Време јула 1935. године . У чланку под насловом "Спасић пред дисквалификацијом" наводи се зашто Спасић није могао да крене у Љубљану. Наиме, тог викенда СК Југославија из Београда је играла утакмицу  елитне државне лиге против Приморја, коју је, узгред речено, изгубила са 3:2, а на пут се кретало два дана раније. Међутим,  на листи путника се није нашао Спасић,  јер је захтевао, према изјавама вође пута, да у главни град Словеније поведе и вереницу. Вођство пута и играчи, кад су видели Спасића на станици са вереницом, мислили су да је она дошла само да га испрати, међутим, испоставило се да је он тражио да млада дама пође са њим. Наравно, о трошку клуба што челници угледног спортског колектива нису дозволили. Спасић је остао у Београду са драгом. Врло ригорозно држање клуба је условљено ставом да би, да се попустило, свако на утакмице водио веренице, рођаке, пријатеље чиме би СК Југославија изгубила значајна средства и могуће повластице које су имали спортисти приликом путовања железницом. 

За данашње услове занемарљива цифра тада се третирала као беспотребан трошак. У издању листа Време од следећег дана (на дан утакмице), сам Спасић је демантовао наводе клупских главешина тврдњом да је невин. Изјавио је да је после два лигашка меча против БСК-а и Конкордије известио управу да не може да игра ван Београда, управо због веренице, те да му је обећано да ће она путовати са њим, а да у дотичном инциденту на дан путовања вереници уопште није извађена карта. Спасић је нагласио да је она већ путовала са њим претходне недеље на утакмицу против Славије у Осијеку. Венчање је било заказано на дан меча у Љубљани. Одложено је, пошто је Југославија на тако нешто замолила Спасића уз уверавања да ће, тако бар тврди играч, све тиме настале финансијски обавезе пасти на рачун клуба.

Апропо ове приче, битно је поменути да је баш те 1935. године полако почело да се прелази из суровог аматеризма у полупрофесионализам и да су играчима почеле да се исплаћују неке ситне премије у новцу или повластице за утакмице. Спасићев случај ипак је јединствен. Додуше, дешавало се да играч одбије да приступи неком клубу док му није обећан нови посао или сигурна премија и слично. Тиме су они осигуравали егзистенцију. Грађански је у Загребу имао и зграду у коју је је смештао фудбалере из унутрашњости, а у Београду је неретко у једном стану живело по неколико њих. Већина су били студенти из унутрашњости, а други део су били радници или чиновници, који су такође неретко били запослени преко веза из клуба. Да, и тада су "радиле везе". У управама клубова су били људи блиски власти, градској управи или менаџменту неке фабрике или фирме. На пример, код железничких клубова играчи су били запослени на железници.

Јоца Спасић је иначе био каменорезачки радник из Лесковца, рођен 1909. године. У том граду су пре Другог светског рата два најпопуларнија клуба била "Момчило" и "Јосиф" (оба тима су добила имена по својим добротворима и оснивачима, који су прерано преминули). Јоца је играо у "Момчилу" док га на једној пријатељској утакмици 1929. није приметила управа Југославије. Тада прелази у Београд и наставља каријеру у престоничком великану, у ком ће играти следећу деценију и убележити безмало 300 утакмица (од тога само 70 у првој лиги). Иако је Југославија тридесетих година имала неколико добрих голмана (Кукић и Плац), Спасић је био најредовнији на голу , а наследио га је тада млађани Ловрић. Био је и учесник утакмица против Роме, Расинга из Париза, Челсија - победа од чак 6:1! - и других европских великана. Није му дуго требало ни да допре до репрезентације. Већ 1930. је замало био и путник за Монтевидео (место резервног голмана је попунио Милан Шећерко Стојановић из БСК-а), да би 15. марта 1931. Спасић је дебитовао за репрезентацију Југославије против Грчке. Одиграо је 15 званичних и неколико незваничних утакмица за државни тим , а упамћен је као висок и снажан голман који је наследио Милована Јакшића. У дресу националног тима био је активан све до 1937, а успут је скупио и 17 наступа у селекцији Београда. Клупску каријеру је окончао три године касније. Свакако један од најупечатљвијих голмана тог доба.

После играчке каријере радио је као тренер у Мачви и неколико београдских клубова ,водио је и репрезентацију глувонемих фудбалера после Другог  светског рата. Био је специјализован за тренере голмана и из његовог рада и туторства су су се изродили голмани као што су Ловрић, Видинић, Кривокућа и други.

Стигао је притом и да буде главни актер у једној од првих таблоидних фудбалских прича на простору бивше Југославије.

Јован Спасић је умро 1981. године у Ровињу.

Извор: моззартспорт