Да ли Русија мијења међународну политику?

Након НАТО-ове операције којом су српске безбједносне снаге, војска и полиција, истјеране с Косова, које је потом Кумановским споразумом и резолуцијом Савјета безбједности готово добило самосталност, Београд се стално уздао у Москву као главног заштитника који неће допустити да се одметнута покрајина међународно профилира, прецизније да постане чланица УН-а.

Свијет 13.09.2016 | 17:09 Наиме, Косово је признало више од 120 држава, међу њима су САД, Велика Британија, Француска, Њемачка и готово све сусједне земље, али оно је још увијек, кад је ријеч о међународном положају, чардак ни на небу, ни на земљи.

Није члан УН-а

Није члан УН-а и то га спречава у стварној конзумацији суверености. Један од опаснијих тренутака по српску дипломатију био је покушај Косова да уђе у чланство УНЕСЦО-а, али то је, уз велику помоћ Русије, заустављено. Но, ту подршку Србија издашно плаћа.

Русија је добила власништво над Нафтном индустријом Србије (НИС) за, како кажу и сами Срби, “сићу”, а и садашња политика Београда, “сједење на двије столице”, посљедица је тога.

Наиме, премијеру Александру Вучићу је више него јасно да сви економски и рационални разлози говоре како се треба приближити Европи и Западу, али му је једнако тако јасно да он не смије бити тај током чијег ће мандата Србија и формално изгубити Косово. Зато и даље већину својих потеза калибрира према захтјевима Москве: чим превише деривира, одмах се огласи руски амбасадор и каже да “непризнавање Косова није руски интерес”.

Разумни гласови српске политике већ дуже наглашавају да таква политика није добра те да ће Русија у тренутку кад јој то буде највише одговарало “продати Косово” за остварење својих виталних интереса, пише Јутарњи лист.

Важан интервју

И тај се сценарио, чини се, почео полако развијати. Наиме, јучерашњи је Блиц реаговао на интервју руског предсједника Владимира Путина Блоомбергу.

Он ондје каже сљедеће: “Имамо велико политичко искуство које се састоји од дубоког увјерења да се ништа не може направити против воље народа. Чини се да то неки од наших партнера не разумију. Кад спомињу Крим, покушавају избјећи навести да је воља људи који живе на Криму - 70 посто су Руси, а остали говоре руски као матерњи језик - била да се придруже Русији. Они то једноставно не виде. На другоме мјесту, Косову, може се користити воља народа, али овдје не. То је политичка игра. Дакле, да вас увјерим, могу рећи да Русија проводи и планира проводити апсолутно мирољубиву спољну политику усмјерену према сарадњи”.

Ту је и Грузија

Двије су ствари из овог одговора озбиљно забринуле Београд: прво, повезивање Косова и Крима. Наиме, 2008. године је Москва дјеловала битно друкчије. Након што је Косово прогласило самосталност, Русија је послије кратког љетног рата с Грузијом признала њене одметнуте покрајине Абхазију и Јужну Осетију као самосталне државе. И притом се позвала на Косово као преседан.

Сада, пак, траже да се политичке игре око Косова и Крима изједначе, што значи да би земље које признају Косово требале прихватити и припајање Крима Русији. Друго, у политици сарадње то би значило да Москва можда неће признати Косово, али више неће спречавати његов улазак у УН.

Познати београдски аналитичар Душан Јањић за Блиц је објаснио: “Изјава руског предсједника дословно значи - ако ви нама признате Крим, имаћете одријешене руке да с Косовом радите што желите”.

Јањић додаје како је “питање времена кад ће Русија одблокирати питање Косова у Савјету безбједности и колико ће тај поступак наплатити од Запада”.

Околности Путину у потпуности иду наруку.

Новим договором са САД-ом око Сирије потврдио се као незаобилазни чинилац разрјешавања глобалних криза, проблеми с редефинисањем ЕУ након Бреxита отварају простор за наду у могуће ублажавање, можда и укидање санкција, амерички предсједнички избори му стално дају на важности у свијету, побољшао је односе с Турском и Израелом.

Мали интерес

Код куће стоји сјајно, његовој се странци идућу недјељу смијеши чиста изборна побједа и прави је тренутак да направи трговину - потихо ми дајте право на Крим, а носите Косово (које га мање интересује од неких других тачака на Балкану), уз још могући који уступак у питању подршке побуњеницима у Донбасу.

Има ту и још једна зачкољица: Приштина би, свјесна да јој Москва више није највећа препрека, могла деструисати наставак преговора с Београдом и тако закочити и српски пут према ЕУ, што би подигло тензије у регији. Гдје би опет ускочио Путин као фактор договора. И смиривања.

У ову једначину треба убацити и украјински фактор који је све слабији. Наиме, Путин и ту има снажан аргумент јер Кијев никако да проведе своје дијелове Споразума из Минска. Влада, пак, никако да заузме озбиљан став према организованом криминалу и корупцији, што озбиљно смета ЕУ. А Путин то добро зна. На крају крајева, није он случајно изабрао крај прошле седмице да већину тих порука пошаље преко Блоомберга.

Извор: Аваз.ба