Odlaze mladi: Beogradizacija Srbije

Beogradizacija – termin koji se pokazao kao nužno zlo koje pustoši unutrašnjost Srbije, ali je ujedno i jedina šansa za ogroman broj mladih koji napuštaju svoj rodni grad u nadi da će u prestonici imati mogućnosti za koliko-toliko bolji život.

Srbija 10.10.2016 | 07:15 "Beograd trn u oku, a svi bi u Beograd", tako bi se u najkraćem opisala situacija u našem društvu.

Iako ni u prestonici nije idealno - i tu se teško dolazi do posla, oni koji ga imaju strahuju da li će ga i zadržati i uglavnom je sve skuplje nego u ostatku zemlje, takozvana beogradizacija je realnost.

To potvrđuje i zvanična statistika. Naime, beogradski region je samo u prošloj godini bio bogatiji za 16.275 ljudi, iako godinama unazad beleži negativni prirodni prirašaj, odnosno više ljudi umire, nego što se rađa.

Ovaj broj zapravo predstavlja broj onih koji su u 2015. godini iz svih delova zemlje došli da žive u Beograd. Zvanično. Tako što su promenili boravište u ličnoj karti (podatak iz MUP-a koji je merodavan zvaničnoj statistici). A koliko je tek onih koji su ovde "nezvanično"...

Ubedljivo ih najviše dolazi iz Šumadije i Zapadne Srbije, a zatim sledi region Južne i Istočne Srbije. Zanemarljiv broj njih u Beograd dolazi iz Vojvodine, ali zato što je Novi Sad za pokrajinu isto što i Beograd za ostatak Srbije.

Kako nam je objasnila Gordana Bjelobrk, šef odseka za demografiju u Republičkom zavodu za statistiku, prosečno godište osobe koja se preseli u prestonicu je između 30 i 33 godine.

To su uglavnom oni koji posle studiranja ostanu u Beogradu, zasnuju tu porodice i nađu posao. Među njima je najviše žena, koje, kako objašnjava Bjelobrk, ostanu u prestonici zbog udaje.



Pitali smo mlade širom zemlje zašto hrle u Beograd. Njihovi odgovori odraz su tužne slike Srbije i crvena lampica koju nadležni da nešto hitno treba da preduzmu.

U Nišu zabava ne nedostaje, ali su mladi ogorčeni što u svom rodnom gradu ne mogu da nađu adekvatno plaćen posao.

"U Nišu moraš da radiš tri poštena posla kako bi zaradio jednu beogradsku platu. To je ključni motiv odlaska", kaže Nišlija Marko Ilić (28).

Jelena Stojanović (26) sličnog je stava kao i njen sugrađanin Marko – u Beogradu je veća zarada.

"Neću da radim sa završenim fakultetom u Nišu za 20.000 dinara. Imamo bioskope, kafiće, restorane, klubove, pozorište... Ali ako mi mama i tata ne daju džeparac, ništa od svega toga", priča mlada Nišlijka.

Urušena privreda, velika stopa nezaposlenosti, nedostatak fakulteta, doveli su toga da Kraljevo danas ima najveću stopu migracije i to baš u Beograd.

"Mladima u Kraljevu nedostaje mašte, obrazovanja i samopoštovanja. Mašte - ne dozvoljava im se da iskažu svoj bunt kroz kulturne događaje, jer ih ima malo; obrazovanja - premalo ustanova za viši nivo od srednje škole; samopoštovanje - jer je takav sistem da smo učeni da budemo potlačeni drugima", priča za "Blic" student Jovan Brkušanin iz Kraljeva.

Vladan Slavković iz Lokalnog fronta, kaže da termin "beogradizacija" objašnjava sistemsko gašenje Kraljeva.

"Apsolutni nedostatak perspektive je doveo do toga da gotovo svaki srednjoškolac Beograd vidi kao rezervno pribežište posle studija. Prvi cilj je inostranstvo. Ne može se sprečiti. Ovom i ovakvom vlašću, ovaj grad je osuđen na propast", kaže Slavković.

Upravo to potvrđuje i slučaj dizajnera Marko Mirković (32) rodom iz Kraljeva: Već osam godina živim i radim u Beogradu i nemam nameru da se vraćam".

Nedostatak visokoškolskih ustanova i posla glavni su razlozi zbog kojih mladi odlaze iz Kruševca. Svake godine ovaj grad napusti od 1.000 do 1.500 mladih, a većina završi u Beogradu.

Kruševac je grad sa više od 100.000 stanovnika, sedište je okruga, a nema nijedan fakultet! Zato su mladi praktično primorani da po završetku srednje škole krenu put većih gradova, prevashodno Beograda.

"Većina mladih se kroz studiranje, nažalost, sprema za odlazak u inostranstvo", kaže Dejan Stevanović, bivši direktor Centra za stručno usavršavanje.

To potvrđuje i student računarstva Stefan Arsić: "U Kruševcu nema ničega. Zapošljavaju se samo oni koji imaju člansku kartu partije na vlasti ili novac. Beograd je i dobra polazna tačka za odlazak u inostranstvo što mi je krajnji cilj".

Mladi koji su se odselili u Beograd kažu da je jedan od razloga što se ne vraćaju u rodni grad depresivna atmosfera.

"Dolazim retko jer kada izađem u grad shvatim da ne poznajem nikoga, jer su svi iz društva u Beogradu, eventualno Nišu, i inostranstvu. Oni koji su ostali propadaju. Sede na istom mestu kao i pre pet, deset godina, pričaju iste priče i jedva sastavljaju kraj sa krajem", priča Filip Mišić.

Ivana Srejić (25) je završila Fakultet bezbednosti u Beogradu, vratila se u rodno mesto, ali sada ponovo pakuje kofere. Moguće destinacije – Beograd ili Nemačka.

"Ovde ne postoji perspektiva. Nedostaju radna mesta, kulturna i sportska dešavanja, mesta za treniranje i rekreaciju. Trebalo bi pokrenuti fabrike, otvoriti neku višu školu ili fakultet, pokrenuti kulturna dešavanja", priča Ivana.

Hristina Milošević (24) smatra da mladi iz ovog mesta odlaze jer su svesni da nemaju šanse da ostvare svoje ambicije: "Maturantima poručujem da pronađu posao tamo gde odu da studiraju, ili gde im se pruži prilika, i da se ne vraćaju u Varvarin".

Porazna statistika kaže da se tek pet odsto Užičana posle sticanja fakultetske diplome u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, vrati u svoj rodni grad.

"Kulturni sadržaji u Užicu su pristojni, zabavnih manje ima, a jedini razlog zbog čega za pet, šest godina ne vidim sebe u rodom gradu je posao. Koliko sam čula, u užičkom regionu zaposlenje čeka 40 lekara opšte prakse, a ja planiram da studiram medicinu", kaže Ivana.

Godinu mlađi Aleksandar kaže da bi rado studirao u Užicu, ali: "Bio sam u nižim razredima osnovne škole kada se pokrenula priča o osnivanju Univerziteta u Užicu, ali još nema naznaka da će ovde uskoro biti novih fakulteta".

Mladi iz Ivanjice najviše odlaze jer nemaju mogućnost da se školuju nakon srednjeg obrazovanja, nedostaju im kulturni sadržaji, mogućnost napredovanja u svetu sporta i obrazovanja, svesni su činjenice da je gotovo nemoguće zaposliti se…

Ivanjičanka Nevena Ojdanić (23) kaže da je osnovni razlog što mladi odlaze u Beograd to što u Ivanjici ne postoji šansa za visoko obrazovanje.

Šef Kancelarije za mlade u Pirotu Miloš Colić kaže da svaka opština i svaki grad u Srbiji ima svoje specifičnosti koje doprinose odluci da se ode ili ostane u toj sredini.

"Iz manjih gradova se odlazi pre svega zbog školovanja, jer mnoge sredine nemaju univerzitete. Sledeći razlog jeste posao, koji se lakše nalazi u Beogradu", kaže on i ističe da decentralizacija u vlasti, ekonomiji, kulturi i ostalim oblastima našeg društva nikada nije zaživela.

On nije optimista i smatra da ništa neće promeniti u bliskoj budućnosti.

"Srbija ima negativan prirodni priraštaj i on će sigurno pogađati prvo male sredine. Beograd će rasti, a male opštine nestajati sve dok neko ne kaže dosta i ne napusti suštinski politiku centralizacije vlasti. To se neće desiti uskoro jer ne postoji niko ko je na to spreman", kaže Colić.

Novi Sad ne pati od "beogradizacije", zato što je taj grad za Vojvodinu ono što Beograd predstavlja za ostatak Srbije.



Novi Sad kao administrativni, privredni, univerzitetski i kulturni centar Vojvodine jedan je od retkih koji može sa Beogradom da stane rame uz rame. Zvanične statistike kažu da se prošle godine u Vojvodinu doselilo 13.266 ljudi, a u Beogradski region 16.275.

U Novom Sadu trenutno ima 65.000 studenata, mahom iz Vojvodine. Retki su oni koji sa severa Bačke (Sombor, Subotica, Bačka Topola) i Banata (Kanjiža, Senta, Čoka, Kikinda) idu da studiraju u Beograd ili tamo kreću u potragu za poslom.

Slična je situacija sa Sremom i južnim Banatom, ali prosek "kvare" opštine koje su blizu Beograda. Oko polovine Sremaca iz Inđije, Stare i Nove Pazove i Pećinaca često svoju sreću traže u glavnom gradu, a otprilike isti broj Banaćana iz Vršca, Pančeva i Kovina slede njihov primer.

U Beograd iz Vojvodine najčešće idu budući brucoši koji žele da studiraju nešto što nema u Novom Sadu. To su Vojna i Policijska akademija, političke nauke, kao i studije japanskog, norveškog, arapskog i njima sličnih jezika koji se na Novosadskom univerzitetu ne izučavaju.

Mnogi tvrde i da nemaju para za odlazak u Beograd jer je tamo život mnogo skuplji, pa posao traže u većim vojvođanskim gradovima ili idu u Novi Sad, Suboticu i Zrenjanin na studije.

"U Novom Sadu sam iznajmila stan sa dve cimerke. Plaćamo ga 120 evra i mesečno kada podelimo sve troškove mene košta oko 60 evra što je u Beogradu, koliko sam čula, nezamislivo. Jedino da živim u nekim prigradskim naseljima odakle mi do fakulteta treba skoro sat vremena. Toliko mi treba i do kuće", priča nam studentkinja iz Rume.

Mladi Apatinci posle završene srednje škole, najviše odlaze na studije u Novi Sad, gde se posle završetka retko koji vraća u rodni grad, tražeći bolji život u većim centrima.

"Ja bih rekao da mladi ostaju u Novom Sadu najviše zbog posla, ali i mesta koja zadovoljavaju njihove kulturno-zabavne potrebe. U Apatinu postoje samo dve srednje škole što je nedovoljno", kaže Čedo Milojević iz Apatina.

Dejan Radnić iz Sombora kaže da u njegovom gradu ima pozorište i mesta za izlazak. Ima dovoljno i srednjih škola, ali nema posla. Zbog toga, kaže, većina ostaje u mestima gde su studirali.

Izvor: Blic