Одлазе млади: Београдизација Србије

Београдизација – термин који се показао као нужно зло које пустоши унутрашњост Србије, али је уједно и једина шанса за огроман број младих који напуштају свој родни град у нади да ће у престоници имати могућности за колико-толико бољи живот.

Србија 10.10.2016 | 07:15 "Београд трн у оку, а сви би у Београд", тако би се у најкраћем описала ситуација у нашем друштву.

Иако ни у престоници није идеално - и ту се тешко долази до посла, они који га имају страхују да ли ће га и задржати и углавном је све скупље него у остатку земље, такозвана београдизација је реалност.

То потврђује и званична статистика. Наиме, београдски регион је само у прошлој години био богатији за 16.275 људи, иако годинама уназад бележи негативни природни прирашај, односно више људи умире, него што се рађа.

Овај број заправо представља број оних који су у 2015. години из свих делова земље дошли да живе у Београд. Званично. Тако што су променили боравиште у личној карти (податак из МУП-а који је меродаван званичној статистици). А колико је тек оних који су овде "незванично"...

Убедљиво их највише долази из Шумадије и Западне Србије, а затим следи регион Јужне и Источне Србије. Занемарљив број њих у Београд долази из Војводине, али зато што је Нови Сад за покрајину исто што и Београд за остатак Србије.

Како нам је објаснила Гордана Бјелобрк, шеф одсека за демографију у Републичком заводу за статистику, просечно годиште особе која се пресели у престоницу је између 30 и 33 године.

То су углавном они који после студирања остану у Београду, заснују ту породице и нађу посао. Међу њима је највише жена, које, како објашњава Бјелобрк, остану у престоници због удаје.



Питали смо младе широм земље зашто хрле у Београд. Њихови одговори одраз су тужне слике Србије и црвена лампица коју надлежни да нешто хитно треба да предузму.

У Нишу забава не недостаје, али су млади огорчени што у свом родном граду не могу да нађу адекватно плаћен посао.

"У Нишу мораш да радиш три поштена посла како би зарадио једну београдску плату. То је кључни мотив одласка", каже Нишлија Марко Илић (28).

Јелена Стојановић (26) сличног је става као и њен суграђанин Марко – у Београду је већа зарада.

"Нећу да радим са завршеним факултетом у Нишу за 20.000 динара. Имамо биоскопе, кафиће, ресторане, клубове, позориште... Али ако ми мама и тата не дају џепарац, ништа од свега тога", прича млада Нишлијка.

Урушена привреда, велика стопа незапослености, недостатак факултета, довели су тога да Краљево данас има највећу стопу миграције и то баш у Београд.

"Младима у Краљеву недостаје маште, образовања и самопоштовања. Маште - не дозвољава им се да искажу свој бунт кроз културне догађаје, јер их има мало; образовања - премало установа за виши ниво од средње школе; самопоштовање - јер је такав систем да смо учени да будемо потлачени другима", прича за "Блиц" студент Јован Бркушанин из Краљева.

Владан Славковић из Локалног фронта, каже да термин "београдизација" објашњава системско гашење Краљева.

"Апсолутни недостатак перспективе је довео до тога да готово сваки средњошколац Београд види као резервно прибежиште после студија. Први циљ је иностранство. Не може се спречити. Овом и оваквом влашћу, овај град је осуђен на пропаст", каже Славковић.

Управо то потврђује и случај дизајнера Марко Мирковић (32) родом из Краљева: Већ осам година живим и радим у Београду и немам намеру да се враћам".

Недостатак високошколских установа и посла главни су разлози због којих млади одлазе из Крушевца. Сваке године овај град напусти од 1.000 до 1.500 младих, а већина заврши у Београду.

Крушевац је град са више од 100.000 становника, седиште је округа, а нема ниједан факултет! Зато су млади практично приморани да по завршетку средње школе крену пут већих градова, превасходно Београда.

"Већина младих се кроз студирање, нажалост, спрема за одлазак у иностранство", каже Дејан Стевановић, бивши директор Центра за стручно усавршавање.

То потврђује и студент рачунарства Стефан Арсић: "У Крушевцу нема ничега. Запошљавају се само они који имају чланску карту партије на власти или новац. Београд је и добра полазна тачка за одлазак у иностранство што ми је крајњи циљ".

Млади који су се одселили у Београд кажу да је један од разлога што се не враћају у родни град депресивна атмосфера.

"Долазим ретко јер када изађем у град схватим да не познајем никога, јер су сви из друштва у Београду, евентуално Нишу, и иностранству. Они који су остали пропадају. Седе на истом месту као и пре пет, десет година, причају исте приче и једва састављају крај са крајем", прича Филип Мишић.

Ивана Срејић (25) је завршила Факултет безбедности у Београду, вратила се у родно место, али сада поново пакује кофере. Могуће дестинације – Београд или Немачка.

"Овде не постоји перспектива. Недостају радна места, културна и спортска дешавања, места за тренирање и рекреацију. Требало би покренути фабрике, отворити неку вишу школу или факултет, покренути културна дешавања", прича Ивана.

Христина Милошевић (24) сматра да млади из овог места одлазе јер су свесни да немају шансе да остваре своје амбиције: "Матурантима поручујем да пронађу посао тамо где оду да студирају, или где им се пружи прилика, и да се не враћају у Варварин".

Поразна статистика каже да се тек пет одсто Ужичана после стицања факултетске дипломе у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, врати у свој родни град.

"Културни садржаји у Ужицу су пристојни, забавних мање има, а једини разлог због чега за пет, шест година не видим себе у родом граду је посао. Колико сам чула, у ужичком региону запослење чека 40 лекара опште праксе, а ја планирам да студирам медицину", каже Ивана.

Годину млађи Александар каже да би радо студирао у Ужицу, али: "Био сам у нижим разредима основне школе када се покренула прича о оснивању Универзитета у Ужицу, али још нема назнака да ће овде ускоро бити нових факултета".

Млади из Ивањице највише одлазе јер немају могућност да се школују након средњег образовања, недостају им културни садржаји, могућност напредовања у свету спорта и образовања, свесни су чињенице да је готово немогуће запослити се…

Ивањичанка Невена Ојданић (23) каже да је основни разлог што млади одлазе у Београд то што у Ивањици не постоји шанса за високо образовање.

Шеф Канцеларије за младе у Пироту Милош Цолић каже да свака општина и сваки град у Србији има своје специфичности које доприносе одлуци да се оде или остане у тој средини.

"Из мањих градова се одлази пре свега због школовања, јер многе средине немају универзитете. Следећи разлог јесте посао, који се лакше налази у Београду", каже он и истиче да децентрализација у власти, економији, култури и осталим областима нашег друштва никада није заживела.

Он није оптимиста и сматра да ништа неће променити у блиској будућности.

"Србија има негативан природни прираштај и он ће сигурно погађати прво мале средине. Београд ће расти, а мале општине нестајати све док неко не каже доста и не напусти суштински политику централизације власти. То се неће десити ускоро јер не постоји нико ко је на то спреман", каже Цолић.

Нови Сад не пати од "београдизације", зато што је тај град за Војводину оно што Београд представља за остатак Србије.



Нови Сад као административни, привредни, универзитетски и културни центар Војводине један је од ретких који може са Београдом да стане раме уз раме. Званичне статистике кажу да се прошле године у Војводину доселило 13.266 људи, а у Београдски регион 16.275.

У Новом Саду тренутно има 65.000 студената, махом из Војводине. Ретки су они који са севера Бачке (Сомбор, Суботица, Бачка Топола) и Баната (Кањижа, Сента, Чока, Кикинда) иду да студирају у Београд или тамо крећу у потрагу за послом.

Слична је ситуација са Сремом и јужним Банатом, али просек "кваре" општине које су близу Београда. Око половине Сремаца из Инђије, Старе и Нове Пазове и Пећинаца често своју срећу траже у главном граду, а отприлике исти број Банаћана из Вршца, Панчева и Ковина следе њихов пример.

У Београд из Војводине најчешће иду будући бруцоши који желе да студирају нешто што нема у Новом Саду. То су Војна и Полицијска академија, политичке науке, као и студије јапанског, норвешког, арапског и њима сличних језика који се на Новосадском универзитету не изучавају.

Многи тврде и да немају пара за одлазак у Београд јер је тамо живот много скупљи, па посао траже у већим војвођанским градовима или иду у Нови Сад, Суботицу и Зрењанин на студије.

"У Новом Саду сам изнајмила стан са две цимерке. Плаћамо га 120 евра и месечно када поделимо све трошкове мене кошта око 60 евра што је у Београду, колико сам чула, незамисливо. Једино да живим у неким приградским насељима одакле ми до факултета треба скоро сат времена. Толико ми треба и до куће", прича нам студенткиња из Руме.

Млади Апатинци после завршене средње школе, највише одлазе на студије у Нови Сад, где се после завршетка ретко који враћа у родни град, тражећи бољи живот у већим центрима.

"Ја бих рекао да млади остају у Новом Саду највише због посла, али и места која задовољавају њихове културно-забавне потребе. У Апатину постоје само две средње школе што је недовољно", каже Чедо Милојевић из Апатина.

Дејан Раднић из Сомбора каже да у његовом граду има позориште и места за излазак. Има довољно и средњих школа, али нема посла. Због тога, каже, већина остаје у местима где су студирали.

Извор: Блиц