Од првог џелата Њукасла, преко веш машине, до промашаја из Бразила...!
Да ли то после 20 година Партизан добија команданта? Никола Миленковић има све предуслове да постане дефанзивац каквог је Хумска чекала још од времена Вука Рашовића!
Фудбал 17.10.2016 | 13:30
Упињу се, траже, понекад им се учини да неко тамо у, рецимо, Ариљу или Ваљеву светлуца попут драгог камена, али онда истог тог Марка Јовановића на крају другог мандата незаслужено отерају, а Матију Настасића пре него што је и почео каријеру надређени продају - како рече Алберт Нађ по цени једне веш машине - па зато још од времена Вука Рашовића чекају на дефанзивца из своје школе, способног да као јунак прве елиминације Њукасла промовише себе у квалитет. Фудбалски и финансијски.
Није им успевало, ако се изузме посебност Јовановићевог случаја. Питање је докле ће тако да терају у Хумској 1, јер су у међувремену доводили странце (неке квалитетне, попут Тариба Веста или Ивана Иванова), ангажовали играче из домаћих клубова, па их онда враћали (Младен Крстајић, Ненад Ђорђевић), знали да се опеку експериментима са бразилског (Андерсон Маркеш, Фабрисио Дорнелас) или нашег поднебља (Марјан Герасимовски, Бранимир Бајић, Сретен Сретеновић) и тако - некад с више, некад с мање успеха - замаскирали нестручност у раду са сопстевним дефанзивцима.
Неко ће приметити да је то последица Партизановог опредељења да игра на гол више, те да се момци који у млађим узрасним категоријама „деру“ ривале 5:0 или 6:0 не могу да се припреме са оно што их чека кад пређу на сениорски ниво, међутим, превише је времена прошло да би само Рашовић и Јовановић могли да се похвале како су продукт школе која важи за другу најбољу европску фабрику играча. Превише да би се чекало још десет година да се појави неки нови Вук или Марко.
Зато, зимска прекоманда једног детета из Телеоптика у први тим, полако добија обрисе поготка.
„Биће то нови Немања Видић. Видећете. То је монструм од играча. Вредеће једног дана 30.000.000 евра“, знао је наглас, током зимских припрема на Кипру, да размишља тадашњи шеф струке Ивану Томићу, заслужан што је Никола Миленковић добио шансу да потврди таленат наговештен у дресу филијале.
Узорак од само 16 такмичарских утакмица недовољан је да би се одважна Томићевапроцена потврдила, поготово што ни сам Миленковић још није имао озбиљан изазов у тек започетој каријери, међутим, посебно од доласка Марка Николића за тренера, чини се да црно-бели добијају обрисе играча из сопствених ресурса за каквим трагају безмало две деценије.
А само у последњој, од сезоне 2006/2007 променили су чак 31 различитог штопера, за неке попут Милош Остојића умео је Аврам Грант да каже „подсећа ме на Рикарда Карваља“, због чега мора да постоји обазривост да похвале које је Томић уделио свом ученику из Телеоптика не буду контрапродуктивне. Није Миленковић за кратко време постао стуб од који се сви одбијају - и те како уме да му се поткраде грешка - али није ни тремарош (а и то је природно за дебитанта на таквој позиоцији) каквим се чинио кад је улазио у први тим. Уосталом, његови киксеви су све ређи, поставка на терену све тачнија, разумевање са Грегором Балажицем, после елиминације Седрика Гогуе, све уочљивија и кад је тако онда се као прост збир позитивних утисака о 19-годишњем штоперу добије податак да је с њим у екипи Партизан примио само четири гола! А на чак девет мечева са колегама из последње линије утиче да мрежа најпре Бојана Шаранова, потом и Филипа Кљајића, остала нетакнута.
„Лепо га је видети на терену“, чује се све чешће са источне трибине стадиона у Хумској 1, јер конституцијом, начином на који износи лопту, зауставља противничке и почиње акције свог тима Никола Миленковић повремено заличи на Стефана Савића, који је у његовим годинама у екипи Александра Станојевића играо Лигу шампиона.
Популарни Блеки је имао ту несрећу, као последицу савременог усуда српског фудбала, да за краће од једне целе сезоне промени већ четворицу партнера у последњој линији (Марко Јовановић, Седрик Гогуа, Грегор Балажиц, Бојан Остојић), па је разумљиво - а и људски је опростити му, зар не? - ако направи грешку. Или ако тако млад „изгори“ у жељи за доказивањем, као пролетос, кад је оштрим стартом одвојио на шест месеци од терена Петра Бојића.
„Нема говора, црвени је био као „врата“. И мени је било тешко да гледам како сам стартовао. Претерао сам и још једном се извињавам свима. Посебно Бојићу. Нисам имао никакву намеру да повредим ривала. Генерално, нисам такав тип играча. Нисам грубијан. Знам да одиграм оштрије, али никад, баш никад, не идем да повредим било кога“, говорио је Миленковић, утисак је дечачки искрено, после априлског меча са Брђанима.
У међувремену је научио да се контролише. И да игра за тим. Мада, мораће добро да одере задњицу како би најпре убедио и оне спектичне навијаче да је квалитет за први тим, иако су чак и неки од знаменитих партизановаца после 152. вечитог дербија, на коме је био најбољи део дефанзивне линије и уклизавањем у финишу спречио Џона Руиза да донесе изједначење Црвеној звезди, хвалили његову партију:
„Блеки нас је спасао. Понекад ми се чини да игра као да има 27 година. Он је наш играч за будућност“.
Такви коментари, можда преурањени, требало би Миленковићу да буду подстрек, а ревија против ПАОК-а упозорење да се сваки меч, макар не био такмичарски, гледа и да киксеви какви су му се десили пре голова Бисесвара не смеју да се понављају. Баш као што би за Партизан било корисно - а то Никола уме - да што чешће користи 195 центиметара висине и постиже голове какве је давао против Војводине, Рада или у дресу омладинске репрезентације Србије.
Тек тад, кад буде једнако продуктиван пред оба гола, своје квалитете подреди екипном успеху и, можда најважније, остане скроман какав је био у првих осам месеци међу сениорима, има шансу да успе, понављајући реченицу:
„Ево ме у аутобусу, идем на тренинг. Прво линијом 88 до Новог Београда, па хватам 81, 83 или 18 до „Земунела“.
Ваљда се тако постаје играч. И човек.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар