Анализа и сјећања: Кад су мали били велики - сезона која је промијенила све!

Касније ће многи причати да је сезона 1999/2000. имала пресудну улогу на стварање шпанске доминације, али и на фудбал – не само шпански – какав данас знамо.

Фудбал 12.09.2016 | 23:45 Касније ће многи причати да је све ово што живимо у ствари последица те једне године, од лета 1999. до лета 2000.

Не берите бриге, нема политике, сем ако не рачунамо један поносни народ о којем ће бити речи, ли ово није текст о томе како се намучена, измождена, бомбардована земља, изборила за слободу која, испоставиће се, није умела ни да пева, па ни да рецитује. Мада, чињеница да је то што нам је, што би рекла она омиљена таутологија лоших приповедача, било тако како нам је било, имало доста утицаја на то што се те сезоне сећамо и данас, иако је била пре половине једног од наших живота.

Океј, било је расуло и немаштина и спремала се, ех, револуција, али мимо тога се гледао фудбал,  шпански.

Можда је и то једнако колико и случајни шампион Депортиво допринело да се Ла Лиге у сезони 1999. на 2000. и даље сети свако ко је тада био тинејџер или нешто старији: нама је, без обзира на квоту у кладионици, шокантна победа Алавеса на Камп Ноу у суботу поподне била утолико мање невиђена и утолико мање невероватна јер смо је заиста видели и предриблали ту неверицу још онда. Вратила нас је у те дане пре деценију и по, као нека од оних песама за које се увек сећате када сте је први пут чули.

Ах, јадни Алавес, и данас их више памте по чудесном мечу у Дортмунду који су изгубили од Ливерпула и ветерана Гарија Мекалистера, него по победама њиховим, а њима се и град, престоница баскијске аутономне области, зове Победа, мада га Шпанци називају Виторија, а Баски Гастеис.

Чак и када су коментатори и сајтови ових дана подсећали на ту утакмицу на Камп Ноу, и помињали како је и тада деловало као сан да екипу Луја ван Гала, са Ривалдом, Фигом, Клајвертом, Ћавијем, Литманеном, Зенденом, Пујолом и Рајзигером и Роналдом де Буром– можемо и да наставимо, али схватате већ какав је то тим био – на њиховом буњишту победе људи који су се звали, рецимо, Нан Рибера, Хави Морено, Бегоња, Козмин Контра, Торес Местре или Мехо Кодро, чак и тада су пропустили да кажу да је то било у фебруару, тек што је минула зима, а да је тек када је почињала јесен тај исти Алавес победио ту исту Барселону и на својој Мендизорози.

Или да, рецимо, то није био никакав ексцес, јер је тренер плаво-белих Мануел Пелегринисигурно добро испекао занат на додатним часовима испита званог „Увод у игру у гостима“, где се први колоквијум зове „Изненађења против великих“, код свог драгог пријатеља и професора Рафаела Бенитеза, и много важније јер је Алавес на шест кола до краја тог пролећа 2000. био на другом месту, а три кола до краја је и даље имао математичку могућност да стигне до пехара.

Њега ће, на крају, пригрлити Супер Депор, луда дружина са Ријазора.

Касније ће, елем, многи причати да је сезона 1999/2000. имала пресудну улогу на стварање шпанске доминације, али и на фудбал – не само шпански – какав данас знамо.

У једном од најбољих текстова о тој сезони, који је за Гардијан и њихов магазин који се бави фудбалом на један скроз другачији, свеобухватан и дубокоумни начин, Тхесе Фоотбалл Тимес, написао Марк Сочон, каже се да и даље постоји дилема да ли је то био рај или фарса; тек и летимични поглед на крајњу табелу и одбљесак ретровизора у свему што ће се десити касније, сведоче да никада није било, а да вероватно неће ни бити, сезоне као што је то била 1999. на 2000. у шпанском фудбалском првенству.

Можда је само на моменте лањска Премијер лига, са Лестером, могла заличити на фантазмагорије које су свету приредили Шпанци на прелазу два миленијума – знамо, технички је миленијум почео тек оне наредне године, али овако лепше звучи – мада је то био само Лестер, а овде је било свега.

Била је то, поменимо само неке од лудих згода и незгода, година у којој се могло догодити да на Сантјаго Бернабеу, дом будућег првака Европе, дође Сарагоса и даСаво Милошевић и Хуанеле – шта је икада било са њим? Одиграо је ту једну годину, прецизан као снајпериста у америчким филмовима, да би потом пуцао искључиво ћорцима, док нисмо скроз заборавили на њега – дају по два гола за 5:1.

Илли да Барса, која још верује у титулу, јер се од Европе опростила, изгуби са 0:3 од Мајорке код куће (Ето, Тристан, Енгонга и још један непрежаљени љубимац потписника ових редова, сићушни геније из зграда са црвеном фасадом у Ланусу, Аријел Ибагаза), или да малени Рајо Ваљекано, с пчелицом на дресу и са огромним чаршафом уместо јужне трибине, води на табели после првих неколико кола, у којима Валенсија Ектора Купера губи све четири утакмице...

На крају је титула отишла у А Коруњу, како Гаљегоси инсистирају да је зовемо, „Пићићи“ је биоСалва Баљеста из Сантандера – којег ће навијачи Сосиједада, јер је био шпански националиста, почастити транспарентом „Салва, муерете“, „умри“, рекли су му – а најбољи голман, добитник трофеја Рикарда Заморе, био је дотад потпуно анонимни Мартин Ерера, чувар мреже неколико локалних, трећелигашких аргентинских клубова, а потом и љубимац публике на Мендизорози...

Алавес је ипак окончао сезону као шести, Селта, она лудачка Селта, са Мостовојем, Карпином Макелелеом, Бенијем Мекартијем, Густавом Лопезом, обећавала је много, али је на крају завршила као седма, а „друштво најбољих“ напустила су не два, него чак три бивша првака Шпаније: и Атлетико Мадрид, и пар клубова из Севиље.

Чак је и ту, на дну табеле, било велеобрта за какве ни „шпанска серија“ није довољно добра метафора, мада од теленовела јесу позајмили завист, мржњу, презир и породичне интриге и сплетке, све са зумирањем лица главних јунака док одзвања драматична музика. Јер шта је то драматичније од звука лопте која додирује мрежу са спољне стране у 90. минуту...

Севиља је у последњем колу дочекала Овиједо и, без обзира на то што су већ одавно испали, од њих су на Санчез Писхуану верни навијачи очекивали само једно: да се склоне гостима, да их пусте да победе како би могли да прескоче Бетис и тако да, попут дављеника, са собом повуку свог најмрскијег ривала. Већ на полувремену било је 0:3, на крају, као, пристојних 2:3, и стадион је славио последњи пораз као велику победу.

Бетис је тада имао једног Денилсона, само да подсетимо...

Било је, дакле, као да је неко узео шпил карата и промешао их на столу испред вас, сакрио штихове и џокере и одједном наредио да ће одсад „тројке“ и „четворке“ вредети више од свега.

Колико је та година била луда, колико је била окренута наглавачке, говори и податак да су се у полуфинале Лиге шампиона пласирала три тима из Примере, од којих ниједан неће освојити титулу у домаћем првенству.

Реал под вођством новог тренера, војника клуба који је изгледао превише неугледан за ту функцију – брка по имену Висенте дел Боске, који је још у јесен заменио Џона Тошака – отписао је Бајерн Отмара Хицфелда и Штефана Ефенберга, а један други Лопез, Пјохо, био је најзаслужнији што је Валенсија демолирала Барсу и заказала први обрачун две екипе из исте земље у финалу јединог заиста битног европског такмичења (јединог, јер је управо лета 1999. престао да постоји никада непрежаљени Куп победника купова), где ће на Сен Денију Стив Мекманаман постати први Енглез који ће извући уши оном пехару у дресу страног клуба.

Касније ће тек, кажемо, многи схватити колико је овај луна-парк од сезоне имао утицај на фудбал, не само шпански, каквог данас знамо.

Флорентино Перез ће лета 2000. преузети управљање Реал Мадридом од Лоренца Санца и, уздрман сезоном у којој су неки тамо Депортиво, Сарагоса или Алавес могли да изазову условни рефлекс вађења белих марамица из џепа на Бернабеу, прокламовати нову еру, ново фудбалско сазвежђе по имену Галактикоси, које ће из темеља изместити читаво тржиште и трансфер политику.

Тим који је освојио осму евро-титулу једноставно није био довољно леп и атрактиван за око – мада су, свако на свој начин, Раул, Моријентес, Анелка, Редондо или Јеро уливали страх противницима – па ће се оријентисати на суперзвезде, које ће саркастичнији међу навијачима називати примадонама; можда и јесу, али да није било лудог Переза, тог Нерона из Мадрида, живот би нам био сиромашнији као Нова година без ватромета, петарди или пољупца у поноћ. Дође она свакако, али није то то.

Барселона ће се најзад ратосиљати председника Нуњеза, који је имао толико храбрости или лудости да се посвађа са Кројфом; многи су, упркос томе што су Холанђани стизали једнаким ритмом, а на клупи био Ван Гал са својом неизбежном свешчицом, били убеђени да је под Нуњезом Барса престала да буде „више од клуба“, да је нестала и њихова школа и начин размишљања.

Горак укус био је још тежи за сварити ако се зна да је 1999. Барселона обележавала век постојања, због чега су све утакмице играли у посебним дресовима. Још сезону-две после Алавеса Барса ће тражити своју душу, све док не дође Ђоан Лапорта и све док Рајкардне схвати да је баш Роналдињо тај који ће лећи као кец на једанаест на оно што је изашло из Ла Масије.

И Атлетико Мадрид и Севиља и Бетис мораће добро да се загледају у себе и оно шта желе да буду: Атлети ће дати шансу младим играчима и појавиће се у Сегунди, већ наредне сезоне, један дечко по имену Фернандо Торес, док ће Севиља направити одрживи систем који ће им донети ореол најуспешнијег шпанског клуба у европским такмичењима, титулу коју и данас држе, а и Бетис ће се окушати у Лиги шампиона...

Успех Депортива и других „маргиналаца“ дао је замајац многим мањим тимовима да неустрашиво крену ка врху, што ће нам подарити и Виљареал и Осасуну и Сантандер, и Малагу и Леванте, све те клубове који су улепшавали горњи део табеле у овом веку; још значајније, стигао је у јеку борбе за превласт између Премијер лиге и Серије А, и осигурао да је планета и даље помно пратила шта се догађа у Иберији.

Од тада, од 2000. године, траје наше уверење да се у Шпанији игра ем технички најпоткованији, ем заиста неизвестан фудбал, и можете слободно преврнути очима, или чак ошамарити, човека који вас убеђује да се „у Шпанији све зна“, јер се пре 16 година није знало ни ко пије ни ко прави тапасе. Платио је Флорентино Перез, то већ знамо...

Добро, а Алавес? Ех, Алавес ће својој Баскији донети луде европске ноћи наредне године, са умећем Каталонца холандске крви Ђордијем Кројфом и са неуморним Хавијем Мореном на Вестфалену ће достићи немогуће, и можда је симболично било што су поклекли пред Ливерпулом тек сада одавно избаченим „златним голом“, и што је тај гол био аутогол.

Судбина је увек имала другачије планове од обичних за момке из града који се зове Победа.

Алавесов успон био је главни узрок њиховог пада: негде на телевизији тај мали, луди, храбри клуб гледао је контроверзни препродавац магле и фалш-председник Дмитри Питерман, који ће их купити и ногом гурнути у амбис, скроз до треће лиге, али ће се Алавес вратити и Мендизороза ће опет чекати дан када ће и у „реваншу“, што да не, да падне велика Барса.

И због Пелегринија, и због Виторије, и да нас све, увек расположене за носталгију, подсете на сезону која је променила све.

Извор: моззартспорт