Прича - Еx-Yу фудбал: О Милутинцу, Крсти Мишићу и Ики Крајскоманди...

Отписани, фудбал и “двојници“ Паранос... За љубитеље историје...

Фудбал 04.10.2016 | 23:15
Прича - Еx-Yу фудбал: О Милутинцу, Крсти Мишићу и Ики Крајскоманди...
Култну телевизијску серију и филм "Отписани" и "Повратак отписаних" гледали смо сви, многи на десетине пута, неки су навијали за Тихог и Прлета, други за мајора Гашпара, трећи пак заКрсту Мишића и његове полицајце, али да ли сте икад помислили да поменути Мишић можда има везе с фудбалом? Ми ћемо вам рећи.

Крста Мишић је, у ствари, Илија К. Паранос, шеф Специјалне полиције у Београду током Другог светског рата, истовремено фудбалски радник, човек који је оставио је траг и у међуратном фудбалу Краљевине Југославије, као судија на зеленом терену!

Овај Шапчанин, рођен 1902. године, суђењем је почео да се бави двадесетих година прошлог века. Није био у самом врху кад су делиоци правде у питању, али је уписао своје име у историјске изворе. Каријеру је окончао средином тридесетих. Године 1933. био је кандидат за судију у елитном рангу, међутим, није прошао.

Арбитрирао је на утакмицама у нижим ранговима такмичења, а једна од сезона у којој је најчешће  с пиштаљком у руци шпартао теренима била је 1929. година, када је у оквиру надметања Београдског лоптачког (фудбалског) подсавеза делио на правду на 14 утакмица.

Најупечатљивији сегмент његове биографије који се тиче игре спорта била је штићеничка улога коју је имао према чувеном Милутинцу.

У септембру 1941. постављен је за шефа Специјалне полиције Града Београда, па је био у прилици да одлучује о животу и смрти разних људи. Осим тога, био је функционер БАСК-а  од 1933. и, по природи ствари, имао контакт с фудбалерима.

Иако је Гестапо од почетка окупације инсистирао да се Милутин Ивковић процесуира као прокомунистички оријентисан, Илија К. Паранос га је свесрдно штитио. Пошто су били кућни пријатељи, јер је, како се сумња, посреди био и присни однос Милутинчеве сестре и Параноса, (или сродство) шеф “специјалаца“ је све чинио да спасе Ивковића зле судбине. Нудио му је и одлазак у иностранство, али није вредело. После хапшења за које није знао, Илија је, заједно сМилутиновом сестром, покушао да интервенише, но, човек чије име носи фудбалски клуб из Земуна је већ био стрељан.

Наводно је то била освета Светозара Вујковића, управника Бањичког логора, са којим јеПаранос имао сукоб још пре рата.

Током окупације је живео у Рајићевој улици бр. 7. Обавештајна служба Равногорског покрета Драже Михаиловића  га је водила под кодираним именом “Милка“.

Како су Титове трупе и Совјети надирали према Београду, Паранос је са својим саборцима напустио престоницу  у јесен 1944. године. После путешествија, покушао је да се повеже са британским обавештајцима, али су га италијански партизани заробили и предали Енглезима. Ови су хтели да га изруче новим југословенским властима, међутим, то се није десило, јер је искочио из заробљеничког воза и окончао живот 1945. године.

Мислиле сте да је овде крај. Грешка!

Постојао је и "двојник" поменутог фудбалског радника и полицајца!

Наиме, само шест година по рођењу Илије К. Параноса, у истом граду, Шапцу, на свет је дошао Илија М. Паранос.

Његов допринос југословенском фудбалу је био далеко већи од презимењака и суграђанина.

На судијској листи био је од почетка тридесетих година. Већ од 1934. обављао је разне функције: члан судијског одбора постао је те године и остао до самог рата, а функцију секретара судијске комисије Југословенског ногометног /фудбалског/савеза вршио је од 1935 до 1937. године.  Три године је био 23. човек на терену у Првој лиги Југославије, одсудивши  девет утакмица од 1934 до 1937. године.  По завршетку судијске каријере постао је и члан одбора за суђење Београдског подсавеза. Картоне је делио и на међународним утакмицама југословенских клубова.

Какви би били "двојници" кад не би имали још нешто заједничко.

Овај Паранос је, такође, био и функционер у Недићевој Србији током окупације. Обављао је функцију председника Државне дирекције за снабдевање становништвом (ДИРИС) од 1941, потом је постао и потпредседник београдске општине. Због блискости са члановима немачког окупационог апарата добио је надимак Ика Крајскоманда.

Комунистичке власти су га осудиле на затворску казну, а по одслужењу санкције емигрирао је у Француску. Умро је у Паризу шездесетих година прошлог века.

Судбина је хтела да двојица људи са истим именом и презименом, па још и рођени у истом граду, одлучују о битним стварима. Пре рата о току фудбалских утакмица, током рата о судбинама житеља Београда и околине. Тајланд је имао своје (сијамске) близанце, Србија и Југославија шабачке.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар