Интервју - Бобан Марјановић: О Данкану, Грегу, жалу због Рија и срећи због сребра...

Српски НБА ас говорио је за МОЗЗАРТ Спорт о томе како је гледао утакмице репрезентације на аеродрому, анегдотама с тренинга Сан Антонија и Детроита...

Кошарка 07.09.2016 | 22:45 Бобан Марјановић је прибијен уз жицу. Овако га нису намучили ни најбољи НБА центри. Мали милион клинаца му очи вади са папирима за аутограм, а селфији пуцају на све стране. Покушавамо да га извучемо из гомиле са терена у Зајечару који носи његово име, а  у томе је морало и обезбеђење да нам помогне.

Толико га деца и Зајечарци воле. Чак су га пратили све  до кола. Свака слика је вредна злата.

Возимо се  потом кратко до кафића у центру града у коме ћемо обавити разговор. Чак иако та башта важи за мирно место и ту је Бобан морао да одради фото-сешн. Коначно га издвајамо насамо, српски див наручује малу лимунаду и почиње прича.

Најважнија тема је репрезентација. Њему свакако не и омиљена. Познато је да није играо на Олимпијским играма у Рију, познато је  и због чега. Каже, ипак је имао осећај као да је био тамо.

"Наравно да сам пратио игре кошаркаша и не само њих већ свих спортиста. Жао ми је што  одбојкаши нису отишли у Рио јер ја тај спорт обожавам. Мислим да је тамо било места за њих. Гледао сам скоро све утакмице кошаркаша, навијао сам. Против Аустралије смо стварно играли невероватно, буквално као сат. Када би неко цртао и рекао - овако хоћу да играте, они су баш тако играли. Био сам тад на аеродрому враћао сам се... Уђем у неки кафић, гледам текму и нервирам се. Неки лик поред мене ме је гледао у фазону: Шта му је", сликовито објашњава Марјановић како је проводио време пред телевизором док су се његови саиграчи борили на другом крају света.

Мирослав Мута Николић је више пута истакао да би Орлови намучили Амере да је ту био Боби.

"Финале против Америке? Нисам паметан, реално све смо видели. Имали смо их на почетку, после су се одвојили. Доста смо отворених шутева промашили тако да је то био кључ лошег резултата у тој утакмици".

ИМАО САМ  ОСЕЋАЈ ДА САМ БИО ТАМО

Каже Марјановић, није пропустио прилику да честита саиграчима на освојеној медаљи.

"Наравно да сам се чуо са саиграчима. Честитао сам на успеху сваком понаособ. Много ми је драго због тих момака који су тамо били, то су моји другари, добри пријатељи. Имао сам осећај да сам и ја тамо", каже Бобан.

Да ли му је жао што није?

"Знаш како, жао ми је што нисам играо, али и није зато што су момци остварили велики успех. Били су други. Немам појма, да ми је неко то понудио, одмах бих потписао сребро. Остварили су велики успех. Баш ми је драго. Стварно сам навијао да тако буде. Мени је генерално баш жао што нисам могао да помогнем момцима, а није ми жао што нисам освојио медаљу. Хвала Богу, имам још година за то. Србија до Токија", порука је Марјановића везана за следеће Олимпијске игре које се одржавају за четири године у Јапану.

Следеће године нас чека Европско првенство. Уколико буде добио позив од селектораАлександра Ђорђевића, да ли ће га прихватити?

"Наравно. Под уговором сам са клубом, то је решено. Хвала Богу, нема ниједан разлог да не буде тако, биће ми част", закључио је ову тему Марјановић.

Ј...ТЕ, ЛАДНО ТИМ ДАНКАН!

Следећа тема била је НБА. Момак из Бољевца у једном од најбољих клубова на свету. Како се снашао? Ко му је помогао? Био је Марјановић расположен да нам исприча анегдоте при доласку у Сан Антонио.

"У било ком тиму да сам играо, па чак и они у којима сам добио отказ, били су ми одскочна даска и дизали су ми жељу за радом. То су исто учинила и ова деца данас. Сезона у Звезди је била изванредна и за клуб и за мене. Када сам сазнао да ћу бити члан једног од најбољих клубова на свету, Сан Антонија, било је мало нереално. Данкан, Кавај Ленард, Олдриџ, Паркер и као шлаг на торту Грег Попович.... Седиш на клупи и гледаш НБА утакмицу... Као, не играш. Баш ме брига, ту сам!", каже Марјановић.

Први саиграч ког је упознао био је, судбина се поиграла, Тим Данкан.

"Данкан је изванредан човек. На пример, имамо тешко трчање. Ти мораш да будеш барем два-три корака испред њега. Кад видиш човека у 40 година како трчи.... Неке би звезде рекле: ’Ма дај, шта ће ми то’. Али зато је он Тим Данкан. Мало је увек у тишини. Момчина и по, стварно. Прво сам упознао њега када сам стигао. Улазим у теретану, кад погледам, а оно ј... те Тим Данкан! Гледам га, а он ми прилази и онако насмејано каже: ’Е, како си, треба нешто, је л' све ок? Јеси се снашао?’. Направио сам такву фацу (показује), заледио сам се. А он у себи вероватно мисли: ’Шта ме гледа ова будала’. Он и Грег Попович су ми стварно помогли да та прва сезона у НБА буде савршена. Мени је било баш савршено. Остали смо пријатељи иако нисмо нашли заједнички језик око продужетка уговора", каже Боби и истиче да се и даље чује са свима њима.

"Довољно је када ти  пошаљу поруку Тони Паркер, Ђинобили или Данкан. Чули смо се неколико пута до сада. Прија ми кад ми пружају подршку и ветар у леђа. Када кажу - браво, мајсторе, заслужио си све, одличан си играч, како раније ниси дошао у НБА и тако те ствари. Много је важно да те воле саиграчи. Ако ја тебе не волим, не можемо да будемо тим. Битно је да се ценимо, да те волим, а доброг човека и радника воле сви".

Марјановић има 28 година и уговор који му гарантује три године играња у најбољој кошаркашкој лиги на свету. У каријери је имао среће да сарађује са одличним стручњацима, а то је посебно за центра таквог типа и габарита јако важна ствар.

Највећи утисак је ипак оставио Грег Попович.

"Грег је најбољи тренер на свету. Да почнемо од психологије. Зна да приђе играчу, да га посаветује, зна да опусти тим. Тачно зна тај прави тренутак када је важно да се тим опусти, па нас спусти, па нас опет дигне. Када га видиш, улива поверење, поштовање, много зна кошарку. Зна и понеку реч на српском, није да перфектно прича, зна неке речи. Тамо је рођен, само има наше далеке корене. Али поред неких делова српског, зна и руски, добро енглески и чак мислим и шпански", одушевљено говори Боби.

Као мајстори са глином, руке на његовој каријери остављаљи су Дуда Ивковић, Дуле Вујошевић, Мута Николић, Деки Милојевић, Дејо Радоњић...

"Нису ми они за поређење. Неког бих заборавио, неко би се увредио. Свако ми је помогао, чак и онај ко ме је отпустио. Од сваког сам научио пуно или понешто, али не желим никог да стављам у пви план зато што је свако од нас помало сујетан", искрено ће Марјановић.

"УХ,  ПА ОВАЈ ЈЕ БАШ ВИСОК". ДРАМОНД СЕ ОКРЕНЕ И КАЖЕ МУ "Е, САД ВИДИШ КАКО ЈЕ МЕНИ"

Следећа станица у каријери српског дива је Детроит. Град севернији од Сан Антонија, мало хладнији, али не драстично. Клуб у ком ће Марјановић зарадити 21.000.000 евра за три године играња.

"Велико име, велика историја. Млад тим. Упознао сам све момке, вредни су, млади, жељни доказивања. Није као у Сан Антонију, мало је више, како да кажем, опуштеније на неки начин. Кад сам ја најстарији у тиму, ипак су они млади дијаманти који тек треба да се обрађују", каже Боби.

Није штедео речи хвале за новог тренера Ван Гандија. Каже, уме он са центрима.

"Изванредан човек стварно. Лећи ће ми сто одсто!  Био је у Орланду, помогао је Двајт Хауарду доста. Помогао је многим центрима, уосталом и Драмонду. Добар је човек што је најбитније. Мени та људскост много значи. Једва чекам да почнем да радим са новим тренером", нестрпљив је Боби.

Многима је интересантан однос нашег центра и Андреа Драмонда који је имао занимљиве изјаве када је сазнао да ће  му друштво правити момак из Србије од 222 центриметра висине.

"Да, да, написао је: ’Коначно нећеш куцати преко мене, играћемо заједно’. А-ха-ха. Видели смо се после тога и рекао ми је да је много тешко дати кош преко мене. На тренингу је била интересантна ситуација. Баш било неко преузимање, ја подигао лопту високо, а овај саиграч који ме је чувао каже: ’Ух, па овај је баш висок’. Драмонд се окрене и каже:’Е, сад видиш како је мени’. А-ха-ха. Ја сам мало другачији тип играча од свих. Природа ми је то дала, али на томе и радим. Захвалан сам на томе, како не. Не могу да станем у сваки ауто, у сваку гардеробу, али да нисам ово што јесам, не бих никада могао да гледам то што гледам сваког дана. Много више сам добио него што сам изгубио", искрен је и отворен српски горостас.

Да ли се Боби навикао на Америку?

"Није то тешко. Са приватним авионима и једним тренингом на дан, тешко се не навићи, а-ха-ха. Мислим да је НБА реално као Лига шампиона, али организација је вероватно на вишем нивоу. Имаш храну на сваком кораку, људе који брину о теби 24 сата, можеш да тражиш шта год пожелиш".

ПОЛОВИНУ ФИНТИ КОЈЕ ЗНАМ НАУЧИО САМ НА БЕТОНУ

Да би човек дошао до поменутог изобиља прво  мора да прође оне теже ствари. Да почне од почетка. Играња пред зградом на бетонцу са излизаном лоптом. Ту се гради игра, гради се играч, карактер, срчаност.

"Наравно да сам играо баскет као клинац. Нисмо играли у новац, али смо играли у сок и чоколадицу, много сам пријатеља упознао на баскету. У новац смо играли тек касније кад смо одрасли, имали своје ритуале, али када смо били деца то је све било у сок, жваке или чоколадице. Нисам увек побеђивао, било је пола-пола. Иван ми је најбољи друг, тако да смо он и ја највише водили те ратове, било је много окршаја", присећа се Боби детињства, а није пропустио прилику ни да “боцне“ друга који је био за столом поред "да је увек био бољи од њега као клинац".

Цео тај период одрастања је део темеља који вас може одвести и до највећих висина. Толиких да можете да се носите са најбољим играчима света.

"Ценим да 50 одсто финти које се науче на баскету, на бетону  - спроводе и у кошарци, нарочито у НБА. Тамо има више простора, дефанзивне три секунде, тако да имаш мало више места и сам си свој човек. Много се више игра један на један него у Европи. Био сам фасциниран како они играју баскет са било киме, не само на тренингу. Баш уживају у томе", истиче важност уличног баскета Боби.

САВЕТОВАО САМ СЕ СА КОЛЕГАМА ИЗ КК БОЉЕВАЦ И КК РТАЊ

Све  је почело када је Марјановић имао 11-12 година. У школи су другари приметили његов таленат и физички дар. Он је схватио да жели да игра кошарку, да себе види у спорту, здравом животу.

"Трудим се да будем борац и желим да поставим циљеве. Сам сам себи тако нацртао. Почео сам да тренирам са 11-12 година и тако сам у разговору са Иваном и другарима из школе и старијим играчима из КК Бољевца и КК Ртња, схватио сам да је тај спорт за мене. Свидео ми се спортски живот, увек имаш обавезе, имаш тренинг, мало се смејеш са друштвом, научиш нешто ново. Тако је све почело, а онда је уследио позив Хемофарма где сам провео дивних осам година..."

Остало је историја.

Управо ће један такав баскет терен носи име по њему у центру Зајечара.

"Велика ми је част, драго ми је да деца могу да се склоне са улице, од компјутера, да имају неку другу кућу. Сада имају лепо игралиште где могу да се сретну да одиграју баскет, да се мало друже, да остваре контакте. Биће ту и ватре и борбе. Важно је да није улица, да нису клубови, дискотеке или оно најгоре - дрога. Чини ме срећним што један од терена из ваше акције носи име по мени, много леп осећај. Када су деца скандирала ’Боби, Боби’ стварно сам се најежио", истакао је Марјановић и поручио да у уторак ујутро иде преко баре. Чекају га нови изазови у најјачој кошаркашкој лиги света.

До следећег виђења...

Извор: моззартспорт