Analiza i sjećanja: Kad su mali bili veliki - sezona koja je promijenila sve!

Kasnije će mnogi pričati da je sezona 1999/2000. imala presudnu ulogu na stvaranje španske dominacije, ali i na fudbal – ne samo španski – kakav danas znamo.

Fudbal 12.09.2016 | 23:45 Kasnije će mnogi pričati da je sve ovo što živimo u stvari posledica te jedne godine, od leta 1999. do leta 2000.

Ne berite brige, nema politike, sem ako ne računamo jedan ponosni narod o kojem će biti reči, li ovo nije tekst o tome kako se namučena, izmoždena, bombardovana zemlja, izborila za slobodu koja, ispostaviće se, nije umela ni da peva, pa ni da recituje. Mada, činjenica da je to što nam je, što bi rekla ona omiljena tautologija loših pripovedača, bilo tako kako nam je bilo, imalo dosta uticaja na to što se te sezone sećamo i danas, iako je bila pre polovine jednog od naših života.

Okej, bilo je rasulo i nemaština i spremala se, eh, revolucija, ali mimo toga se gledao fudbal,  španski.

Možda je i to jednako koliko i slučajni šampion Deportivo doprinelo da se La Lige u sezoni 1999. na 2000. i dalje seti svako ko je tada bio tinejdžer ili nešto stariji: nama je, bez obzira na kvotu u kladionici, šokantna pobeda Alavesa na Kamp Nou u subotu popodne bila utoliko manje neviđena i utoliko manje neverovatna jer smo je zaista videli i predriblali tu nevericu još onda. Vratila nas je u te dane pre deceniju i po, kao neka od onih pesama za koje se uvek sećate kada ste je prvi put čuli.

Ah, jadni Alaves, i danas ih više pamte po čudesnom meču u Dortmundu koji su izgubili od Liverpula i veterana Garija Mekalistera, nego po pobedama njihovim, a njima se i grad, prestonica baskijske autonomne oblasti, zove Pobeda, mada ga Španci nazivaju Vitorija, a Baski Gasteis.

Čak i kada su komentatori i sajtovi ovih dana podsećali na tu utakmicu na Kamp Nou, i pominjali kako je i tada delovalo kao san da ekipu Luja van Gala, sa Rivaldom, Figom, Klajvertom, Ćavijem, Litmanenom, Zendenom, Pujolom i Rajzigerom i Ronaldom de Burom– možemo i da nastavimo, ali shvatate već kakav je to tim bio – na njihovom bunjištu pobede ljudi koji su se zvali, recimo, Nan Ribera, Havi Moreno, Begonja, Kozmin Kontra, Tores Mestre ili Meho Kodro, čak i tada su propustili da kažu da je to bilo u februaru, tek što je minula zima, a da je tek kada je počinjala jesen taj isti Alaves pobedio tu istu Barselonu i na svojoj Mendizorozi.

Ili da, recimo, to nije bio nikakav eksces, jer je trener plavo-belih Manuel Pelegrinisigurno dobro ispekao zanat na dodatnim časovima ispita zvanog „Uvod u igru u gostima“, gde se prvi kolokvijum zove „Iznenađenja protiv velikih“, kod svog dragog prijatelja i profesora Rafaela Beniteza, i mnogo važnije jer je Alaves na šest kola do kraja tog proleća 2000. bio na drugom mestu, a tri kola do kraja je i dalje imao matematičku mogućnost da stigne do pehara.

Njega će, na kraju, prigrliti Super Depor, luda družina sa Rijazora.

Kasnije će, elem, mnogi pričati da je sezona 1999/2000. imala presudnu ulogu na stvaranje španske dominacije, ali i na fudbal – ne samo španski – kakav danas znamo.

U jednom od najboljih tekstova o toj sezoni, koji je za Gardijan i njihov magazin koji se bavi fudbalom na jedan skroz drugačiji, sveobuhvatan i dubokoumni način, These Football Times, napisao Mark Sočon, kaže se da i dalje postoji dilema da li je to bio raj ili farsa; tek i letimični pogled na krajnju tabelu i odbljesak retrovizora u svemu što će se desiti kasnije, svedoče da nikada nije bilo, a da verovatno neće ni biti, sezone kao što je to bila 1999. na 2000. u španskom fudbalskom prvenstvu.

Možda je samo na momente lanjska Premijer liga, sa Lesterom, mogla zaličiti na fantazmagorije koje su svetu priredili Španci na prelazu dva milenijuma – znamo, tehnički je milenijum počeo tek one naredne godine, ali ovako lepše zvuči – mada je to bio samo Lester, a ovde je bilo svega.

Bila je to, pomenimo samo neke od ludih zgoda i nezgoda, godina u kojoj se moglo dogoditi da na Santjago Bernabeu, dom budućeg prvaka Evrope, dođe Saragosa i daSavo Milošević i Huanele – šta je ikada bilo sa njim? Odigrao je tu jednu godinu, precizan kao snajperista u američkim filmovima, da bi potom pucao isključivo ćorcima, dok nismo skroz zaboravili na njega – daju po dva gola za 5:1.

Illi da Barsa, koja još veruje u titulu, jer se od Evrope oprostila, izgubi sa 0:3 od Majorke kod kuće (Eto, Tristan, Engonga i još jedan neprežaljeni ljubimac potpisnika ovih redova, sićušni genije iz zgrada sa crvenom fasadom u Lanusu, Arijel Ibagaza), ili da maleni Rajo Valjekano, s pčelicom na dresu i sa ogromnim čaršafom umesto južne tribine, vodi na tabeli posle prvih nekoliko kola, u kojima Valensija Ektora Kupera gubi sve četiri utakmice...

Na kraju je titula otišla u A Korunju, kako Galjegosi insistiraju da je zovemo, „Pićići“ je bioSalva Baljesta iz Santandera – kojeg će navijači Sosijedada, jer je bio španski nacionalista, počastiti transparentom „Salva, muerete“, „umri“, rekli su mu – a najbolji golman, dobitnik trofeja Rikarda Zamore, bio je dotad potpuno anonimni Martin Erera, čuvar mreže nekoliko lokalnih, trećeligaških argentinskih klubova, a potom i ljubimac publike na Mendizorozi...

Alaves je ipak okončao sezonu kao šesti, Selta, ona ludačka Selta, sa Mostovojem, Karpinom Makeleleom, Benijem Mekartijem, Gustavom Lopezom, obećavala je mnogo, ali je na kraju završila kao sedma, a „društvo najboljih“ napustila su ne dva, nego čak tri bivša prvaka Španije: i Atletiko Madrid, i par klubova iz Sevilje.

Čak je i tu, na dnu tabele, bilo veleobrta za kakve ni „španska serija“ nije dovoljno dobra metafora, mada od telenovela jesu pozajmili zavist, mržnju, prezir i porodične intrige i spletke, sve sa zumiranjem lica glavnih junaka dok odzvanja dramatična muzika. Jer šta je to dramatičnije od zvuka lopte koja dodiruje mrežu sa spoljne strane u 90. minutu...

Sevilja je u poslednjem kolu dočekala Ovijedo i, bez obzira na to što su već odavno ispali, od njih su na Sančez Pishuanu verni navijači očekivali samo jedno: da se sklone gostima, da ih puste da pobede kako bi mogli da preskoče Betis i tako da, poput davljenika, sa sobom povuku svog najmrskijeg rivala. Već na poluvremenu bilo je 0:3, na kraju, kao, pristojnih 2:3, i stadion je slavio poslednji poraz kao veliku pobedu.

Betis je tada imao jednog Denilsona, samo da podsetimo...

Bilo je, dakle, kao da je neko uzeo špil karata i promešao ih na stolu ispred vas, sakrio štihove i džokere i odjednom naredio da će odsad „trojke“ i „četvorke“ vredeti više od svega.

Koliko je ta godina bila luda, koliko je bila okrenuta naglavačke, govori i podatak da su se u polufinale Lige šampiona plasirala tri tima iz Primere, od kojih nijedan neće osvojiti titulu u domaćem prvenstvu.

Real pod vođstvom novog trenera, vojnika kluba koji je izgledao previše neugledan za tu funkciju – brka po imenu Visente del Boske, koji je još u jesen zamenio Džona Tošaka – otpisao je Bajern Otmara Hicfelda i Štefana Efenberga, a jedan drugi Lopez, Pjoho, bio je najzaslužniji što je Valensija demolirala Barsu i zakazala prvi obračun dve ekipe iz iste zemlje u finalu jedinog zaista bitnog evropskog takmičenja (jedinog, jer je upravo leta 1999. prestao da postoji nikada neprežaljeni Kup pobednika kupova), gde će na Sen Deniju Stiv Mekmanaman postati prvi Englez koji će izvući uši onom peharu u dresu stranog kluba.

Kasnije će tek, kažemo, mnogi shvatiti koliko je ovaj luna-park od sezone imao uticaj na fudbal, ne samo španski, kakvog danas znamo.

Florentino Perez će leta 2000. preuzeti upravljanje Real Madridom od Lorenca Sanca i, uzdrman sezonom u kojoj su neki tamo Deportivo, Saragosa ili Alaves mogli da izazovu uslovni refleks vađenja belih maramica iz džepa na Bernabeu, proklamovati novu eru, novo fudbalsko sazvežđe po imenu Galaktikosi, koje će iz temelja izmestiti čitavo tržište i transfer politiku.

Tim koji je osvojio osmu evro-titulu jednostavno nije bio dovoljno lep i atraktivan za oko – mada su, svako na svoj način, Raul, Morijentes, Anelka, Redondo ili Jero ulivali strah protivnicima – pa će se orijentisati na superzvezde, koje će sarkastičniji među navijačima nazivati primadonama; možda i jesu, ali da nije bilo ludog Pereza, tog Nerona iz Madrida, život bi nam bio siromašniji kao Nova godina bez vatrometa, petardi ili poljupca u ponoć. Dođe ona svakako, ali nije to to.

Barselona će se najzad ratosiljati predsednika Nunjeza, koji je imao toliko hrabrosti ili ludosti da se posvađa sa Krojfom; mnogi su, uprkos tome što su Holanđani stizali jednakim ritmom, a na klupi bio Van Gal sa svojom neizbežnom sveščicom, bili ubeđeni da je pod Nunjezom Barsa prestala da bude „više od kluba“, da je nestala i njihova škola i način razmišljanja.

Gorak ukus bio je još teži za svariti ako se zna da je 1999. Barselona obeležavala vek postojanja, zbog čega su sve utakmice igrali u posebnim dresovima. Još sezonu-dve posle Alavesa Barsa će tražiti svoju dušu, sve dok ne dođe Đoan Laporta i sve dok Rajkardne shvati da je baš Ronaldinjo taj koji će leći kao kec na jedanaest na ono što je izašlo iz La Masije.

I Atletiko Madrid i Sevilja i Betis moraće dobro da se zagledaju u sebe i ono šta žele da budu: Atleti će dati šansu mladim igračima i pojaviće se u Segundi, već naredne sezone, jedan dečko po imenu Fernando Tores, dok će Sevilja napraviti održivi sistem koji će im doneti oreol najuspešnijeg španskog kluba u evropskim takmičenjima, titulu koju i danas drže, a i Betis će se okušati u Ligi šampiona...

Uspeh Deportiva i drugih „marginalaca“ dao je zamajac mnogim manjim timovima da neustrašivo krenu ka vrhu, što će nam podariti i Viljareal i Osasunu i Santander, i Malagu i Levante, sve te klubove koji su ulepšavali gornji deo tabele u ovom veku; još značajnije, stigao je u jeku borbe za prevlast između Premijer lige i Serije A, i osigurao da je planeta i dalje pomno pratila šta se događa u Iberiji.

Od tada, od 2000. godine, traje naše uverenje da se u Španiji igra em tehnički najpotkovaniji, em zaista neizvestan fudbal, i možete slobodno prevrnuti očima, ili čak ošamariti, čoveka koji vas ubeđuje da se „u Španiji sve zna“, jer se pre 16 godina nije znalo ni ko pije ni ko pravi tapase. Platio je Florentino Perez, to već znamo...

Dobro, a Alaves? Eh, Alaves će svojoj Baskiji doneti lude evropske noći naredne godine, sa umećem Katalonca holandske krvi Đordijem Krojfom i sa neumornim Havijem Morenom na Vestfalenu će dostići nemoguće, i možda je simbolično bilo što su poklekli pred Liverpulom tek sada odavno izbačenim „zlatnim golom“, i što je taj gol bio autogol.

Sudbina je uvek imala drugačije planove od običnih za momke iz grada koji se zove Pobeda.

Alavesov uspon bio je glavni uzrok njihovog pada: negde na televiziji taj mali, ludi, hrabri klub gledao je kontroverzni preprodavac magle i falš-predsednik Dmitri Piterman, koji će ih kupiti i nogom gurnuti u ambis, skroz do treće lige, ali će se Alaves vratiti i Mendizoroza će opet čekati dan kada će i u „revanšu“, što da ne, da padne velika Barsa.

I zbog Pelegrinija, i zbog Vitorije, i da nas sve, uvek raspoložene za nostalgiju, podsete na sezonu koja je promenila sve.

Izvor: mozzartsport