Живим да бих свједочио о паклу логора!

Живим да бих свједочио о паклу усташких логора из деведесетих. Говори овако Слободан Зуровац који је преживио 125 апокалиптичних дана од априла до августа 1992. испуњених незамисливим болом и понижењима у мучилиштима хрватских оружаних снага у Метковићу, сплитској "Лори" и у Љубушком.

Регион 19.09.2016 | 07:43 Кад би се Зуровчева прича и приче његових сапатника преточиле у слике оне би засјениле и житија највећих хришћанских мученика. Да се зло не би заборавило и поновило он је написао књигу "Црна Лора", у издању Музеја жртава геноцида, у којој свједочи као очевидац и жртва о злодјелима која срамоте људски род.

Кривица за хапшење, у ствари киднаповање, које су извели црнокошуљаши ХОС пред очима његове жене и дјеце, била је у томе што је био из угледне српске породице, чије су многе чланове усташе убиле у Другом свјетском рату. Био је крив јер је за разлику од мучитеља био и образован, угледан грађанин, породичан човјек, због чега је на првим вишестраначким изборима у БиХ изабран испред Српске демократске странке да буде представник свог народа у влади Скупштине општине Чапљина у Западној Херцеговини.

Срби су на овом простору, познатом по оданости усташкој идеологији и злочинима, страховито страдали у Другом свјетском рату. Зуровац је почетком деведесетих осјетио да то зло васкрсава, али његови напори да се поврати разум, одржи мир и заштити мањинска српска заједница били су узалудни. Одведен је из БиХ у војни конц-логор у Хрватској по налогу колега из општине, суграђана које је познавао цијелог живота.

"У 'Лору' су ме послали Перо Марковић, тада предсједник СО Чапљина, и Крунослав Кордић, предсједник Извршног одбора СО Чапљина. Те исте људе сам ја звао у кућу, на своју крсну славу, а на славу се не зове непријатељ. Бар сам ја тако мислио", каже Зуровац.

Он је брзо у логору сазнао по чијој је жељи ухапшен. Мучитељи су сваки ударац, а било их је безброј, пратили "поздравом" од Марковића и Кордића, људи којима је вјеровао и сматрао их пријатељима. Зуровац је гледао Србе који издишу од батина и понижења пред његовим очима и питао се зашто га Бог не узме себи и спасе мука.

"У логорима сам научио да зло нема границе. Људи који су себе називали усташама, мушкарци и жене, пребијали су ме свакодневно, четири пута ми разбили лобању, изломили 12 ребара, одбили бубреге, трајно оштетили кољена, гасили ми цигарете по тијелу и сјекли ножем. Пржили су ме струјом, гурали ми говна у уста, мокрили по мени. Кад су ме одвели полумртвог у клинички центар у Сплиту грађани у чекаоници су ме пљували и ударали. Медицинске сестре су ми немоћном сипале урин из 'гуске' у грло. Најокрутнија међу њима, Сенада, извадила ми је цјевчице кроз које сам дисао послије операције плућне марамице коју су пробила сломљена ребра. Кад сам дочекао слободу схватио сам: Бог ме је оставио живог да бих говорио о ономе што сам видио и преживио", свједочи Слободан.

Он је свјестан да се његова књига некима неће свидјети, јер суочава читаоца са ужасним чињеницама, проверљивим и прецизним, пред којима многи затварају очи:

"Двострука је мука писати овакву књигу. Прву муку сам преживио код пребијања и убијања, а другу пишући и подсјећајући се тога. То је тешко писати, то је тешко рећи, непојмљиво је нормалном људском уму да човјек човјеку то ради. Зато се поставља питање зашто су ти људи то радили? Ту је поента. Одакле ми храброст да напишем све што ми се дешавало? Једноставно зато што је то истина. Свако јутро кад се умивам видим ожиљке на себи и не могу побјећи од те истине".

Он подсећа да је нацистички конц-логор "Аушвиц" постојао укупно четири године и осам месеци, а да је "Лора", концентрациони логор у центру Сплита, трајала од 4. јануара 1992. до 25. августа 1997, пет година и седам мјесеци.

"Све то вријеме ужасне крике Срба слушали су грађани у околини 'Лоре' и фратри из оближњег самостана. На вратима 'Лоре' стајао је човјек и за 50 марака продавао улазнице онима који хоће да уђу и бију Србе. Кад се људи развеселе у кафани долазили су да се тако разоноде. То су знали сви, укључујући Туђмана и садашњег наводног антифашисту Месића. Било је општепознато да је сваки грађанин Сплита могао да дође у 'Лору' да пребија и убија Србе", горко говори Слободан.

Он наглашава да су непосредни извршиоци злочина криви, али су много кривљи они који су га наредили.

"То је западнохерцеговачка линија која је почињала с министром одбране Гојком Шушком, по чијим је сугестијама поступао Туђман, а спроводили предсједник самопроглашене Херцег Босне Мате Бобан и локални моћници као што је Перо Марковић. Подсјетио бих да је и 1941. оснивање НДХ прво прогласио фратар-усташа дон Илија Томас у Западној Херцеговини, у Чапљини, а тек два дана касније то је учињено у Загребу", истиче Зуровац.

Саговорник "Новости" горко констатује да је велики проблем што о ужасима у "Лори" ћуте не само злочинци већ и многи њени заточеници.

"Многи су ме звали и тражили да их не помињем у књизи правдајући се: 'Немој мене, имам жену и дјецу'. Заблуда је да ће их сачувати скривање истине. Опште је познато да онај ко не његује своју истину његоваће туђу лаж. Тако се губи идентитет и понављају грешке. То су Срби себи урадили у комунизму, а посљедице су очигледне. Оно што сам забиљежио у књизи је, с једне стране, историја, а с друге лијек, начин да човјек доживи прочишћење. Ова књига је и аманет потомству. Знате, највеће злочине над нама чинили су људи чији су очеви над нашим очевима чинили злочине 1941. године. Не бих желио да се тако нешто икада понови", закључује Слободан Зуровац.

Извор: Вечерње новости