Они који се са љубављу сјећају учитеља

јетски дан учитеља обиљежава се сваке године 5. октобра у више од сто земаља свијета, па тако и у БиХ. Прогласио га је УНЕСЦО 1994. године у спомен на исти датум 1966. године када је потписана Препорука о статусу учитеља.

Занимљивости 05.10.2016 | 16:25 Гледатељка БН ТВ  Загорка Писић - Ерић подијелила је са нама ову причу:

Било је то давне 1952. год. када је Основној школи у Роћевићу уписала прву генерацију ученика у четверогодишњем школовању. Да би се формирао разред са довољним бројем ученика пошла су дјеца са 5, 6, 7 година у И разред, а затим дио преведен у ИИ разред. Прво се морала испразнити пшеница из откупа у задружном дому - згради која није била намјенски грађена за школу, а затим убацити обичне клупе без наслона за ученике.

 Ја сам ученица прве генерације О.Ш. у Роћевићу. Зовем се Загорка Писић- Ерић. У почетку смо кратко имали учитеља који је отишао, а затим је дошла нова учитељка како су је звали мјештани. Када се први пут појавила учитељица, врло лијепе спољашности и уредности, представила нам се топлим, умилним гласом." Ја сам учитељица. Зовем се Грубишић Драгица. Рођена сам у Гуњи општина Жупања у Славонији. Од данас ћу бити ваша учитељица. Ви сте добра дјеца, надам се да ће те добро учити и да ћемо се добро слагати. Хајде реците ми како се ви зовете?"                                                                             

 Услиједило је представљање:

Богдановић Милан, Бојић Стана, Вуковић Војиславка, Васић Споменка, ЈовићМилојка,

 Јовић Рајо,  Лазаревић Благо, Лазаревић Мићо, Лукић Роса, Мићић Мићо, Марковић Милка, Маринковић Цвијета, Николић Перо, Писић Цвијан, Писић Деса,  Писић Борка, Писић Гордана, Писић Загорка, Писић Милка, Писић Митар, Писић Перо, Писић Стеван, Ристић Цвијета, Ристић Душан, Ристић Милош, Ристић Перо, Рудановић Драгица, Рудановић Петра, Стевановић Данка, Стевановић Јоцо, Стевановић Милојка, Стевановић Госпа и Стјепановић Ангелина.

 Данас када знам како су изгледале свјетске глумице, на лицу моје учитељице  могла се открити љепота свјетских глумица и стас свјетских манекенки. Њена унутарња љепота била је изнад физичке. Из сваког њеног геста, поступка, ријечи који су дјеловали васпитно, зрачила је људска топлина, доброта, разумјевање, брига за свако дијете, да обиђе породицу у којој живи, да сагледа услове живота у породичној средини. Била је врло одговорна, упорна и стручна. Била су то тешка времена и за њу и за нас.Требало нас је научити тако младе, мале неке и од 5,6 година, без икаквог предзнања и то у таквим условима. Требало је поред свих нас, какви смо били, научити и Стеву, који док се учитељица максимално труди око нас, гледа кроз прозор и виче " Учитељице ено тице"!

 Почело се са писаљком и таблицом на коју је концем привезан морски сунђерчић за брисање наших првих дјечији глупости. Коса танка, усправна дебела, затим од научених елемената учење првих слова и бројева без скупова и унија, без дигитрона - са штапићима, зрневљем од пасуља и кукуруза са дрвеном рачунаљком.

 Свесрдно се трудила да нам пружи елементарна знања у оквиру школског програма и много више. Стварала нам је хигијенске навике. Цитираћу само неке реченице које сам тада усвојила за читав живот. "Редовно одржавајте хигијену тијела. Руке трба прати прије и послије јела, послије употребе WЦ. Руке су чисте ако их перете сапуном и водом док не избројите до 100." Проблем је био што нисмо знали шта је WЦ, јер тада није било водовода, канализације, ни санитарних чворова, ни пољских WЦ. Први пут смо видјели пољски WЦ код задружног дома. Објаснила нам је да је то кућица за потребе нужде.           

 Такође није било струје. Морали смо учити уз ланпу на петролеј. Када нестане петролеја како смо га звали гас сналазили смо се да учимо испред отворених вратица фијакер шпорета на дрва и тако надимљених сузних и отечених очију смо склапали књиге.

 Она је организовала и водила, са још једном учитељицом, течајеве за сеоске омладинке из кувања, шивења, веза и штрикања. Када направе колаче послужиле би нас дјецу колачима. Још и данас памтим и осјећам сладак укус розе колачића којим ме је послужила моја учитељица. Шта је за мене после сеоских сувих колача из лимених калупчића - модли значио розе колачић...

 Организовала је дјечије приредбе, а ми мали глумци и рецитатори осјећали смо се веома битним, ишли смо у посјете у друга села, другим школама давали приредбе.

Моја учитељица је својим умјећем, ентузијазмом младе енергичне особе помогла да живот у селу без струје, радија, ТВ, видеа, компјутера буде садржајнији.

 У то вријеме је било обавезно четверогодишње школовање. Ја сам жељела да идем и даље, отац ми није дозволио. Тражила сам помоћ од учитељице да га убиједи. Она га је молила. "Чика Душане пустите је да иде даље у школу, она ће бити добар ђак, завршиће школу". Његов одговор је био не, јер у то вријеме није био обичај да женска дјеца иду у школу. Сјећам се да смо обје молиле и да сам много плакала. Он је до краја остао при своме.

Тада сам видјела сузне очи моје учитељице, њежно ме помиловала по дјечијој глави и снажно загрлила у знак саосјећања самном. Још и данас памтим топлину њеног додира и јачину њеног загрљаја. Утицај тадашње примитивне средине био је јачи од родитељске љубави, моје и учитељицине жеље. Када су дјеца кренула у В разред, послије 2 мјесеца од почетка школске године, украла сам свједочанство и отишла да се сама упишем у В разред. Очајнички сам молила тадашњег директора Осмогодишње школе у Козлуку Момчила Радовића да ме прими у школу. Он ме примио.Тада је отац попустио и тако сам наставила школовање.

 Послије завршеног ИВ разреда на растанку много смо плакали и ми и наша учитељица.

 Данас и после 63 године лик моје учитељице не јењава из мог сјећања, дубоко је у мени и свијетли истим жаром. Нека лик сваке учитељице - учитеља не изблиједи из сјећања њених - његових ученика ни после 50 година. Ако то постигну биће то истинско признање и награда за све учињено од дјечијих невиних душа са најпрецизнијим кантаром. Била би то компензација за сву учињену неправду према том часном узвишеном позиву, којег друштво није никад правилно вредновало.

 Градитељ гради зграде, учитељ - учитељица образује, васпитава и заједно са са родитељима обликује дјечије личности.

 Ја знам, да без учитеља - учитељице нема мајстора, техничара, инжењера, медицинске сестре, љекара, наставника, професора, правника, економисте, менаџера, политичара!!! Ја знам !!! А ви?! Ви, који би требали да знате, да ли знате?!Не знате… Не знате.

Ученица прве генерације О.Ш.Роћевић

 Загорка Писић - Ерић