Прича: ''Енглисхман ин Цалцио, Но. 27'' - поводом селидбе Џоа Харта...
"Направио си корак напред у каријери. Дошао си у већи клуб. Торино има седам титула, Сити само четири. Торино је имао Гранде Торо, један од највећих тимова свих времена. А шта је Сити без тебе"...
Фудбал 11.09.2016 | 23:15
"Нисам веровао да ће тај дан доћи. Идем. Како је тамо у Италији?".
Манчестеров див није имао куд. Спаковао је кофере, Сандерленду поручио дефинитивно НЕ и јавио Синишу Михајловићу да полеће за Торино!
У уторак поподне, у Санта Рити, навијачком језгру млађег торинског клуба незапамћена еуфорија. Џо се све време крио иза тамних наочара. Као мргуд, смркнут. Ниједан осмех, ни на трен да покаже неку врсту узбуђења због свих тих људи око њега. Они му кличу, а он као да је главом на неком другом месту. Или му још одзвањају оне сурове речи објашњења разних "стручњака", због чега мора да оде: "Има лошу технику и не уме да игра ногом, па много често испуцава лопту, а то стилу који Гвардиола жели да успостави не одговара".
А можда му је и сам Пеп тако рекао...
"Направио си корак напред у каријери. Дошао си у већи клуб. Торино има седам титула, Сити само четири. Торино је имао Гранде Торо, један од највећих тимова свих времена. А шта је Сити без тебе?!", навијачи су га овим речима тешили док се пробијао кроз масу. Јасно је и њима било да им Џо долази против своје воље. Он чак не "навлачи" адекватну фацу док позира са дресом. Али није лоше почело. На сву ту његову острвску фригидност навијачи Торина одговарају са пуно љубави. Само желе да га додирну. Тако су се некада давно дочекивали највећи асови у Италији. Ништа му ти људи не замерају и једва чекају да га виде како брани гол њиховог вољеног Тора.
(Јесте ли знали да ниједан Енглез од оснивања јединствене Серије А, а беше то још с краја двадаесетих година прошлог века, није бранио у Италији?)
И Енглези у својим чувеним студијама, у ЛИВЕ "преносима" трансфера (тек нешто јача варијанта од оне Моззартове у та два месеца фудбалског лудила, зар не?) прате сву ту гунгулу на улицама Торина. Пол Мерсон је "ухватио" један од ретких Хартових вештачких осмеха, а Бенито Карбоне негде написао да ће Џо уживати у Торину јер ако се са нечим може упоредити љубав коју пружа Граната, то је онда само Ливерпулов коп.
Ето, тако је Џо Харт испраћен из Манчестера и дочекан у Торину.
Е сад, знате ли да Харт 27. Енглез који ће заиграти на Апенинима? Тек 27, не рачунајући оне прилично анонимне типове који су пре 1945. долазили као туристи и фудбалски учитељи, волонтери, а да не беше оних последњих, небитних, долазака попут Коловог, Морисоновог, па и Ричардсовог, било би их и мање.
А да ли сте знали да су сви они дошли врло насмејани, причљиви, самоуверени и самоубеђени да ће покорити Апенине? Али онда су, велика већина њих, можемо рећи чак и 90 одсто, одлазили као покисли. Харт долази другачије и можда ће баш због тога у групу оних успешних, који су на неки начин оплеменили Калчо.
Верујемо да би му прави заљубљеници у бубамару тако нешто и пожелели...
Ако бисмо Хартов голмански трансфер пробали хипотетички да ставимо у позицију "трансфера" неког играча, дакле играча, не голмана - по реномеу на својој позицији, статусу у светском фудбалу и свему оном што чини величину једног фудбалера - онда би то можда било као да је пре пет, шест година Френк Лампард дошао у Италију. Или Џон Тери. Јер Харт је стандардни репрезентативац Енглеске, у Манчестер Ситију је пуних 10 година, и вероватно би остао до краја каријере, поставши за Грађане оно што је, барем Лампард, да не кажемо Тери, за Челси. А уз све то Сити се од Колина Бела и краја седамдесетих баш и није разметао култним играчима.
Када све ово узмемо у обзир, таквих је мало било у Серији А. И долазили су искључиво када су улоге биле замењене - када је Серија А била оно што је Премијер лига данас.
ГРИВС ЈЕ ПЛАКАО, БЕЈКЕР СЕ СЛУПАО
Први чији би статус пре одласка у Италију могао да се упореди са Хартовим био је Џими Гривс. Он је био прва велика звезда са Острва. Пионири Џони Џордан (Јувентус), Чарлс Едкок (Падова, Триестина) и Ентони Марки (Виченца, Торино) нису били ни изблиза тај калибар. Година је 1961, време када су у тадашњој Првој дивизији биле ограничене плате. Најбољи играчи месечно су зарађивали свега 20 фунти недељно, док су Италијани делили и шаком и капом. Као нападач који је постигао 124 гола на 157 утакмица за Челси Гривс је словио за једног од најбољих нападача Европе. Богати Милан понудио је 85.000 фунти, а Плавци прихватили "на кеца". Само за потпис Џими је добио на руке 15.000 фунти, и то неколико месеци раније, а по слову трогодишњег уговора недељно је зарађивао 140 фунти седмично. Али Гривсова италијанска авантура упропашћена је заправо пре него што је и почела. Тек што је стигао у Милано сазнао је да су Енглези укинули ограничење плата. Истог момента почео је да пати за Лондоном. Плакао је свакодневно и молио Нереа Рока да га пусти кући. Иако је на 12 утакмица девет пута погађао гол ривала строги Италијан га је избацио из тима због дисциплине. Џими је као и сваки ваљан Енглез волео добро да потегне, а онда и да се побије, разуме се. Росонери су прихватили прву понуду коју су добили - Џими Гривс је отишао у Тотенхем за 100.000 фунти и постао највећа легенда тог клуба.
У Милану се годинама препричавало његово ридање у свлачионици...
Истог лета када је на Сан Сиро стигао Гривс, тада повратник у друштво најбољих Торино - у то време опорављао се од трагедије Суперга, када је изгинуо цео шампионски тим - за 75.000 фунти довео је Џоа Бејкера. Енглески репрезентативни нападач, стрелац преко 100 голова за свој клуб, напустио је Хибернијан јер нису желели да му плату подигну са 12 на 17 фунти?!
Бејкер је сјајно почео међу Биковима, постигао гол за победу у дербију против Јувентуса, али онда је доживео стравичну саобраћајну несрећу после које је једва остао жив. Када се опоравио вратио се у домовину. Успешно је наставио да решета мреже у дресу Арсенала, а у Торино је као замена стигао Денис Лоу из Манчестер Јунајтеда. Али овога пута нећемо о Шкотима...
(Какав заокрет је само направљен у односу моћи клупског фудбала у Италији и Енглеској...)
Гери Хиченс није био звезда попут Џимија Гривса, но био је такође репрезентативац Енглеске када је средином 1961. потписао за Интер. Иза себе је имао четири сезоне у Астон Вили и 78 голова на конту. Расан нападач, прави сидраш. За ангажман у Италији пресудио је погодак у пријатељском мечу против Азура те године у тријумфу Енглеза од 3:2. Тај меч одигран је у Милану, где ће се Хиченс кроз неколико дана вратити. Међу Неразурима провео је само једну сезону, да би се у правом светлу представио тек у Торину, где ће играти у чувеној генерацији Ђиђија Меронија. После тога Аталанта, па Каљари. Пуних осам сезона у Серији А.
Гери Хиченс био је први Енглез који је успео у Италији...
МИЛАН ХТЕО БАРНСА, ВОТФОРД МУ ПОТУРИО БЛИСЕТА
Азури су после краха на Мундијалу у Енглеској - испали у групи због пораза од Северне Кореје - увели ону забрану довођења странаца. С друге стране, Прва дивизија седамдесетих постаје све јача, доживљава своју највећу славу и сви најбољи Британци играју за Ливерпул, евентуално Нотингем Форест или Астон Вилу. Тако ће повратак Енглеза на Апенине уследити тек почетком осамдесетих. И опет им је Милан отворио врата. Лутер Блисет. Момак са Јамајке и још један репрезентативни нападач Гордог албиона. Има једна прича, пре ће бити урбани мит који каже да су Росонери грешком купили Блисета, односно да су дуго скаутирали његовог клупског колегу из Ворфорда Џона Барнса, а да су им онда људи са Викариџа подметнули погрешног играча?! Тешко за поверовати, ипак се ради о 1983. години, али та сторија и се и даље преноси с колена на колено у Италији...
Лутер Блисет доживео је потпуни фијаско у Милану. Дао је само пет голова на 30 утакмица и после непуних 12 месеци вратио се у свој Вотфорд. Плаћен је 1.000.000 фунти, а у домовину се вратио за дупло мање.
Почетком осамдесетих Милан се био озбиљно навукао на Енглезе. Без обзира на неуспешну епизоду са Блисетом, већ наредног лета стигли су Марк Хетли и Реј Вилкинс, а пре свих њих на Сан Сиру се обрео Џо Џордан, додуше Шкот - то је онај тим што га је Ђенаро Гатузо хватао за гушу током меча са Тотенхемом 2011...
Хетли се препоручио постигавши 22 гола у дресу Портсмута у у сезони 1983/84, док је Вилкинс био озбиљна звезда на Острву, тада првотимац Манчестер Јунајтеда, а пре тога шест година члан Челсија. За њих двојицу Росонери су платили чак 2.500.000 фунти. И Хетли и Вилкинс одрадили су трогодишње уговоре, али био је то један од суморних периода у историји седмоструког првака Европе, па навијачима нису остали баш у најлепшем светлу.
А највећег аса из Енглеске тих осамдесетих није довео нико од италијанских великана већ - Сампдорија. Беше то први фудбалер за кога је плаћено 1.000.000 фунти - Тревор Френсис. Ту цифру за њега је платио Клафов Нотингем када га је '79 доводио из Бирмингема. После две титуле првака Европе са Шумарима и једне сезоне у Ситију, Френсис је стигао у Ђенову доста истрошен. За њега је Сампдорија платила Грађанима 700.000 фунти. Није се надавао голова, али је значајно допринео гламурозности Калча којој су Италијани тих година стремили. Заједно са Сунесом, Тревор Френсис је донео први трофеј Ђеновљанима у историји клуба (Куп Италије) и ако ни због чега другог, због тога је заслужио прелазну оцену за своју италијанску авантуру.
Осамдесете су у Серију А довеле и неке мање познате играче попут Пола Рајдаута (Бари), Гордона Коуенса (Бари), Пола Елиота (Пиза)... Занимљиво, сва тројица су дошла из Астон Виле, као остаци тима који се 1982. попео на кров Европе.
ДЕВЕДЕСЕТЕ - ГАСКОЈН, ИНС И НАЈУСПЕШНИЈИ ЕНГЛЕЗ ОД СВИХ...
Како је имала добро искуство са Тревором Френсисом Сампдорија је наставила да доводи Острвљане и деведесетих, али са њима није имала ни приближно толико успеха, па су тако људи готово заборавили да су на Марасију играле легенде Нотингем Фореста и Манчестер Јунајтеда - Дес Вокер и Ли Шарп.
Ни Ређана се није прославила са Францом Каром (Нотингем Форест, Астон Вила), а прича момка са Нотинг Хила, од оца Италијана и мајке Енглескиње - Данија Дикија, прилично је чудна. И он је дошао у Сампдорију, било је то 1997 (из Квинс Парк Ренџерса) али је отишао после само две утакмице и два гола?! Био је краткио у Лећеу, да би се потом вратио у Лондон.
Три најпознатија имена деведесетих у Италији су без сваке дилеме Пол Гаскојн, Дејвид Плат и Пол Инс.
Плат је био суперстар Астон Виле и репрезентације Енглеске, а 1991. купио га је Бари за 5.500.000 фунти, што је у оно време био један од највећих трансфера на свету. Како је Бари са све својом првом звездом одмах испао из лиге, Дејвид је напустио клуб. Звао га је Роберто Манчини у Самодорију, договор скоро да је био постигнут, када се умешао Јувентус и одвео га у Торино за 6.500.000. Године 1993. у мају Стара дама је са Платом у тиму узела Куп УЕФА, а онда га проследила у Ђенову. Поново милионски трансфер (5.200.000 фунти) и три сјајне сезоне за везисту ког је на почетку каријере Манчестер Јунајтед отерао као теталентованог...
Све ово учиниће Дејвид Плата најуспешијим Енглезом који је икада заиграо на Апенинима.
Иако је провео само две сезоне у Серији А Пола Инса навијачи Интера памте по добрим партијама. Он је дошао из Манчестер Јунајтеда за 7.500.000 фунти. Са Неразурима стигао до финала Купа УЕФА и био седми, односно трећи у првенству. После прве сезоне тражио га је Арсенал, одбио је да се врати, али позив Ливерпула није могао одбије, мада му је Морати нудио нови, јачи уговор.
Апсолутно највећа енглеска звезда у Италији, до доласка Дејвида Бекама, био је Пол Гаскојн. Он је у лето 1992. прешао из Тотенхема у Лацио за 5.500.000 фунти и само за потпис Серђу Крањотију узео приде 2.000.000, уз недељну плату од 22.000 фунти. Газа није блистао у дресу Лацијала - често је био и повређен - али навијачи су га фантастично прихватили због једног изједначујућег гола против Роме у великом римском дербију против Роме. Играо се 89. минут.
Ван терена право је шоу какав само он уме. Тукао је новинара, подригивао у микрофон, приликом првог руковања са газдом Крањотијем на речи добродошлице одговорио са: "Твоја ћерка има баш велике сисе". Тренер Дино Зоф тражио му је пред старт друге сезоне да смрша 13 килограма или ће га избацити из тима. Газа се бацио на жестоку дијету и скоро да је успео, али онда је после једног дуела са Алесандром Нестом на тренингу поломио ногу. Пошто дуго није могао да се врати у форму Лацио га је 1995. продао Глазгов Ренџерсу...
На наредног суперстара са Острва Италија је чекала све до 2008. и неочекиваног доласка Дејвида Бекама из Америке на позајмицу. Иако то више није био онај стари Бекс - а и Милан је тих година имао у тиму баш јака имена - са маркетиншке стране Росонери су одрадили сјајан посао.
Ни пре ни после Бекама у новом миленијуму Серија А није привукла играча таквог калибра. Џеј Ботројд (Перуђа), Ешли Кол (Рома), Натанијел Шалоба (Наполи), Мика Ричардс (Фјорентина)... Или играчи у годинама или неатрактивна роба.
САМО ДА ИМ ХАРТ НЕ СЛОМИ СРЦЕ...
И да закључимо са Хартом. Енглисхман ин Цалцио, Но. 27. Џо сигурно није звезда у рангу Гривса, Гаскојна или Бекама, али он би то баш у Италији могао да постане. Јер Италијани гаје необичну љубав према голманима, а несташица тих "маркираних" даса попут некадашњих асова (Бађо, Малдини, Дел Пјеро...сада су то можда само Буфон и Тоти, нико од осталих још нема стажа за брендирање) без сваке сумње ради за њега. И још нешто, то је баш пре негде казао Манчини - Харт ће у Италији постати бар за 20-30 одсто бољи голман. Италијани ће га научити својим цакама, а онда...па зар онда неће бити најбољи на свету?
Само, има једна теорија која се ових данас као пожар шири у фудбалском свету...
Прича се, кобајаги, да је Бепе Марота истог часа почео да трља руке када је чуо да је Торино узео Џоа Харта, односно да постоји могућност да га откупи. Јер, наводно, шта ће бити за две године? Ђиђи ће у пензију, а Харт ће са тих додатних 20-30 одсто бити најбољи на свету. И где ће онда Харт? Навијачима Јувентуса већ се смешка брк...
Не, не, Џо, то никако не би смео да урадиш. Сетићеш се ваљда свих оних озарених људи у Санта Рити - 30. август 2016 - што су те волели када ти је било најтеже.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар