Видео - Више од спорта... Да ли је ово најбољи мотивациони говор свих времена?!

Инки Џонсон је био један од најбољих младих америчких спортиста. Предвиђали су му блиставу каријеру, али, после трагедије, сада је познат као један од најбољих мотивационих говорника. Ево и зашто...

Остали спортови 27.09.2016 | 18:45 Говор, чији део можете чути на енглеском у приложеном снимку, или прочитати у наставку овог текста на српском, није најкраћа прича коју ћете данас срести. Али, имамо утисак да ће вас дотаћи. И, тај његов говор, о догађају који му је променио живот и због ког није постао милионер на начин на који су то постали његови другари, иде овако:

“Сваког дана јурцам за нечим другачијим, сваког дана се изграђујем на тотално другачији начин. Али, не ради се овде о коначном производу, већ о процесу. А када то кажем, мислим на то да ми је управо тај процес спасао живот.

Видите, моја мама је имала 15 година када ме је родила.

Живели смо у источном делу Атланте, у једном крају који се звао Кирквуд. Дилери дроге на сваком ћошку, банде у комшилуку. Имали смо две собе, нас четрнаесторо. Спавао сам на поду. Једном недељно могао сам да спавам на кревету. И то - троје нас горе код јастука, а троје код ногу. И, брзо сам дошао до једног сна. Рекао сам, хоћу да идем у тај НФЛ, човече. Јер, у тој кући сам живео са осморицом ујака, који су сви били или сада јесу у затвору. Зато сам отишао код мог рођака сутрадан увече и рекао "Слушај, човече, хоћу у НФЛ. Радићемо на томе, и то сваке ноћи. Бићемо стрпљиви, али ћемо бити константно у акцији. Сваке ноћи ћемо се тркати. Од бандере до бандере, без патика”. Једне такве ноћи тренер је наишао том улицом и мене и мог рођака уписао на организовани спорт.

То је било први пут да сам у нечем таквом. А када би се тренинг завршио, сви би ишли кући, а ја сам чекао моју маму, јер је пролазила туда када се враћала са посла. А и када би дошла, тек око 10.30 увече, ја бих у оном мраку скочио са клупе и у спринту дошао до ње. Рекао бих јој "Мама, ако се не љутиш, остани мало и укључи фарове. Морам још неке додатне вежебе да урадим. Знаш, хоћу у НФЛ, да више никада у животу не мораш толико да радиш".

Знао сам да је моја мајка уморна, али је остајала у оним баш старим колима, гледајући како њен седмогодишњи малишан трчи до бесвести. А ја сам, гледајући изнад оних упаљених фарова, увек могао да укрстим поглед са мојом мамом, што би мој напор учинило још дубљим, што би ме натерало да се потрудим још више, да се ознојим још мало.

А када сам то радио, имао сам одређену дозу поноса.

Знате ли зашто људи одустају? Јер не осећају понос због оног што раде.

Зашто стану? Јер су себични, мисле да се увек ради само о њима.

Када имаш већи циљ од тога, када радиш оно што радиш јер желиш да испоштујеш жртвовање других због тебе, онда те ништа неће зауставити, чак ни када удариш у препреку.

Ако се свака одлука, сваки избор који донесеш, односи само на тебе, у једном тренутку ћеш се сударити са нечим јачим од себе и тада ћеш одустати, јер немаш ону силу која те вуче, гура напред, јер не знаш зашто радиш то што радиш. А ја сам догурао до Универзитета Тенеси.

Није било лако тамо стићи. Прво сам ишао у једну државну, јавну средњу школу (оне су бесплатне, али нису много цењене у високим академским круговима). Одатле нико не оде на колеџ. Сећам се, када сам ушао, питао ме у кухињи дежурни полицајац "Момак, какав ти је план?". "Кажем, план ми је да идем у неки Д1 (лига елитних спортских универзитета) колеџ". "Вероватно ћеш добијеш неку Д1 ћелију у затвору", рече ми. "Не", рекох му, "помешали сте ме са неким". После прве године, а био сам добар у америчком фудбалу, и у нападу и у одбрани, рекоше ми да је боље да пређем у неку јаку добру школу у Атланти, где ми гарантују да ћу за три године, када је завршим, добијити стипендију за Универзитет Џорџија. Нисам хтео. Али, мама ме је пребацила, тамо сам одмах доживео повреду лигамената и био у колицима. Када је требало да се вратим на терен, молио сам да ме врате у ону јавну школу. Нису могли да верују. Али, инсистирао сам. "Молим вас, потребно ми је да ме тамо вратите". И вратили су ме.

У ту средњу школу ми је једног дана дошао један славни тренер у посету. Видео човек неке моје снимке, одгледао како вежбам и рекао ми: "Сине, волео бих да ти понудим пуну стипендију за Универзитет Тенеси". "Долазим", рекао сам му. Он се насмејао и рекао ми "Сине, мислим да не знаш како тај процес функционише (разни колеџи понуде стипендију, млади спортисти обаве званчине посете, па, обично прве среде у фебруару, званично доносе одлуке где ће од јесени студирати и играти)". Ја му кажем "Не, ви не разумете процес. Ви се обраћате момку који долази из куће са два кревета и 14 људи. Причате са момком који је сваког јутра трчао до аутобуске станице и први улазио, да би могао да провери да му у тренерци и торби нема неке бубашвабе или пацова. Када вам кажем "Долазим!" онда долазим. Не морате да трошите новац универзитета, не морам да видим кампус (студентски град), не морам да видим место. Нудите школарину - долазим!”. "Добро, Инк, али бих волео да ипак дођеш у посету". И, дошао сам.

Доделе вам тамо "домаћина", који вам све показује, његов задатак је да се заљубите у то место. Сећам се, петак вече је било. Он ми каже "Инки, вечерас можеш на журку коју организују студенткиње, можеш на роштиљ са екипом, можеш на нашу кошаркашку утакмицу". "Одвезите ме у хотел", рекох му. Када сам излазио из аутомобила питао ме "Јеси ли можда болестан?". "Не", одговорих му. Знате, није тај мој домаћин разумео да сам те ноћи, у хотелу, први пут у животу - био сам у кревету. Мислите да ме је било било брига за студенткиње, роштиљ, кошарку? Узео сам телефон у соби, позвао своју кућу и оним клинцима рекао "Еј, нећете да ми верујте. Морате на колеџ". Нису веровали да имам на располагању огроман кревет. Али, следећег дана сам се захвалио тренеру на позиву. И увек му се захвалим, кад год га видим. Не зато што је променио мој живот, већ и мојих рођака за које није ни знао да постоје. Када сам се вратио у Кирквуд, отишао сам до свих које познајем да им кажем шта се десило. Отишао сам и до оног полицајца и казао сам му "Рекох вам да сте ме помешали са неким". А сви су ме питали "Инк, што си толико јако желео да се вратиш у ову јавну средњу школу, чекала те је гарантована стипендија да си се пребацио у ону другу?!". "Промашили сте поенту", рекох им. И објасних: "Једном сам у животу имао прилику да се возим авионом, када су ме водили на средњошколски Ол-стар меч. Нећу никада заборавити да сам, само што сам опрао руке, излазећи из тоалета у авиону угледао знак на коме је писало 'Можете ли, из поштовања према следећој особи која ће ући, да обришете лавабо тако да он буде бољи него што сте га затекли? Хвала". Е, зато сам се вратио у стару средњу школу. Да бих генерацијама које долазе оставио нешто боље него што сам затекао. Та одлука коју сам донео, да се вратим, није била због Инкија Џонсона, већ због свих других са којима сам живео, због оних бубашваба и пацова који су се појављивали, због она три мала рођака која су спавала са мном на поду. Ја сам први у целој фамилији отишао на колеџ. А она три мала рођака? Рекли су, видевши ме, "Па, ја не морам да продајем дрогу! Не морам у банду! Не морам да завршим у затвору! Не морам да будем убијен!”. И, сво троје је стигло до колеџа. Сво троје је дипломирало у међувремену.

А ја... На моћном Универзитету Тенеси. Тамо ми је било лако да дам све од себе.

У првој години сам се привикавао, играо у специјалним тимовима, онда сам постао стартер и имао јако добру другу годину. Лето пред трећу, сећам се, седео сам у нашој "филмској соби" и изучавао шта раде играчи Калифорније, а онда је мој тренер ушао у собу и рекао "Инки, имам добру вест за тебе". Притиснуо сам дугме, зауставио снимак и питао "О чему се ради?". Рече ми "Сине, предвиђају ти да ћеш бити међу 30 првих пикова на НФЛ драфту. Све што треба да урадиш је да одиграш десет овосезонских мечева и аутоматски си мултимилионер".

Изашао сам из собе и позвао маму и баку и рекао им "После ове сезоне, више се нећемо мучити. Више никада нећемо пропустити неки оброк. Више никада нећемо бити без ичега на Божић”. И, на првој утакмици сам играо одлично, пресекао сам једно додавање. На другој утакмици, четврта четвртина, квотербек баца хватачу који иде мојом страном, уз линију. Кренули смо један на другога, сударили се... Чим смо се сударили, из мене као да је све излетело. Тело ми се стропоштало, све је постало црно. Никада ми се ништа слично није догодило.

Када сам отворио очи, изнад мене су стајали саиграчи, говорећи "Хеј, Инк, устај". А ја сам рекао "Не могу... Не могу да се померим".

"Како не можеш да се помериш? Хајде, ти си нам кључни дефанзивни бек, требаш нам, хајде!", говорили су. А ја сам рекао "Знам, али не могу, стварно". Одвезли су ме хитно у болницу и, после 15 секунди како ме је доктор напустио, вратио се вичући "Брзо, на хитну! Овај момак умире!”. Ја сам био у стилу "А?"

"Сине, пукла ти је артерија у плућима, имаш унутрашње крварење, морамо да те оперишемо хитно, да узмемо део вене из ноге и ставимо у грудни кош како бисмо те спасили".

Када сам после операције отворио очи, исти доктор је стајао изнад мене и рекао ми "Хеј, имам добру и лошу вест". А ја сам се насмејао и рекао му "Рекли сте ми да ћу да умрем, а ево ме, жив сам. Каква сад лоша вест, кад сам и даље ту?". А он ми је рекао најпре "Спасили смо ти живот", на шта сам ја рекао "Хвала, господине". А онда је додао "Лоша вест је да ти је један важан нерв оштећен у десном рамену. Постоји велика вероватноћа да више никада нећеш моћи да се бавиш америчким фудбалом". Ја сам га погледао и рекао "Нема шансе. Није непоштовање ово, доцо, али ја сам вежбао за то још од седме године. Нисте Ви били у парку када је моја мајка држала упаљене фарове да бих трчао. Нисте ви били без оброка, а остајали фокусирани, никада не тражећи изговоре". А ја никада нисам варао. Никада. Чак и данас, моја савест ми не дозвољава да варам, да се погледам у огледало и кажем "Инк, добро си одрадио своје", а да знам да нисам. Један од најважнијих савета које ми је мајка је био "Сине, шта год да почнеш, заврши". А проблем са данашњим светом је управо у томе: ако им се не свиди нека особа, или им се не свиди оно што се тренутно дешава, ако то није оно што су очекивали, онда одустану.

Не разумеју једну ствар везану за одустајања. А то је да одустајање постаје навика. И та навика не утиче само на вас, већ на све оне око вас. Чак и касније, када у ваш живот дође брачни друг, деца. Зато стално говорим, па и вама: процес је важнији од коначног производа! Па, не ради се овде о мени. Ради се о томе да ли осећате понос док радите што то радите, свако од вас, сваког дана? Да ли осетите понос када се погледате увече у огледало и знате да сте дали све од себе? А на нама је управо да својом вољом почнемо да утичемо на одређене ствари. Она је и променила мој живот. Она и вера. Зар је требало да посумњам у њу због једног догађаја, после 20 година вере? Не. Мени се тад само десило да сам добио једну шансу да станем. А многи људи искористе ту шансу док јуре за нечим, јер се осећају у стилу "Човече, зашто се ово баш мени десило?". А ја сам увек говорио "А зашто да се и не деси баш мени?". Па, ово је савршена прилика да осетите тај благослов: јер, не ради се овде о мени, већ о свима онима који су уложили део себе у мене, који су у мени видели оно што ни сам нисам видео.

У једном животном тренутку схватиш - не врти се свет око тебе!

У том тренутку схватимо да свакога дана када устанемо ми добијамо живот на поклон, добијамо тај благослов. И... када би се тај ваш живот баш сада завршио, по чему бисте ви волели да вас људи памте?"

Инки Џонсон после оног судара више никада није играо амерички фудбал. Не може да помера десну руку. Али, постао је инспирација многим младима и, ево већ десет година, иде по тој Америци и објашњава им како је, заправо, успео. Успео више него што је сањао да је могуће. Како сам каже: “Сви моји другови са колеџа су у НФЛ-у, потписали су вишемилионске уговоре. Али, ја сам потписао један другачији. И, не бих га мењао ни за шта на свету”.

Извор: блиц.рс