Priča: Glasovi u glavi Tonija Kaskarina...!

Mislite o ovoj priči kada sledeći put poželite sočno da opsujete momka koji promašuje zicer u 90. minutu utakmice ili koji, čini vam se, ne trči dovoljno uporno...

Fudbal 07.09.2016 | 23:30 Dečak leži na svom krevetu, s radio-aparatom uz glavu, proleća 1976. Prvi je utorak u maju i borba za šampionat je došla do samog kraja. Da bi odbranio titulu i onemogućio Kvins Park Rendžers da osvoji prvi pehar u istoriji, Liverpul mora da pobedi ili da igra nerešeno sa Vulverhemptonom na Molinjuu. Da bi izbegli ispadanje, Vulvsi moraju da pobede.

Dečak sluša radio-prenos, dok tenzije na stadionu rastu. Posteri Kevina Kigena, Stiva Hajveja i Džona Tošaka krase zidove njegove sobe. Dečak voli i Milvol, ali ne postoji klub kao Liverpul. I ne postoji igrač na kojeg se više ugleda od Kevina Kigena.

Utakmica počinje. Stiv Kindon posle trinaest minuta daje gol. Rej Kenedi umalo izjednačava, ali njegov volej golman brani noktima. Poluvreme dolazi i prolazi. Dečak se znoji na krevetu. U 55. minutu Džimi Kejs izlazi, menja ga Dejvid Ferklaf, čuvena „superizmena“. Prolazi još deset minuta.

Na pomolu je veliko iznenađenje. Liverpul je u napadu. Još samo petnaestak minuta. Neko šalje visoku loptu napred Tošaku, on skače i glavom je produžava dalje. Na nju naleće igrač kojem je to mačji kašalj... Kevin Kigen daje gol! Dečak skače od sreće.

Mališa se zove Toni Kaskarino. Živi u malom mestu Orpington, u Kentu. Ovaj detalj iz njegovog detinjstva bila je priča koju će redovno poturati novinarima, kada postane fudbaler, kada bude najbolji strelac u istoriji nacionalnog tima Republike Irske – sve do pojave izvesnog momka po imenu Robi Kin, koji će dati tri puta više golova od svog prethodnika, pre nego što se prošle nedelje povukao na gala-večeri protiv nejakog Omana – i kada bude prelazio iz kluba u klub, kad god mu poture mikrofon ili diktafon pod nos.

Sve je tu, i sve je zategnuto: i kako je sinu dao ime Tedi, po Šeringemu kojeg je obožavao i kojeg će okrznuti u Milvolu, i kako je radio kao frizer pre nego što su ga opazili skauti Džilingama na nekoj nedeljnoj utakmici u parku, eto, mali dečak iz razorene porodice italijanskih emigranata koji je uspeo u životu, i preko babine linije počeo da nastupa za Irsku, gde će biti idol...

To je ono što su fudbaleri, izuzev njega, redovno radili. Njih zamišljamo, vidimo, oni su nam servirani kao kul momci u svojim besnim kolima, sa svojim opako zgodnim ljubavnicama, u odelima od po nekoliko desetina hiljada funti, dolara ili evra. Zadovoljni, nasmejani, bezbrižni ljudi sa zadnjih i prednjih strana sportskih i lifestylemagazina.

Toni Kaskarino biće prvi igrač koji će biti plaćen milion funti u elitnoj engleskoj diviziji, kada ga iz Milvola dovede Aston Vila, ali i prvi koji će se zavući ispod haube i odatle izaći prljav od mašinskog ulja, da ga svi vidimo.

Prvi koji će, u svojoj autobiografiji „Full Time“, jednoj od najboljih fudbalskih knjiga svih vremena – iz koje je, naravno, uzeta scena s početka teksta – najboljoj baš zato što je drugačija, srušiti taj mit o nedodirljivim zvezdama koje se lagano provlače kroz život, bez superagenata koji vode računa o njima, bez razmirica i trzavica, s tušta para i tma slave...

Sve je bila laž, počev od toga da mu je baba bila Irkinja (majka ga je slagala, pa je tako 88 mečeva za Republiku Irsku odigrao čovek koji em nije imao nikakve krvne veze sa Irskom, em nikada nije posedovao ni irski pasoš, što su znali samo njegovi najbolji prijatelji iz reprezentacije, Stiv Staunton i Najal Kvin), pa preko srećnog detinjstva (u realnosti ga je otac nemilice tukao, a tukao je i njegovu majku, sve dok Toni nije ojačao i suprotstavio mu se), i strasti prema pokeru, na kojem bi gubio i dobijao i opet gubio godišnju platu, sve do velikih utakmica na kojima bi briljirao, zbog čega su ga nazvali„Tony Goal“.

Ne, umesto toga njemu se dogodilo da mu čitav Seltik Park zviždi, kada ga je Liam Brejdidoveo kao najskuplje pojačanje u istoriji Seltika. Nakon četiri gola na 30 utakmica,Kaskarino je prodat Čelsiju, a navijači su smislili pesmu koja je odzvanjala Parkhedom:„Hajde da se svi smejemo Čelsiju, la-la-la-la-la...“

Smejali su mu se i u reprezentaciji, kada bi zaboravio da obuče dres na klupi za rezervne igrače, i pretili su mu navijači Čelsija, za koji nije često pogađao mrežu, iako je imao konstituciju za to: sa 191 centimetrom, ranih devedesetih kada je fudbal u Engleskoj bio mnogo fizičkiji nego što je to danas – mada ni danas ne umire vazda u lepoti, je li – i s pristojnom tehnikom za tu visinu, Kaskarino je mogao da bude rasni strelac, i to jeste bio, ali isključivo kada mu se igralo i kada ne bi previše razmišljao.

Toni je važan jer je eklatantni primer značaja samopouzdanja za jednog fudbalera, posebno napadača. Postoje oni koji znaju i oni koji ne znaju; među onima koji znaju postoje oni koji mogu i oni koji ne mogu; među još manjom grupom onih koji i znaju i mogu postoje oni koji to rade i oni koji to ne rade. A Kaskarino je znao, mogao, samo što je previše retko to i pokazivao.

Gledano sa strane, ne može se njegovoj karijeri mnogo šta zameriti: igrao je za tri bivša (i jednog budućeg) evropska prvaka, nastupao na jednom evropskom i na dva svetska prvenstva (od kojih je za irski fudbal posebno značajan Mundijal u Italiji, gde su stigli do četvrtfinala i hrabro poput Spartaka poginuli u Rimu od Skilaćija), zaradio nekoliko miliona funti i obezbedio pristojan život svojoj prvoj porodici, a potom i svojoj drugoj, pošto je dugo održavao paralelne brakove, pre nego što se, skrhan i slomljen, posvetio drugoj supruzi.

Ali on je bio čovek koji je suštinski mrzeo to što radi, i opet bio pristojan u tome – proveo je celu karijeru kao radnik kojem je svaki dan siv, a svaki jutarnji alarm kao pucanj u mozak; nebrojene su anegdote u njegovoj knjizi koje ga prikazuju kako sedi u karantinu ili na klupi i moli se da ga trener ne ubaci u igru.

Koliko znate fudbalera koji bi to priznali?

Tamo, na terenu, u glavi bi mu se pojavljivao glas koji ga je terao na promašaje, koji mu je govorio „Ne možeš ti to, Toni“, pa onda „Evo, promašuješ, i sad će svi da ti se sprdaju“ i„Sprema se izmena, mora da će da izbace tebe, jer si bezvredan“, zbog čega bi one rutinske situacije jedan-na-jedan sa golmanom završavao s loptom koja prebacuje tribine s kojih se čuje kolektivno „Auuuuf“. I zbog čega bi mu sin Tedi došao iz škole i rekao mu: „Tata, pričali su danas svi u odeljenju o tebi. Ti nisi baš dobar fudbaler, a?“

Nije sve bilo crno i sivo u karijeri Tonija Kaskarina. Valjda je jedan ludak morao da nađe drugog, jedan „frik“ da prepozna „frika“, pa se leta 1994, posle dve protraćene sezone u Čelsiju obreo na Velodromu, na stadionu evropskog prvaka, posramljenog i izbačenog u drugu ligu nakon što su na videlo izašle mahinacije Bernara Tapija.

Kaskarino je ostao bez ugovora, a Marselj je mogao da dovodi samo slobodne igrače, i taj megalomanijak okupio je bandu iskusnih, ali istrošenih fudbalera, na čelu sa čovekom kojeg će navijači, ovaj put bez imalo sarkazma, prozvati „Tony Goal“.

Na prvih pet mečeva Kaskarino je postigao po gol, bilo je i nekoliko het-trikova, pa je završio prvu sezonu sa 31 pogotkom, a drugu sa 30, posle čega će otići u Nansi i tamo privesti svoju karijeru kraju. Odužila mu se i Irska, na revijalnom meču ušao je s klupe – ovog puta nije zaboravio zeleni dres – i mogao je uzdignutih ruku, uprkos svemu, da ode u penziju.

Samo je jedan fudbaler u ovom veku pokazao jednaku sklonost ka istini kao Toni Kaskarino, mada često ume da je zamaskira (opravdano) nadobudnim stavom. I zato nije ni čudo što je nedavno Toni posvetio kolumnu koju piše za jedan irski dnevni list upravoZlatanu Ibrahimoviću.

Promašio je, kao što je promašivao mnogo puta dosad: nakon meča u Komjuniti šildu video je sebe u Ibrahimoviću i prorekao da se ovaj neće snaći u Junajtedu, da je došao samo da uzme novac, a da ga drugo ne zanima. Šveđanin ga je demantovao golovima na startu i Kaskarino će morati u slast da pojede svoje reči ako se po avgustu dan poznaje.

Ali opet o iskrenosti i opet o Toniju, pre nego što „njegova“ Republika Irska večeras bude istrčala na teren stadiona Rajko Mitić, dakle, koliko ovakvih primera postoji u modernom fudbalu, a da to čak ni mreža kamera koja pokriva svaki treptaj i svaki pokret igrača ne može da zabeleži?

Koliko muke, teškog odrastanja, uništenih porodica ostaje u samo jednoj brazdi kopačke na fudbalskom terenu, a o tome govore samo retki, jer se bolje prodaju fotke s letovanja nego ispovesti iz sigurnih ženskih i muških kuća?

Koliko talentovanih momaka je izviždano iako su samo imali problem u glavi – tu uglavnom ne pomažu sportski psiholozi ili čak psihoterapeuti koje angažuju pojedini klubovi, pošto je staro pravilo da fudbaleri lažu i sebe i druge sve dok igraju i da se „otvaraju“ tek po završetku karijere; priznati da imaš problem nije nimalo muški – i koliko je onih koji se nisu snašli u velikom klubu ili u nacionalnom timu, a samo im je nedostajao neko da otera taj dosadni glas s ramena i ulije im veru u sebe?

Mislite o tome, i o Toniju Kaskarinu, kada sledeći put poželite sočno da opsujete momka koji promašuje zicer u 90. minutu utakmice ili koji, čini vam se, ne trči dovoljno uporno...

Izvor: mozzartsport