Анализа - видео...Партизан је само то чекао: Како је експлодирао Леонардо!

И шта све чека бразилског везисту да би устоличио себе као једног од запаженијих странаца у Хумској 1?!

Фудбал 12.10.2016 | 23:30 Први месец - ништа. А у другом - бум, бум бум.

Далеко од тога да је бомба каквом га је представио спортски директор Ивица Илиев, али далеко изнад очекивања јавности играо је Леонардо да Силва Соза између две првенствене паузе. Експлодирао је Бразилац на теренима Суперлиге, довољно да себи обезбеди статус играча око кога се тренутно све врти у Партизану.

За релативно кратко време скупио је велики број плусева поред свог имена чиме је на ефикасан - уједно и ефектан - начин почео да оправдава летошњи ангажман. Дао је пет голова у првенству (и то каквих голова!), још један у купу, два пута асистирао саиграчима и кад се томе дода украс на концу 152. вечитог дербија, кад је израстао у јунака победе над Црвеном звездом, јасно је да попут славног имењака Да Винчија сам себи црта скицу за портрет фудбалера каквог је Хумска дуго чекала.

Или, фудбалера вредног чекања.



Леонардов допринос резултатима Парног ваљак поклопио се са периодом у коме је екипа Марка Николића стабилизовала форму и успела да, после почетних мањкавости под вођством Ивана Томића веже чак шест победа, што није урадила ниједном у претходној сезони. То је, пре свега, Николићева заслуга, међутим, како сваки тренер воли да каже да тим избацује појединца, некадашњи члан Металурга из Доњецка, Енозиса са Кипра, Габале и Анжија наметнуо се као лидер. Лидер у смислу решавања утакмица.



Како то ради? Потезом. Једним. Као против Рада, кад „заломи“ чувара и сам себи створи простор за центаршут. Касније изведе слободан ударац, као и у минулој рунди против Младости. Акробатиком на вечитом дербију. Ракетом „земља - ваздух“ под Рудником. Сналажљивошћу у куп сусрету са Напретком.

Чиста естетика. Бразилска. Оку пријемчива.

Посебно у очи упадају тајминзи погодака или асистенција. Махом при резултату 0:0 и у већини случајева пред крај мечева, чиме 24-годишњи везиста показује психичку стабилност и потврду да је сад спреман или бар спремнији него што је био.

Што је очекивано. Дошао је до даха. После почетног прилагођавања, оптерећен чињеницом да шест месеци није играо фудбал, нити је прошао припремни период са садашњим колегама, Лео је морао у ходу да решава проблем физичке природе. Од првог изласка на терен „Земунела“, на коме се кондиционом тренеру жалио како не може да издржи дуже од 20 минута, до данас, кад се чини како у својеврсном „фудбалском галопу“ осваја по 30 метара терена, потиснуо је у други план већину пропратних ефеката доласка у Београд.

Сад нико не прича о саобраћајној несрећи коју је лане изазвао у Бразилу. Одједном никоме у свлачионици не смета што зарађује 510.000 евра по сезони. Ни навијачи не гледају на њега као потенцијалу „мачку у џаку“. Кажу:

„Добар је. Ивица Илиев је погодио. Биће још бољи“.

Да би то заиста и био, Леонардо да Силва Соуза мора сам са собом да раскрсти да у Партизану оно што је показивао досад мора увек, јер ће му већ сутра заборавити јуче, ако се не потврди данас. Уз битну фусноту: из Хумске 1 уверавају да њихов „број 42“ показује тек 70 одсто умећа демонстрираног у претходним клубовима и да простора за напредак и те како има.

То се нарочито да уочити кад се поведе прича о самом учешћу у акцијама. Игри као суштини. Развијању напада. Леонардо јесте дао шест голова, међутим, то је чинио у тренуцима кад је - и сам то признаје - био међу лошијим појединцима на терену. Вечити дерби и гостовање у Горњем Милановцу су најбоље сведочанство утиску да он још не игра за тим, већ за себе, на чему му је, између редова, замерио Марко Николић, али је за црно-беле добро што исти тај тим не трпи због назнака егоизма.

Штавише, ужива у његовим плодовима.



Леонардо има потез, шут, прекид (некад га, додуше, не служи, али то је верљива категорија), лакоћу покрета, али и необичну и по екипу опасну особину хвалисавца. Тако је минуле седмице саиграчима у свлачионици показивао да је њему уплаћен новац на име плате неколико дана пре него што ће лећи на рачун другима, што можда јесте несхватљив потез управе, али је тешко објашњиво понашање странца доведеног да прави разлику на много већим утакмицама него што су оне против Рада, Напретка, Металца или Младости из Лучана.

На пример, у Европи.

А до ње је далек пут. Зато би, сваки пут кад Бразилац повуче сличан потез у свлачионици или да гол, Марко Николић требало да га подсети да је Партизан тек трећи на табели, а сваки пут кад изгуби лопту да му покаже пут у одбрану, како не би левом беку Немањи Милетићуправио дупли посао.

Леонардо још нема или не показује ону атрактивност у игри какву је, бар на овдашњим теренима, демонстрирао Алмами Мореира, засигурно један од најбољих странаца у Партизановој историји. Зна то и спортски директор Ивица Илиев, јер је првог довео, а уз другог играо, па (још) нема разлога да се буса у груди и прича наоколо како је ангажовао играча какав се није појавио у Србији. Поготово сам зна да то што Леонардо уради за 90 минутаСаша Илић може и сад везаних очију за 15.

Долазак Леонарда да Силве Созе у Партизан засад се може подвести под категорију „добар“. За „врло добар“ потребно је да головима и асистенцијама одведе тим до титуле. До одреднице „одличан“ мораће да се докаже и у Европи.

Све остало је сув просек. А такав црно-белима није потребан. Имају их довољно.



Извор: моззартспорт