Од Руже Тодорове до Ане Краус

Тршић у Јадру. Мало је мјесто, али са великим именом и богатом историјом. Са превеликом. Због тога је потребно да се прође цијелим овим крајем, па тек онда да се о Тршићу више сазна.

Србија 07.09.2016 | 09:25
Од Руже Тодорове до Ане Краус
Али опет то не бива до краја. Тршић је непрочитана књига. Староставна. Са много прича и записа. Знаних и незнаних. Скритих и јавних.
Дугих и оних краћих. Опорих и ведрих. Болних и радосних. Знане се знају и препричавају а оне друге вриједи откривати, па када се обзнане онда и њих поново приповиједати и назвати их знаним.

Једино јесте знано - јадарска брда и јесу веома значајна за свеколики живот оца српске писмености Вука Стефановића Караџића. За његово одрастање, описмењавање, учење и прву његову љубав.

Јадар је заталасан као широко море. Овај крај је некако више за размишљање и причу. Тршић је као створен за оне са танкођутном душом, који воле ходати, застајати, разговарати и памтити.

Тако је и овдје, али и у сусједству - у Рађевини, Подгорини, Подрињу... Питомнина. Крајолик шпартају стазе и богазе, путеви и прелази, потоци и изворишта... Нижу се куће, воћњаци, покошене ливаде.

Овдје је учио је живот док је чувао стоку и радосно јурцао по пландиштима са вршњацима. За разлику од њих код рођака Јефте Савића учио је глагољицу. Оно тешко писмоу које било сачињено према грчком брзопису из деветог вијека и то њиховим комбиновањем, све по два, три или четири заједно када је требало представити неки нарочити звук – словенски, српски глас који није познавала грчка азбука.

Тако је било: аз, буки, виједи, глагољ, па све до њеног краја, до оних који личе на азијска писма: јат, ју, ја, јус, тита, ижица. Мали Вук их је сва научио, а у очевој кућу слушао је из вечери у вече умилно приповиједање и пјесме уз гусле људи који су им долазили у госте. Све је то била основа Вуковом књижевном дјелу у бијелом свијету.

Знана приповијест јесте и да се Вук у раној младости заљубио у Ружу, стаситу кћерку свога комшије Тодора. Чували су заједно стоку на јадарским пкландиштима – заљубили се. Обострано. То су сви знали у Тршићу, јер су обоје били из угледних кућа. Ружа Тодорова засигурно је била прво Вуково надахнуће. Можда и највећа љубав - његов непребол.

Чувајући говеда Вук је стално носио књигу из које је учио писмена, а Тодорова кћерка је прела и пјевала. Завољели су се још као дјеца, пка су и Вуков отац Стефан и Ружин Тодор сматрали да су њихова дјеца заручена.

У то вријеме Вук је, као ђак, био на посебној цијени. Уз то био је веома спретан и привлачан младић.

Знано је и да њихова срећа није дуго трајала. Помутили су је бурни догађаји у Србији с почетка деветнаестог вијека, јер је писмени Вук обављао разне писарске и секретарске послове код Ђорђа Ћурчије и Јакова Ненадовића.

У почетку устанка Ружа није много туговала за Вуком, јер је он успијевао понекад између два боја са Турцима доћи у Тршић и бити с њом.

Али како то обично бива у животу усуд се поиграо с њима. Млади Вук у Будимпешти је сазнао да ће до краја живота бити хром, са савијеном ногом. То је био главни разлог да до старости више никада не дође у Тршић - није хтио да га тако обогаљеног види Ружа. У тадашње вријеме људи са тјелесним недостацима били су неправедно гурнути на маргину живота. Били су обиљежени. Вук је желио да га
Ружа упамти као стаситог, хитроногог и способног младића, а не сакатог и неспособног са штулом.

А мало је знано да су тјелесни недостаци у Вуково вријеме били су срамота. Хромост му је још теже пала, јер се због ње морао одрећи своје прве и велике љубави - Руже Тодорове. Она се касније удала тадашњег веома угледног трговца из Тршића Милутина Добриловића, са којим је имала два сина Тодора и Михаила. Тодор је био високи државни службеник у књажевској канцеларији у Београду, у вријеме владавине Милоша Обреновића, али и касније када је на српски пријесто дошао Карађорђев син Александар Први Карађорђевић.

Михаило успјешан трговац, објашњава Љубомир Ћорилић.

Вук се, можда баш због те своје болести, али и да би гасио свој непребол, започео у туђини великики стваралачки рад. Ружу Тодорову никада није заборавио. Чак јој се, у поновној смјени српских династија, када она то није ни знала, одужио - спасао јој је синове Тодора и Михаила од освете Милоша Обреновића.

Када се поново из Беча, из прогонства, на српски пријесто вратио Милош Обреновић, одмах је почео велику чистку. Разрачунао се са присталицама династије Карађорђевић. Био је немилосрднан. Светио се присталицама Карађорђевића, па су на удару били и Ружини синови. Вук је на једвите јаде успио да умоли Милоша дас поштеди животе Тодору и Михаилу и да их пребаци преко ријеке Саве у Аустрију. Тако су Ружини синови спасили главе и остали живи.

Онда иду мање знане приче. Оне пкотиснуте. Скрите које би требало откривати и приповиједати. Једна је и ова - у сјећањима Јадрана, али и у свим другим причама о Вуку "губе" се Ружа и њени синови, осим у једној - на дан Вукове сахране у Бечу на Максовом гробљу у Лануштрасе.

На погреб оца српске писмености дошла су двојица елегантних и стаситих мушкараца, обучених по тадашњој посљедњој европској моди. На Вуков одар приложили су повећу суму новца и све вријеме били су уз његов ковчег. Ријетко је ко од присутних знао ко су била та двојица младих људи.

Када је Вукова кћерка Мина питала једног од свештеника који је вршио опјело ко су та двојица људи, овај јој је тихо шапнуо да су то Тодор и Михаило Добрилић из Тршића, синови Руже Тодорове, прве љубави њеног славног оца.

Касније се више ништа није чуло о Ружиним синовима, највјероватније због осветољубивог Милоша Обреновића, јер више није било Вука да их штити од њега.

У Вуковом животу, осим његове комшинице Руже Тодорове, било је још жена, али је ова Тршићанка све вријеме његовог избијања у туђини далека успомена. Зато се лако може закључити да су све милене и њежне ријечи у опису дјевојака, које је Вук касније уграђивао у народни десетерац, у ствари његове успомене баш на Ружу Тододову.

И ово је мало знано - доласком у Неготинску Крајину 1811. године за цариника и судију, болестан, са штаком и штулом Вук је почео свој нови живот, али се, са костобољом, сакат, мали растом, осјетљив и слабашан, нелагодно осјећао и био је повучен. Дивио се јунацима свог времена, посебно онима које је сретао током устанка, али му је болест, осим разорених нерава, унијела и немире у души, што га је још више удаљавало од његове тршићке љубави – од Руже Тодорове.

Упркос томе, Вук се у Кладову и Кључу, а касније у Брзој Паланци, опустио и предао животу какав су водили побједници у том крају. Имао је углед и власт који су му омогућавали многе лагодности, па и право на послугу. У кући су га увијек двориле двије младе и лијепе дјевојке из харема или дворова претходних властодржаца, јер је тај дио Србије тек био ослобођен од Турака.

Али да је теби знати како се је и гди намјестио квартир и сам би онако желио. Какве двије слушкиње имаде, кое га дан и ноћ служе, као двије виле... Оне га свлаче и облаче – постељу му намјештају и јести му доносе. Ш њима ти се он све своје сувишно вријеме проводи – записао је својевремено о Вуковом животу у Неготинској Крајини Сима Милутиновић.

Ни такав живот није учинио да Вук заборави своју прву љубав у Јадру Ружу Тодорову. Увијек је мислио на њу, али је настојао да је и послом и животом што даље од Тршића – да га она не види хромога. Кад је неким послом једном боравио у Београду, питала га је Ружина родбина да ли се мисли женити, јер је дјевојци већ вријеме за удају или да је дају другом момку, Вук је тешка срца негативно одговорио.

Ружа је живјела само далеко од успомена, цвијет који остане лијеп и када увене. Сад мени није до женидбе, она нека се удаје, а од Бога јој срећа – тако је Вук поручио у Тршић и Јадар.

Прије овога догађаја у Неготину је живила и племенита госпођа Сара, млада удовица крајинског кнеза и великог трговца Мише Карапандџића. С којом се Вук убрзо по доласку у Крајину спријатељио.

Све што се догађало између Саре и Вука личило је на романтичну причу. Млада удовица имала је великих тешкоћа у вези са трговином овцама и другом робом преко Дунава из Румуније. На ријеци и око ње било је доста хајдука и одметника, посебно са румунске стране, па је она једном ненадано дошла на ђумрук (царинарницу) чији је старјешина био Вук Караџић.

И како се то увијек у љубави догађа – Вук се на први поглед заљубио у отмену, заносну и неодољиву госпођу Карапанџић. Упркос томе што је тај трговачки посао за њу могао завршити одмах – да би је што дуже задржао у судници – он је одуговлачио с рјешењем.
Када је коначно њена кочија отишла, Вук је тужно гледао у дунавске таласе, искрено желећи да и он буде један од њих, како би текао све вријеме до обале и разбио се на њој.

Ипак му се посрећило – убрзо је стигло службено писмо од Саре Карапанџић, али Вукова урођена херцеговачка бистрина и оштроумност је примијетила да, у другом дијелу писма, ипак много тога одудара од пуке пословне преписке трговца и цариника. Сара му је предлагала да сњим оде на недавно ослобођено дунавско острво Адакале – да посјете неке манастире.

Наиме, Адакале је у то вријеме била кључно чвориште у свеколикој трговини на том дијелу Дунава. Вук није часио него је одмах каруцама отишао младој удовици, па су тако потекли милени Сарији и Вукови дани.

Судбина је поново умјешала прсте у Караџићев живот. Навала Турака је и ову његову љубавну везу заувијек прекинула. Вук је кренуо ка сјеверозападу, а Сара у Оршаву. Њихова каснија преписка, пуна њежности, топклине и присности, рјечито је говорила о природи њихове везе.

Вук је у неколико наврата звао Сару да дође у Беч, а она је све чинила да се он врати у Неготин. Сусрет се никад није остварио.

Вук наредних година пише пјесме Ани Краус, са којом ће стати и пред олтар. Са Аном је имао и дјецу – с њом се коначно и скрасио.
Нешто касније, када је већ заузео своје мјесто у српској историји, књижевности, науци и култури Вук је долазио у родни тршић, али се никада није срео са својим непреболом са Ружом Тодоровом, која се још у вријеме Првог српског устанка удала за тршићког трговца Милутина Добриловића изродила дјецу с њим.

Испунила се тако његова жеља да га Ружа Тодорова никад не види хромог.

Пролазећи у тим приликама долином Жеравије, те обиласком својих винограда, ливада и других имања у Тршићу и Лагатору код Лознице, Вуку је сигурно често искрило срце на цвијет који остане лијеп и када увене – на његову прву љубав Ружу Тодорову.

На његову прву љубав – на свој непребол.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)

Коментари / 3

Оставите коментар
Name

Кобац

07.09.2016 13:42

А ФЕС на глави јел ишао у џамију ?

ОДГОВОРИТЕ
Name

МИХАИЛО Микиц

07.09.2016 17:06

У то време ФЕС је била народна капа!

Name

Ре

08.09.2016 05:21

Па кад је била тад зашто није и сад ?

ОДГОВОРИТЕ