Прича: Гласови у глави Тонија Каскарина...!
Мислите о овој причи када следећи пут пожелите сочно да опсујете момка који промашује зицер у 90. минуту утакмице или који, чини вам се, не трчи довољно упорно...
Фудбал 07.09.2016 | 23:30
Дечак слуша радио-пренос, док тензије на стадиону расту. Постери Кевина Кигена, Стива Хајвеја и Џона Тошака красе зидове његове собе. Дечак воли и Милвол, али не постоји клуб као Ливерпул. И не постоји играч на којег се више угледа од Кевина Кигена.
Утакмица почиње. Стив Киндон после тринаест минута даје гол. Реј Кенеди умало изједначава, али његов волеј голман брани ноктима. Полувреме долази и пролази. Дечак се зноји на кревету. У 55. минуту Џими Кејс излази, мења га Дејвид Ферклаф, чувена „суперизмена“. Пролази још десет минута.
На помолу је велико изненађење. Ливерпул је у нападу. Још само петнаестак минута. Неко шаље високу лопту напред Тошаку, он скаче и главом је продужава даље. На њу налеће играч којем је то мачји кашаљ... Кевин Киген даје гол! Дечак скаче од среће.
Малиша се зове Тони Каскарино. Живи у малом месту Орпингтон, у Кенту. Овај детаљ из његовог детињства била је прича коју ће редовно потурати новинарима, када постане фудбалер, када буде најбољи стрелац у историји националног тима Републике Ирске – све до појаве извесног момка по имену Роби Кин, који ће дати три пута више голова од свог претходника, пре него што се прошле недеље повукао на гала-вечери против нејаког Омана – и када буде прелазио из клуба у клуб, кад год му потуре микрофон или диктафон под нос.
Све је ту, и све је затегнуто: и како је сину дао име Теди, по Шерингему којег је обожавао и којег ће окрзнути у Милволу, и како је радио као фризер пре него што су га опазили скаути Џилингама на некој недељној утакмици у парку, ето, мали дечак из разорене породице италијанских емиграната који је успео у животу, и преко бабине линије почео да наступа за Ирску, где ће бити идол...
То је оно што су фудбалери, изузев њега, редовно радили. Њих замишљамо, видимо, они су нам сервирани као кул момци у својим бесним колима, са својим опако згодним љубавницама, у оделима од по неколико десетина хиљада фунти, долара или евра. Задовољни, насмејани, безбрижни људи са задњих и предњих страна спортских и лифестyлемагазина.
Тони Каскарино биће први играч који ће бити плаћен милион фунти у елитној енглеској дивизији, када га из Милвола доведе Астон Вила, али и први који ће се завући испод хаубе и одатле изаћи прљав од машинског уља, да га сви видимо.
Први који ће, у својој аутобиографији „Фулл Тиме“, једној од најбољих фудбалских књига свих времена – из које је, наравно, узета сцена с почетка текста – најбољој баш зато што је другачија, срушити тај мит о недодирљивим звездама које се лагано провлаче кроз живот, без суперагената који воде рачуна о њима, без размирица и трзавица, с тушта пара и тма славе...
Све је била лаж, почев од тога да му је баба била Иркиња (мајка га је слагала, па је тако 88 мечева за Републику Ирску одиграо човек који ем није имао никакве крвне везе са Ирском, ем никада није поседовао ни ирски пасош, што су знали само његови најбољи пријатељи из репрезентације, Стив Стаунтон и Најал Квин), па преко срећног детињства (у реалности га је отац немилице тукао, а тукао је и његову мајку, све док Тони није ојачао и супротставио му се), и страсти према покеру, на којем би губио и добијао и опет губио годишњу плату, све до великих утакмица на којима би бриљирао, због чега су га назвали„Тонy Гоал“.
Не, уместо тога њему се догодило да му читав Селтик Парк звижди, када га је Лиам Брејдидовео као најскупље појачање у историји Селтика. Након четири гола на 30 утакмица,Каскарино је продат Челсију, а навијачи су смислили песму која је одзвањала Паркхедом:„Хајде да се сви смејемо Челсију, ла-ла-ла-ла-ла...“
Смејали су му се и у репрезентацији, када би заборавио да обуче дрес на клупи за резервне играче, и претили су му навијачи Челсија, за који није често погађао мрежу, иако је имао конституцију за то: са 191 центиметром, раних деведесетих када је фудбал у Енглеској био много физичкији него што је то данас – мада ни данас не умире вазда у лепоти, је ли – и с пристојном техником за ту висину, Каскарино је могао да буде расни стрелац, и то јесте био, али искључиво када му се играло и када не би превише размишљао.
Тони је важан јер је еклатантни пример значаја самопоуздања за једног фудбалера, посебно нападача. Постоје они који знају и они који не знају; међу онима који знају постоје они који могу и они који не могу; међу још мањом групом оних који и знају и могу постоје они који то раде и они који то не раде. А Каскарино је знао, могао, само што је превише ретко то и показивао.
Гледано са стране, не може се његовој каријери много шта замерити: играо је за три бивша (и једног будућег) европска првака, наступао на једном европском и на два светска првенства (од којих је за ирски фудбал посебно значајан Мундијал у Италији, где су стигли до четвртфинала и храбро попут Спартака погинули у Риму од Скилаћија), зарадио неколико милиона фунти и обезбедио пристојан живот својој првој породици, а потом и својој другој, пошто је дуго одржавао паралелне бракове, пре него што се, скрхан и сломљен, посветио другој супрузи.
Али он је био човек који је суштински мрзео то што ради, и опет био пристојан у томе – провео је целу каријеру као радник којем је сваки дан сив, а сваки јутарњи аларм као пуцањ у мозак; небројене су анегдоте у његовој књизи које га приказују како седи у карантину или на клупи и моли се да га тренер не убаци у игру.
Колико знате фудбалера који би то признали?
Тамо, на терену, у глави би му се појављивао глас који га је терао на промашаје, који му је говорио „Не можеш ти то, Тони“, па онда „Ево, промашујеш, и сад ће сви да ти се спрдају“ и„Спрема се измена, мора да ће да избаце тебе, јер си безвредан“, због чега би оне рутинске ситуације један-на-један са голманом завршавао с лоптом која пребацује трибине с којих се чује колективно „Аууууф“. И због чега би му син Теди дошао из школе и рекао му: „Тата, причали су данас сви у одељењу о теби. Ти ниси баш добар фудбалер, а?“
Није све било црно и сиво у каријери Тонија Каскарина. Ваљда је један лудак морао да нађе другог, један „фрик“ да препозна „фрика“, па се лета 1994, после две протраћене сезоне у Челсију обрео на Велодрому, на стадиону европског првака, посрамљеног и избаченог у другу лигу након што су на видело изашле махинације Бернара Тапија.
Каскарино је остао без уговора, а Марсељ је могао да доводи само слободне играче, и тај мегаломанијак окупио је банду искусних, али истрошених фудбалера, на челу са човеком којег ће навијачи, овај пут без имало сарказма, прозвати „Тонy Гоал“.
На првих пет мечева Каскарино је постигао по гол, било је и неколико хет-трикова, па је завршио прву сезону са 31 поготком, а другу са 30, после чега ће отићи у Нанси и тамо привести своју каријеру крају. Одужила му се и Ирска, на ревијалном мечу ушао је с клупе – овог пута није заборавио зелени дрес – и могао је уздигнутих руку, упркос свему, да оде у пензију.
Само је један фудбалер у овом веку показао једнаку склоност ка истини као Тони Каскарино, мада често уме да је замаскира (оправдано) надобудним ставом. И зато није ни чудо што је недавно Тони посветио колумну коју пише за један ирски дневни лист управоЗлатану Ибрахимовићу.
Промашио је, као што је промашивао много пута досад: након меча у Комјунити шилду видео је себе у Ибрахимовићу и прорекао да се овај неће снаћи у Јунајтеду, да је дошао само да узме новац, а да га друго не занима. Швеђанин га је демантовао головима на старту и Каскарино ће морати у сласт да поједе своје речи ако се по августу дан познаје.
Али опет о искрености и опет о Тонију, пре него што „његова“ Република Ирска вечерас буде истрчала на терен стадиона Рајко Митић, дакле, колико оваквих примера постоји у модерном фудбалу, а да то чак ни мрежа камера која покрива сваки трептај и сваки покрет играча не може да забележи?
Колико муке, тешког одрастања, уништених породица остаје у само једној бразди копачке на фудбалском терену, а о томе говоре само ретки, јер се боље продају фотке с летовања него исповести из сигурних женских и мушких кућа?
Колико талентованих момака је извиждано иако су само имали проблем у глави – ту углавном не помажу спортски психолози или чак психотерапеути које ангажују поједини клубови, пошто је старо правило да фудбалери лажу и себе и друге све док играју и да се „отварају“ тек по завршетку каријере; признати да имаш проблем није нимало мушки – и колико је оних који се нису снашли у великом клубу или у националном тиму, а само им је недостајао неко да отера тај досадни глас с рамена и улије им веру у себе?
Мислите о томе, и о Тонију Каскарину, када следећи пут пожелите сочно да опсујете момка који промашује зицер у 90. минуту утакмице или који, чини вам се, не трчи довољно упорно...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар