Priča - Ex-YU fudbal između dva rata: Kontraparada kamenoresca i srcelomca...

Problemi sa kojima su se klubovi nosili pre skoro celog veka bili su sasvim drugačiji od ovih danas...

Fudbal 25.10.2016 | 23:30 Današnji  fudbal je postao industrija zabave. Vrednost igrača meri se milionima, pa i stotinama  miliona evra. O basnoslovnim primanjima da ne govorimo. Cifre nekada nezamislive, ne samo za fudbalere, već i  za ozbiljne industrijalce i trgovce. Logično, prohtevi fudbalera sve su veći, pa više nije nikakva novost kad poznati igrač privatnim avionom preleti ceo kontinent zarad jednog noćnog izlaska. A nekada? Nekada jedan fudbaler nije mogao ni da verenicu povede na put vozom sa ekipom. 

I to ne bilo koji fudbaler.

Jovan Joca Spasić, dugogodišnji golman beogradskog SK Jugoslavija, iz neuobičajenog razloga bio je tema na sportskim stranama lista Vreme jula 1935. godine . U članku pod naslovom "Spasić pred diskvalifikacijom" navodi se zašto Spasić nije mogao da krene u Ljubljanu. Naime, tog vikenda SK Jugoslavija iz Beograda je igrala utakmicu  elitne državne lige protiv Primorja, koju je, uzgred rečeno, izgubila sa 3:2, a na put se kretalo dva dana ranije. Međutim,  na listi putnika se nije našao Spasić,  jer je zahtevao, prema izjavama vođe puta, da u glavni grad Slovenije povede i verenicu. Vođstvo puta i igrači, kad su videli Spasića na stanici sa verenicom, mislili su da je ona došla samo da ga isprati, međutim, ispostavilo se da je on tražio da mlada dama pođe sa njim. Naravno, o trošku kluba što čelnici uglednog sportskog kolektiva nisu dozvolili. Spasić je ostao u Beogradu sa dragom. Vrlo rigorozno držanje kluba je uslovljeno stavom da bi, da se popustilo, svako na utakmice vodio verenice, rođake, prijatelje čime bi SK Jugoslavija izgubila značajna sredstva i moguće povlastice koje su imali sportisti prilikom putovanja železnicom. 

Za današnje uslove zanemarljiva cifra tada se tretirala kao bespotreban trošak. U izdanju lista Vreme od sledećeg dana (na dan utakmice), sam Spasić je demantovao navode klupskih glavešina tvrdnjom da je nevin. Izjavio je da je posle dva ligaška meča protiv BSK-a i Konkordije izvestio upravu da ne može da igra van Beograda, upravo zbog verenice, te da mu je obećano da će ona putovati sa njim, a da u dotičnom incidentu na dan putovanja verenici uopšte nije izvađena karta. Spasić je naglasio da je ona već putovala sa njim prethodne nedelje na utakmicu protiv Slavije u Osijeku. Venčanje je bilo zakazano na dan meča u Ljubljani. Odloženo je, pošto je Jugoslavija na tako nešto zamolila Spasića uz uveravanja da će, tako bar tvrdi igrač, sve time nastale finansijski obaveze pasti na račun kluba.

Apropo ove priče, bitno je pomenuti da je baš te 1935. godine polako počelo da se prelazi iz surovog amaterizma u poluprofesionalizam i da su igračima počele da se isplaćuju neke sitne premije u novcu ili povlastice za utakmice. Spasićev slučaj ipak je jedinstven. Doduše, dešavalo se da igrač odbije da pristupi nekom klubu dok mu nije obećan novi posao ili sigurna premija i slično. Time su oni osiguravali egzistenciju. Građanski je u Zagrebu imao i zgradu u koju je je smeštao fudbalere iz unutrašnjosti, a u Beogradu je neretko u jednom stanu živelo po nekoliko njih. Većina su bili studenti iz unutrašnjosti, a drugi deo su bili radnici ili činovnici, koji su takođe neretko bili zaposleni preko veza iz kluba. Da, i tada su "radile veze". U upravama klubova su bili ljudi bliski vlasti, gradskoj upravi ili menadžmentu neke fabrike ili firme. Na primer, kod železničkih klubova igrači su bili zaposleni na železnici.

Joca Spasić je inače bio kamenorezački radnik iz Leskovca, rođen 1909. godine. U tom gradu su pre Drugog svetskog rata dva najpopularnija kluba bila "Momčilo" i "Josif" (oba tima su dobila imena po svojim dobrotvorima i osnivačima, koji su prerano preminuli). Joca je igrao u "Momčilu" dok ga na jednoj prijateljskoj utakmici 1929. nije primetila uprava Jugoslavije. Tada prelazi u Beograd i nastavlja karijeru u prestoničkom velikanu, u kom će igrati sledeću deceniju i ubeležiti bezmalo 300 utakmica (od toga samo 70 u prvoj ligi). Iako je Jugoslavija tridesetih godina imala nekoliko dobrih golmana (Kukić i Plac), Spasić je bio najredovniji na golu , a nasledio ga je tada mlađani Lovrić. Bio je i učesnik utakmica protiv Rome, Rasinga iz Pariza, Čelsija - pobeda od čak 6:1! - i drugih evropskih velikana. Nije mu dugo trebalo ni da dopre do reprezentacije. Već 1930. je zamalo bio i putnik za Montevideo (mesto rezervnog golmana je popunio Milan Šećerko Stojanović iz BSK-a), da bi 15. marta 1931. Spasić je debitovao za reprezentaciju Jugoslavije protiv Grčke. Odigrao je 15 zvaničnih i nekoliko nezvaničnih utakmica za državni tim , a upamćen je kao visok i snažan golman koji je nasledio Milovana Jakšića. U dresu nacionalnog tima bio je aktivan sve do 1937, a usput je skupio i 17 nastupa u selekciji Beograda. Klupsku karijeru je okončao tri godine kasnije. Svakako jedan od najupečatljvijih golmana tog doba.

Posle igračke karijere radio je kao trener u Mačvi i nekoliko beogradskih klubova ,vodio je i reprezentaciju gluvonemih fudbalera posle Drugog  svetskog rata. Bio je specijalizovan za trenere golmana i iz njegovog rada i tutorstva su su se izrodili golmani kao što su Lovrić, Vidinić, Krivokuća i drugi.

Stigao je pritom i da bude glavni akter u jednoj od prvih tabloidnih fudbalskih priča na prostoru bivše Jugoslavije.

Jovan Spasić je umro 1981. godine u Rovinju.

Izvor: mozzartsport