ОИ у Рију из другог угла: "Мали човјек" у Бразилу...!

Бањалучки физиотерапеут Бранко Стојнић за МОНДО прича о невјероватном искуству са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру, гдје је са женском кошаркашом репрезентацијом Србије учествовао у освајању бронзе и био дио великог спектакла.

Кошарка 17.09.2016 | 15:45 "Бранко, јеси ли спреман за једну авантуру, да идеш на Свјетско првенство са репрезентацијом Србије?", гласило је питање када је зазвонио телефон Бранка Стојнића, бањалучког физиотерапеута.

"Мислио сам да ме неко зеза", каже Бранко.

На препоруку Наде Раковић, тадашњег физиотерапеута Младог Крајишника, тим менаџер женске кошаркашке репрезентације Србије Јадранка Тркуља довела је Бранка Стојнића у национални тим 2014. године, уочи Свјетског првенства у Турској.

Чудним стицајем околности постао је члан српског тима, а некако с његовим доласком поклопили су се и успјеси изабраница Марине Маљковић. Годину дана касније освојена је прва златна медаља у историји, на Европском првенству у Мађарској, а овог љета стигао је и врхунац каријере - наступ на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, на којем је српски тим освојио бронзу.

Током августа све очи спортске јавности биле су усмјерене ка Бразилу и Рио де Жанеиру, гдје су одржане 31. Љетне Олимпијске игре. Иако су на ОИ спортисти у главним улогама, тешко је замислити неку селекцију без људи из стручног штаба и другог особља од којег много тога зависи, иако се то можда и најмање види.

Стојнић за МОНДО прича о својој улози у националном тиму Србије, са нагласком на све оно што се дешавало овог љета у Рио де Жанеиру.

"Пут до Бразила био је изузетно дуг. До Дубаија смо летјели нешто више од пет сати, ту преспавали, након чега смо путовали још 15 сати до Рио де Жанеира. Након 'хиљаде' котрола на аеродрому, стигли смо до Олимпијског села. Тај први утисак је био 'ајд здраво'. Велики број зграда, од којих се неке имале и по 20-ак спратова, заставе, паркови, терени, поточићи, фонтане… Ту је и ресторан који прима 6.000 људи, са пет интернационалних кухиња. Све то споља изгледа тип-топ, али се унутра види да је то направљено наврат-нанос, у задњем тренутку. Цијели тим Србије био је смјештен у једног згради. Стријелци су дошли прије нас, док смо ми допутовали заједно са ватерполистима", почиње причу Стојнић.

Отварање Олимпијских игара је заиста посебан догађај, не само за спортисте који учествују на највећој свјетској смотри, него и за навијаче и гледаоце поред малих екрана.

"То је нешто заиста посебно, што се памти цијелог живота. Замислите на стотине аутобуса у пратњи полиције који превозе спортисте од Олимпијског села до 'Маракане'. Прво смо стигли до одбојкашке дворане 'Мараканазињо', гдје су биле смјештене све репрезентације. Са великог екрана гледали смо ватромет, након чега је кренуо излазак репрезентација. Сам тај излазак пред навијаче је да се најежиш. Одмах сам помислио како је репрезентативцима Бразила када играју пред оваквом публиком. Тотална лудница. Око тебе све бљешти, а ти као нешто машеш заставицама и рукама, а у суштини не знаш гдје се налазиш. Након лагане шетње од неких сат времена, услиједило је паљење олимпијске бакље и ватромет. Све је то заиста фасцинантно. Откад знам за себе гледам та отварања Олимпијских игара. Спортове гледаш колико можеш, али отварање се не пропушта. А сада си дио тога свега", одушевљено прича Стојнић.

Како је изгледао дан једног физиотерапеута на Олимпијским играма?

"Све зависи од обавеза. Конкретно, наша репрезентација имала је мање тренинга него на неким прошлим такмичењима. Тренинг центар био нам је близу. Јутарњи тренинг протиче уобичајено, ако је некоме потребно нешто од мене, побринем се за то. Послије вечерњег тренинга иде опоравак, масаже и сл. Први сам ја којем се јављају у случају неких проблема. Слична прича је и кад су утакмице. Ту је више нервозе и тада сам активан све вријеме. Срећом нисмо имали већих проблема. Соња Петровић имала је повреду рамена од раније, још од ЕП. Међутим, стиснула је зубе јер је велики професионалац и одрадила све до краја. Наравно, помогле су и терапије."

ОРГАНИЗАЦИЈА

Била је то прилика за Стојнића да понешто и научи, од далеко искуснијих колега.

"У нашој згради имали смо амбуланту, коју је формирао медицински тим Олимпијског комитета Србије, са електро апаратима и свом могућом помоћи, од љекара, искуснијих фиозиотерапеута, попут Ивана Поповића Гиге, којем су ово биле осме ОИ. Од њих увијек можеш да покупиш неки користан савјет, како да лакше одрадиш нешто. Колегијалност је била на врхунском нивоу. И поред чињенице да су преостала три физиотерапеута Србије имали много посла, јер су пратили и индивидуалне спортове, свако је сваком излазио у сусрет."

Према његовим ријечима, у Рио де Жанеиру све је било врхунски организовано, како би спортисти у сваком тренутку добили неопходну помоћ. "Све је подређено спортистима, што је добра ствар. Олимпијске игре и јесу за спортисте, који су у центру свега. Сама чињеница да чак ни селектори не добијају медаље, довољно говори о томе", каже Стојнић и наставља:

"У склопу Села имали смо и клинику, са дијагностиком, магнетном резонанцом, ултразвуком, рендгеном… Било је репрезентација које нису ни имале љекарске тимове, тако да је све било врхунски организовао. За разлику, рецимо, од прошлогодишњег ЕП у Мађарској, гдје је све било очајно. У Сомбатељу требало је да одрадимо рендген прста, дошли смо у болницу, гдје је 40 људи чекало свој ред. Нисмо имали попуста, морали смо да станемо у ред и чекамо", присјећа се Бранко.

Слободног времена није било много, али тренутке без обавеза сви су жељели максимално да искористе, како би обишли знаменитости Рио де Жанеира, једног од најљепших градова Бразила, Јужне Америке, али и цијелог свијета.

"И када сам био слободан, морао сам да будем у приправности. Ако је и слободан дан, без тренинга и утакмица, морао сам бити негдје у близини у случају да се нешто деси. Ја радим и када други раде, али и када одмарају, али такав је мој позив и специфичност посла. Истина, имали смо и организоване излете. Ишли смо до кипа Христа Спаситеља. Сам поглед са брда Корковадо је фантастичан. Са 700 метара надморске висине , те тридесетак метара високе статуе, као на длану видите Рио, Копакабану, Маракану, море, океан. Имали смо и излет на плажу Ипанему, а до Копакабане нисмо ишли јер је она доста даље. Одувијек ми је била жеља да видим океан. Пјешчана плажа је фасцинантна, са бескрајним плаветнилом, таласима, поготово по ноћи… Заиста сјајно", преноси утиске из Рија.

Ипак, након освојене брозне, услиједио је тренутак опуштања у једном локалном ресторану.

"Организовано смо ишли у неки бразилски ресторан, у којем је специјал локални роштиљ. Функционише на начин сличан шведском столу, с тим да узмеш тањир и салату и сједнеш за сто. Након тога, конобар доноси комад једне врсте меса. Ти га позовеш, он дође и исјече ти комад. Онда дође други, са другом врстом меса. И тако редом. Колико сам схватио, то је њихов аутентични ресторан, односно роштиљ који нуде."

ЗВИЈЕЗДЕ

Стојнић је у Рио де Жанеиру имао прилику да упозна бројне спортске звијезде, прије свега из Србије, са којима је проводио највећи дио времена.

"Ватерполисти који су освојили све, па кошаркаши, Новак Ђоковић… Све су то звијезде. Ти си на почетку у некој врсти шока. Размишљаш да ли би се фотографисао са неким од њих и онда схватиш да си ти ту с њима, да си дио тима. Све је опуштено, нормално. Нема ту умишљених звијезда. Заједно са бањалучким пливачем Михајлом Чепркалом гледао сам ватерполо утакмице, кошарку, дружили смо се и са бројним хрватским спортистима, тако да није било никаквих проблема. Права спортска атмосфера."

Било је времена да се погледају и одређене утакмице.

"На основу наших акредитација, могли смо да улазимо само на кошаркашке утакмице. Гледао сам једном Хрвате и два пута Американце, а да ми је неко причао да ћу гледати 'Дрим тим', не бих му вјеровао. Гледали смо и ватерполо финале, те наступ сребрне Тијане Богдановић у теквондоу. Често су нам се поклапали термини, тако да нисмо могли да погледамо већи број спортова. Нешто од тога погледали смо на ТВ-у", прича нам 30-годишњи Стојнић, иначе запослен у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" у Бањалуци.

У далеком Рију није било много навијача Србије, али су репрезентативци увијек бодрили једни друге.

"Људи из Олимпијског комитета и други спортисти пружали су подршку колегама. Били су ту и предсједник Кошаркашког савеза Србије Драган Ђилас, па потпредсједница за женску кошарку Ана Јоковић, секретар Дејан Томашевић, па наш Врле (Борис Врховац, прим. аут), за којег мислим да је погледао све живо на ОИ", кроз смијех прича Стојнић. "Као физиотерапеут Катара у Селу је био само када је имао посла, а остатак времена већином је проводио на утакмицама. Занимљива ситуација десила ми се када сам на утакмици Хрватске видио познаника из Бањалуке, иначе момка који ради за 'Флај Емирејтс' као стјуард. Заиста невјероватна сцена да свог суграђанина сретнеш у далеком Рио де Жанеиру."

Занимљива ситуација десила се и након финалне утакмице ватерполо турнира, у којем је Србија савладала Хрватску 11:7.

"По повратку са утакмице требало је да се вратимо у Олимпијско село, након чега нас је очекивало славље. Било је ту ситних пропуста око организације превоза. У свој тој гужви након освојеног злата, стајала су два аутобуса - један за хрватске, а други за српске ватерполисте. На крају смо заједно са Хрватима отишли њиховим аутобусом до Села. Сви су били нерасположени након изгубљеног финала, док се у другом аутобусу лудовало. Ипак, све је протекло без икаквих проблема", нагласио је Стојнић.

УТИСЦИ

Шта је оно по чему ћеш највише памтити Олимпијске игре у Рио де Жанеиру?

"Као што сам рекао, отварање Олимпијских игара, те освајање медаље, заувијек ће ми остати у сјећању. Био сам поноснији него прошле године када смо освојили злато на Европском првенству, иако је и то био огроман успјех. Ипак, иако је медаља мање сјајна, ово одличне је вредније. Након свих оних осуда и лоших ствари на почетку, испадање Ђоковића, слабог наступа стријелаца, превртања веслача…, медаља на крају дошла је као мелем и због тога сам изузетно поносан. Давор Штефанек пробио је лед, након чега је услиједила 'берба' одличја", истакао је Стојнић додајући да су сви спортисти након такмичења и успјешних резултата у Селу су дочекани овацијама.

ДОЧЕК

Другу годину заредом Стојнић је имао прилику да види како изгледа дочек на чувеном балкону у Београду. "Кад ме питају како је било на дочеку, често волим да се нашалим и кажем 'навика је чудо'. Да ми је неко причао да ћу у годину дана три пута ићи на пријем код предсједника Србије, рекао бих да је луд. Заиста невјероватно изгледа све ово", поручио је Стојнић.

Као "мали човјек" био је дио огромног спектакла, који ће памтити док је жив.

"На крају, најјачи утисак је чињеница да вјероватно када бих га срео, иако сам га поздравио стотину пута и он мене, Милош Теодосић сутра не би знао ко сам ја. Али опет, био сам дио тога свега. Ја сам мали човјек у односу на све те звијезде, али ти импонује и много значи када имаш могућност да попричаш са свима њима. Навикао си на окружење, атмосферу и људе, али у том тренутку ниси свјестан шта се дешава. Када се слегну утисци, онда видиш колики је то успјех. Никад себе нисам стављао у први план, јер оне, кошаркашице, су главне. Ипак, и ја сам нашао своје мјесто, заслугу и уживање у свему и било је ово велико искуство и доживљај за мене", закључио је Стојнић причу из Бразила, гдје је био један од учесника највеће свјетске спортске смотре - Олимпијских игара 2016. године.

Извор: мондо.ба