Od prvog dželata Njukasla, preko veš mašine, do promašaja iz Brazila...!
Da li to posle 20 godina Partizan dobija komandanta? Nikola Milenković ima sve preduslove da postane defanzivac kakvog je Humska čekala još od vremena Vuka Rašovića!
Fudbal 17.10.2016 | 13:30
Upinju se, traže, ponekad im se učini da neko tamo u, recimo, Arilju ili Valjevu svetluca poput dragog kamena, ali onda istog tog Marka Jovanovića na kraju drugog mandata nezasluženo oteraju, a Matiju Nastasića pre nego što je i počeo karijeru nadređeni prodaju - kako reče Albert Nađ po ceni jedne veš mašine - pa zato još od vremena Vuka Rašovića čekaju na defanzivca iz svoje škole, sposobnog da kao junak prve eliminacije Njukasla promoviše sebe u kvalitet. Fudbalski i finansijski.
Nije im uspevalo, ako se izuzme posebnost Jovanovićevog slučaja. Pitanje je dokle će tako da teraju u Humskoj 1, jer su u međuvremenu dovodili strance (neke kvalitetne, poput Tariba Vesta ili Ivana Ivanova), angažovali igrače iz domaćih klubova, pa ih onda vraćali (Mladen Krstajić, Nenad Đorđević), znali da se opeku eksperimentima sa brazilskog (Anderson Markeš, Fabrisio Dornelas) ili našeg podneblja (Marjan Gerasimovski, Branimir Bajić, Sreten Sretenović) i tako - nekad s više, nekad s manje uspeha - zamaskirali nestručnost u radu sa sopstevnim defanzivcima.
Neko će primetiti da je to posledica Partizanovog opredeljenja da igra na gol više, te da se momci koji u mlađim uzrasnim kategorijama „deru“ rivale 5:0 ili 6:0 ne mogu da se pripreme sa ono što ih čeka kad pređu na seniorski nivo, međutim, previše je vremena prošlo da bi samo Rašović i Jovanović mogli da se pohvale kako su produkt škole koja važi za drugu najbolju evropsku fabriku igrača. Previše da bi se čekalo još deset godina da se pojavi neki novi Vuk ili Marko.
Zato, zimska prekomanda jednog deteta iz Teleoptika u prvi tim, polako dobija obrise pogotka.
„Biće to novi Nemanja Vidić. Videćete. To je monstrum od igrača. Vredeće jednog dana 30.000.000 evra“, znao je naglas, tokom zimskih priprema na Kipru, da razmišlja tadašnji šef struke Ivanu Tomiću, zaslužan što je Nikola Milenković dobio šansu da potvrdi talenat nagovešten u dresu filijale.
Uzorak od samo 16 takmičarskih utakmica nedovoljan je da bi se odvažna Tomićevaprocena potvrdila, pogotovo što ni sam Milenković još nije imao ozbiljan izazov u tek započetoj karijeri, međutim, posebno od dolaska Marka Nikolića za trenera, čini se da crno-beli dobijaju obrise igrača iz sopstvenih resursa za kakvim tragaju bezmalo dve decenije.
A samo u poslednjoj, od sezone 2006/2007 promenili su čak 31 različitog štopera, za neke poput Miloš Ostojića umeo je Avram Grant da kaže „podseća me na Rikarda Karvalja“, zbog čega mora da postoji obazrivost da pohvale koje je Tomić udelio svom učeniku iz Teleoptika ne budu kontraproduktivne. Nije Milenković za kratko vreme postao stub od koji se svi odbijaju - i te kako ume da mu se potkrade greška - ali nije ni tremaroš (a i to je prirodno za debitanta na takvoj poziociji) kakvim se činio kad je ulazio u prvi tim. Uostalom, njegovi kiksevi su sve ređi, postavka na terenu sve tačnija, razumevanje sa Gregorom Balažicem, posle eliminacije Sedrika Gogue, sve uočljivija i kad je tako onda se kao prost zbir pozitivnih utisaka o 19-godišnjem štoperu dobije podatak da je s njim u ekipi Partizan primio samo četiri gola! A na čak devet mečeva sa kolegama iz poslednje linije utiče da mreža najpre Bojana Šaranova, potom i Filipa Kljajića, ostala netaknuta.
„Lepo ga je videti na terenu“, čuje se sve češće sa istočne tribine stadiona u Humskoj 1, jer konstitucijom, načinom na koji iznosi loptu, zaustavlja protivničke i počinje akcije svog tima Nikola Milenković povremeno zaliči na Stefana Savića, koji je u njegovim godinama u ekipi Aleksandra Stanojevića igrao Ligu šampiona.
Popularni Bleki je imao tu nesreću, kao posledicu savremenog usuda srpskog fudbala, da za kraće od jedne cele sezone promeni već četvoricu partnera u poslednjoj liniji (Marko Jovanović, Sedrik Gogua, Gregor Balažic, Bojan Ostojić), pa je razumljivo - a i ljudski je oprostiti mu, zar ne? - ako napravi grešku. Ili ako tako mlad „izgori“ u želji za dokazivanjem, kao proletos, kad je oštrim startom odvojio na šest meseci od terena Petra Bojića.
„Nema govora, crveni je bio kao „vrata“. I meni je bilo teško da gledam kako sam startovao. Preterao sam i još jednom se izvinjavam svima. Posebno Bojiću. Nisam imao nikakvu nameru da povredim rivala. Generalno, nisam takav tip igrača. Nisam grubijan. Znam da odigram oštrije, ali nikad, baš nikad, ne idem da povredim bilo koga“, govorio je Milenković, utisak je dečački iskreno, posle aprilskog meča sa Brđanima.
U međuvremenu je naučio da se kontroliše. I da igra za tim. Mada, moraće dobro da odere zadnjicu kako bi najpre ubedio i one spektične navijače da je kvalitet za prvi tim, iako su čak i neki od znamenitih partizanovaca posle 152. večitog derbija, na kome je bio najbolji deo defanzivne linije i uklizavanjem u finišu sprečio Džona Ruiza da donese izjednačenje Crvenoj zvezdi, hvalili njegovu partiju:
„Bleki nas je spasao. Ponekad mi se čini da igra kao da ima 27 godina. On je naš igrač za budućnost“.
Takvi komentari, možda preuranjeni, trebalo bi Milenkoviću da budu podstrek, a revija protiv PAOK-a upozorenje da se svaki meč, makar ne bio takmičarski, gleda i da kiksevi kakvi su mu se desili pre golova Bisesvara ne smeju da se ponavljaju. Baš kao što bi za Partizan bilo korisno - a to Nikola ume - da što češće koristi 195 centimetara visine i postiže golove kakve je davao protiv Vojvodine, Rada ili u dresu omladinske reprezentacije Srbije.
Tek tad, kad bude jednako produktivan pred oba gola, svoje kvalitete podredi ekipnom uspehu i, možda najvažnije, ostane skroman kakav je bio u prvih osam meseci među seniorima, ima šansu da uspe, ponavljajući rečenicu:
„Evo me u autobusu, idem na trening. Prvo linijom 88 do Novog Beograda, pa hvatam 81, 83 ili 18 do „Zemunela“.
Valjda se tako postaje igrač. I čovek.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar