Вишеград: Велетово - село без сељака...

У Велетову код Вишеграда двадесетих година прошлог вијека живјело је 1.500 становника. Сада их ту живи тек 20-ак, а мјештани кажу да данас ту нема ни грађана, ни сељака, ни села.

Република Српска 12.10.2016 | 11:07
Вишеград: Велетово - село без сељака...
У двадесетим годинама прошлог вијека Велетово је имало 1.500 становника. Кажу да је у вријеме римске империје било велики логор за чак 5.000 легионара. Данас има тек 20 становника. А они памте живахнија и боља времена. Кажу да данас нема ни "грађана" ни сељака, а богме ни села.

Према Адресару Краљевине Југославије, штампаном 1927. године, село Велетово код Вишеграда имало је тада 1.500 становника, али се претпоставља да се под овим појмом подразумијевају и села Босанска Јагодина, Бијела и Црнчићи. Писани документи говоре да је у вријеме римске империје село било највећи логор војске у провинцији у који је могло да се смјести 5.000 легионара.

Као и многа вишеградска села, и ово је, ових година, на издисају. У њему живи тек око 20 становника, пише магазин "АГРО ПЛАНЕТА".

Ни грађана, ни сељака

Видоје Станојчић "закачио" је осамдесету, супруга Мара му скоро умрла, али се, како сам за себе каже, "још држи".

"Имам неколико овчица, утовим крме, кокошију пуно двориште, посијем кромпира, посадим купуса и мени доста. А да, умало да заборавим, имам и пензијицу да купим брашно, платим струју и порез и то је то", каже Видоје.



И он као и сви Велетовчани и старији људи живе од успомена. Каже да је у школу у селу послије Другог свјетског рата ишло 180 ђака, неки су били старији од учитељице "на течају" и сви момци су били заљубљени у њену хаљину од цица.

"Школу су градили сељаци, вукли су камен данима на воловским запрегама, цријеп из Босанске Јагодине, од 'штреке', кулучили... Камена грађевина је била понос села, у њој су суботом одржавана сијела, играло се уз двојенице, фрулу, а неки Боро Гавриловић дувао је у кларинет док му не позли, јер дрчни сеоски момци нису знали за предах. Ето, а сад пустолија, у њој остала табла и једна скамија, кров се улегао, зидови пуцају, туго моја", јада се чича Видоје.

Драгиша Андрић, чији је прадјед запамтио аустроугарског наредника који је, обилазећи границу између Босне и Србије, на коњу у седлу увијек држао "дјечачића одјевеног у грађанско одијело", каже да је дјечак био Иво Андрић, а његов теча, код кога је провео дјетињство у Вишеграду, звао се Иван Матковишик.



"Е, сад нема ни 'грађана' ни сељака, а богме ни села. Јер, каква су то села кад у њих двадесет нема ни пара волова", размишља Андрић, подупурући леђима полусрушену ограду од пармака. Старост као дуга јесења кишна ноћ навалила бреме на нејака сељачка плећа. Издају, кажу, ноге, руке, разум. И овдје сељаци живе у неком свом бившем времену. Али у многима од њих тиња она притајена, младалачка жеља за љепотом и душевним задовољством.

Сјећања смолара Џиџе

Пензионер Томислав Шијаковић одлучио је да залазак животног битисања зачини бригом о животињама.

"Те животиње - коњ Путаљ, цуко Мрки , мачак Жућо, а посебно пијевац, су ми разбибрига. Оне ми дају радост која се ничим не може замијенити. Ето, пијевац ме кукурикањем пробуди, онда изађем у авлију, дружим се са кокама крзунцима, а моја Роса кува каву, па је под лозом пијемо. То ти је мој свијет, земљаче", прича надушак Шијаковић.


 
И он живи од успомена. Сјећа се да је њихова кућа прва у овим крајевима послије рата имала струју. Брат Димитрије је купио "динамо" машину која се снагом потока покретала и обезбјеђивала електричну енергију за три сијалице.

"Јест да су жмиркале и трепериле, али било је то право чудо за сељаке који су говорили - синуло им виђело из потока", присјећа се старина.

И Милован Марковић, звани Џиџо, често сједи у боровој шуми подно брда Тетребице и пребира по успоменама.

"Знаш ли шта је смола? То ти је суза из озлијеђеног ока бора. Ево овако: смоларењем се послије Другог свјетског рата бавило стотинама људи у вишеградској општини и мом селу. Смолари су специјалим алатом гулили кору стољетног бора, укуцавали парче лима, и на ексер причвршћивали лончић од печене земље. Да се лончић од 250 грама напуни смолом требало је готово пола мјесеца. Та смола се преливала у канте и воловским запрегама возила до пруге, а онда возом до фабрике 'Терпентин' у Добруну", испричао је Марковић.

 
 
Стари смолар и данас чува алат за смоларење и прича унуцима како се то радило. А на падинама Тетребице још и данас, послије више од пола вијека, из рањених стабала борова цури миришљива смола.

Легенде Куле велетовске

Љупка Арсића из засеока Кула зову чуваром Куле велетовске.

"Грађевина од камена била је висока као Бигањина бара и имала три спрата. У њеном приземљу била је таминица, а на зидовима пушкарнице", прича Арсић. Историјски извори тврде да је то била кула бегова Црнчића и да су је устаници Црног Ђорђа топом погодили са Тетребице.

Нобеловац Иво Андрић је у приповијеци "Велетовци" писао да се у њој под опсадом турских војника крио хајдук Стојан Велетовац коме је стриц Раде поручио "да се жив не преда Турцима".

"Долазе стручњаци, па мјере и премјеравају, били су ставили и плочицу да је кула под заштитом државе, онда наврате новинари, па на врата: 'Хајде, старино, причај нам о Кули!' Издангубих обилазећи око ње и причајући им, веле ми, све ћеш то читати у новинама и видјети на телевизији, али не лези враже, сниме, запишу, поздаве се и никад ништа не видјех", жали се Арсић, уврћући сједе бркове.



И Арсић преврће по успоменама показујући фотографију на којој је његов отац газда Милован имао у кући 18 душа.

"Увече за софром отац је распоређивао укућане шта ће ко сутрадан да ради. Неко је био задужен да буде млинар, други да коси траву, најјачи да поткују коња, дјеца чувају стоку, а најспретнија жена била је планинка", спремала је тај дан храну за бројне чланове фамилије, испричао је Арсић.

У Велетову је упамћен и Богољуб Станојчић који је прорицао "да ће доћи вријеме кад у селу неће ни магарци њакати, ни дјеца плакати. Газда Милија Баранац је, кажу, савјетовао сељаке да узалуд не крију каце са шљивама по шикарама од порезника, "јер са државом се сељак никад изнио није".

А домаћин Димитрије Шијаковић "је вик’о" да ће доћи земан кад "од стотину рабаџија из ових крајева ни један неће остати, а дјеца неће знати шта је бич и камџија".

И док смо причали са Љупком Арсићем код његове воденице, сељак је, изненада, као дјечак притрчао старом, пробушеном, ишараном и баченом лонцу и жестоко га шутнуо баљегавом чизмом. Симболично.

(Мондо.ба)
(Фото: Агропланета/МОНДО)

Коментари / 3

Оставите коментар
Name

Драган

12.10.2016 11:30

Па ко би паметан зивио у тој вукојебини ?

ОДГОВОРИТЕ
Name

Сања

12.10.2016 11:50

Ти си, Драгане душо, сигурно паметан па не би живио тамо. И не мораш. немој вријеђати људе. Вјерујем да су мудрији од многих, па И тебе.

Name

Ортодоx

12.10.2016 13:12

Ееее мој Драгане, по твом коментару, рекло би се,да си Ти очигледно недоношче Енглеске краљице и њеног ретардираног брата од стрица...