Анализа: Звиждати им или им се радовати?!

Пет добрих и пет лоших страна првог наступа Муслинових "Орлова"... Почеше и те квалификације за Мундијал. Нова порција скоро угашене наде овдашњих заљубљеника да ће и српском фудбалу, коначно, кренути. И, кренуло је ремијем. У Београду, са Републиком Ирском. Има и оних су задовољни виђеним у тих 2:2 по очајном терену стадиона "Рајко Митић", натопљеном вишесатном кишом, али има и оних који су прилично огорчени. Да, стварно... шта је у том првом такмичарском наступу "орлова" Славољуба Муслина ваљало, а шта није? Ево по пет аргумената за оба мишљења.

Фудбал 07.09.2016 | 23:45 ЛОШЕ Недостатак решења када ривал маркира два задња везна која треба да организују нападе

Муслин је одлучио да "орлови" у мундијалским квалификацијама играју у формацији 3-4-2-1, са тројицом класичних дефанзиваца, двојицом задњих везних (Гудељ и Миливојевић), те крилима (Костић и Тадић) који би требало да буду главна опасност по ривала, уз једног истуреног нападача. Међутим, ма колико било некултурно указивати стручњацима на грешке из њихове професије, а да притом нисте из те професије (што је једна од дисциплина у којима бисмо увек били на победничком постољу на неком таквом Мундијалу) и лаицима је било јасно да је стриктно ирско маркирање Гудеља и Миливојевића потпуно осујетило основу идеју да они организују нападе "орлова". Није био у питању класичан пресинг, већ недвосмислена одлука Мартина О'Нила, луцидног селектора Републике Ирске, да у корену сасече идеју у "центру моћи" тамо где су лаици говорили "Шта ће нам деструктивци у везном реду, па, који је то фудбал?!". Та двојица "дестуктиваца" су међу три најбоља асистента у својим клубовима (Ајаксу и Олимпијакосу), па уопште не чуди одлука О'Нила да их "затвори" чуварима које је имао на располагању. Оно што чуди је што је дуго недостајала алтернатива првобитном плану, те се баш чекало да коначно лопта раније крене ка крилима. А у том чекању су се превише пута дешавале грешке у додавањима, јер су акције започињали дефанзивци, жељни да се што пре лопта дотури "тамо, напред".

ДОБРО Борбеност

Ми одавно нисмо имали репрезентацију која се, просто, бори. Част свима који су носили дрес Србије откако се наступа под тим именом, али баш се начекасмо да видимо борбене фудбалере. И, лепо је што смо могли да видимо како се шпиц враћа у свој казнени простор да помогне (ма колико тада било грешака, које су својствене младости, очајном терену и "неприродној" улози). Лепо је што су и нижи, крхкији играчи улазили у дуеле са снажнијим Ирцима, не презајући од физичког конктакта са корпулентнијима од себе. Ми, можда, стварно никада нећемо бити прваци света у фудбалу. Али, ако икада будемо били близу тог сна, та екипа ће, поред тога што ће "знати да игра фудбал", она ће се - борити. Ова екипа се борила, и на томе јој хвала.

ЛОШЕ Баш лоше маркирање код прекида

Два примљена гола дошла су као последица прекида. Најпре се лопта прошетала кроз наш казнени простор после слободњака са левог крила, а онда је Рајковић први пут матиран, да би други погодак био примљен у финишу, "из корнера". Ако се код оног првог нема шта замерити "орловима" на позиционирању, код другог су на делић секунде деловали као аматери, који, скоро сви, трче ка ближој стативи, а човек им остане сам код оне даље и, неометан, главом затресе мрежу. Тај делић секунде ће бити обрађен у следећој "лоше" епизоди ове анализе, али је важан јер говори о неуиграности. Што значи да је маркирање "поправљиве природе", чему треба тежити.

ДОБРО Константност од почетка до краја

Већ годинама наша фудбалска репрезентација не само да је играла "топло - хладно", него би скоро на сваком мечу могло да се види неколико њених лица. Од оних "Можемо ми да победимо", до оних "Шта ћу ја овде...". Сада су "орлови" на терену функционисали и понашали се исто и у првом и у 90. минуту. То је изузетно битно, како на тактичком плану, али и на оном физичком. Можда сте приметили, али, ниједном током меча нисте помислили оно чувено "Јао, како се ови наши вуку по терену!". Нисте то помислили ни у 90. минуту. Зато што се ни у 90, ни у првом, нису тако понашали. И, таква игра јесте за похвалу.

ЛОШЕ Концентрација

"Ех, да нисмо у оној ситуацији онако одреаговали...", чувена је реченица класичног "Шта би било кад би било" анализирања. Али, ту традицију ћемо оставити по страни и истаћи да је концентрација заиста била велики проблем наше селекције у првом мечу квалификација за Светско првенство. Митровић се нађе сам пред супарничким голом, лопта га, истина, изненади, а његов импулсивни потез буде - "пробаћу да је смирим". На пет метара од гола голгетери би одмах пробали да лопту сместе у мрежу, свесни да уопте неће бити довољно времена за "уштопуј, размисли, шутни" процедуру, па ће тај промашај остати у сећању младог нападача Њукасла и свих који воле репрезентацјиу Србије. Памтиће се и капитенова шанса у финишу, када је Ивановић избегао офсајд замку, остао очи у очи са голманом, па шутнуо тако да му је ударац одбрањен. Међутим, ни један од тих киксева, као и када је у 81. минуту Марфи побегао Гудељу и Тошићу и сам остао да реализује гол-прилику после корнера, или када се голман Предраг Рајковић безразложно и опасно поигравао са лоптом, неће имати високу цену - ако се поуке извуку. А она основна у фудбалу је: сваки пад концентрације баш кошта.

ДОБРО Офанзивна оријентисаност

После дуго времена наши фудбалери су све време нападали. На страну сад мечеви у којима се лако стиже до победа, попут оних дуела са Фарским Острвима, Сан Марином или Азербејџаном (упс, од Азербејџана смо и губили), али против екипе која је играла два последња Европска првенства, за разлику од наше, играти нападачки, притиснути је од почетка до краја, "стезати" је и чак и после обављеног преокрета, имати и пречку као "непријатеља" за вођство од 3:1, није баш била досадашња одлика "орлова". Та промена менталитета, да је "напад најбоља одбрана", а не више "бранићемо се, па шта урадимо напред, урадили смо", један је од највећих добитака са утакмице у којој победника није било.

ЛОШЕ Неодустајање од тешко изводљиве тактике иако је терен спутава

Решеност "орлова" да нападну Ирце преко крила, а да се притом центаршутевима дође до гол-шансе, није баш у потпуности уродила плодом. Јер, најпре, терен је био у катастрофалном стању, изрован још током загревања, док од 15. минута тешко да је и био за неку нормалну игру. А друго, ривал који има толико боље скакачке опције од једног, усамљеног нападача Србије, свакако да није најрањивији ако баш ту на њега "насрнете". Бити већи селектор од селектора је национални хоби у Србији, па ћемо се овде зауставити, иако и даље збуњени недостатком више шутева са дистанце, тешко одбрањивих по лошем терену, или питањима попут "чему, стварно, онолики покушаји центаршутева када имамо брзе и покретљиве играче, а не грдосије које све разгрћу у шеснаестерцу"...

ДОБРО Нове вође

Филип Костић и Душан Тадић заблистали су на овом мечу, показујући да када праве људе ставите на праве позиције, добре ствари крећу да се дешавају. Обојица одлични дриблери, али пре свега лукави играчи, и користили су сваку указану прилику. А када их није било, стварали су их. Костић је у првом полувремену сам имао шутева колико остатак наше екипе заједно (и, колико су заједно имали сви ирски фудбалери). У другом полувремену је одличну партију крунисао голом, на асистенцију Тадића, а онда је и изнудио пенал, за вођство. Тадић се тада нашао у улози рутинског реализатора, па је и он после учешћа у акцији за први гол, показао да сазрева и има итекако потенцијал да буде вођа на терену. Али, што бисмо ми морали да имамо само једног, кад можемо и двојицу? Може нам се. А и ти момци то могу. Показали су то, уосталом.

ЛОШЕ Навијачи који звижде на полувремену иако је ово нови почетак

Таман дочекасмо "нови почетак", а онда тај гол на старту утакмице и... мук на трибинама. Не баш попуњеним, али добро, баш је пљуштала киша, па свака част свима који су уопште и дошли. Међутим, кад су већ дошли, што ли је онолико њих звиждало на полувремену? Прво, није нормално да звижидиш својима када им је тешко, а видиш да се боре. Њима је подршка потребна када им не иде, а не када иде, тад ионако лете по терену. Друго, ружно је. Гледа те онај свет па се чуди. А треће, није ни корисно. Како ли су се осећали играчи на изласку, који им је мотив био да се врате на игралиште и буду бољи? Па опет, изашли су и били су бољи. Ова екипа носи на леђима бреме старијих генерација, посматрани су ови садашњи играчи као "апсолутно подједнаки кривци за све што нам је задесило наш фудбал". А нису. Дошли су да играју најбоље што могу за репрезентацију своје земље. Наше земље. То су на терену и показали. Звиждуке треба оставити за оне старе бољке у понашању фудбалера, боље попут "Боли ме уво за екипу", "Што је да се трудим?", "Кад ће ово већ једном да се заврши, хоћу на сплав?". Ниједна од тих бољки није виђена у овом мечу.

ДОБРО Неодустајање код резултатстког заостатка

Ми смо постали познати по томе да полако али сигурно, не само у спорту већ и у животу, одустајемо од старе традиције "најбољи када је најтеже". Некако смо почели да се, фудбалски посматрано, распадамо чим кола крену низбрдо. Ма, наша кола ни не стигну до краја пута, стварно се код првог резултатског проблема раставе на фудбалске точкове, кочнице, брисаче (ауспуси се некако добро снађу, задиме све и њима лепо, колико год да је лоше). Али, ова екипа је подсетила на онај менталитет који и краси народ из ког је изникла. "Губиш? Па?". Да, ова екипа је тада, и поред кише, и поред "кртичњака" које је требало обилазити, и поред искуства и веће уиграности ривала, и поред звиждука са трибина - рекла себи и свима другима "Е, ајде да добијемо ово". Добро, момци нису успели, али кренути у јуриш кад је пропаст већ почела, не може свако.

Или, ипак, може?

На том подсећању им хвала. Ма колико ствари остало да се поправи.

Извор: блиц.рс