Priča: ''Englishman in Calcio, No. 27'' - povodom selidbe Džoa Harta...

"Napravio si korak napred u karijeri. Došao si u veći klub. Torino ima sedam titula, Siti samo četiri. Torino je imao Grande Toro, jedan od najvećih timova svih vremena. A šta je Siti bez tebe"...

Fudbal 11.09.2016 | 23:15 Džo Hart se tog dana posle razgovora sa Gvardiolom poverio najboljem prijatelju Miki Ričardsu...

"Nisam verovao da će taj dan doći. Idem. Kako je tamo u Italiji?".

Mančesterov div nije imao kud. Spakovao je kofere, Sanderlendu poručio definitivno NE i javio Sinišu Mihajloviću da poleće za Torino!

U utorak popodne, u Santa Riti, navijačkom jezgru mlađeg torinskog kluba nezapamćena euforija. Džo se sve vreme krio iza tamnih naočara. Kao mrgud, smrknut. Nijedan osmeh, ni na tren da pokaže neku vrstu uzbuđenja zbog svih tih ljudi oko njega. Oni mu kliču, a on kao da je glavom na nekom drugom mestu. Ili mu još odzvanjaju one surove reči objašnjenja raznih "stručnjaka", zbog čega mora da ode: "Ima lošu tehniku i ne ume da igra nogom, pa mnogo često ispucava loptu, a to stilu koji Gvardiola želi da uspostavi ne odgovara".

A možda mu je i sam Pep tako rekao...

 "Napravio si korak napred u karijeri. Došao si u veći klub. Torino ima sedam titula, Siti samo četiri. Torino je imao Grande Toro, jedan od najvećih timova svih vremena. A šta je Siti bez tebe?!", navijači su ga ovim rečima tešili dok se probijao kroz masu. Jasno je i njima bilo da im Džo dolazi protiv svoje volje. On čak ne "navlači" adekvatnu facu dok pozira sa dresom. Ali nije loše počelo. Na svu tu njegovu ostrvsku frigidnost navijači Torina odgovaraju sa puno ljubavi. Samo žele da ga dodirnu. Tako su se nekada davno dočekivali najveći asovi u Italiji. Ništa mu ti ljudi ne zameraju i jedva čekaju da ga vide kako brani gol njihovog voljenog Tora.

(Jeste li znali da nijedan Englez od osnivanja jedinstvene Serije A, a beše to još s kraja dvadaesetih godina prošlog veka, nije branio u Italiji?)

I Englezi u svojim čuvenim studijama, u LIVE "prenosima" transfera (tek nešto jača varijanta od one Mozzartove u ta dva meseca fudbalskog ludila, zar ne?) prate svu tu gungulu na ulicama Torina. Pol Merson je "uhvatio" jedan od retkih Hartovih veštačkih osmeha, a Benito Karbone negde napisao da će Džo uživati u Torinu jer ako se sa nečim može uporediti ljubav koju pruža Granata, to je onda samo Liverpulov kop.

Eto, tako je Džo Hart ispraćen iz Mančestera i dočekan u Torinu.  

E sad, znate li da Hart 27. Englez koji će zaigrati na Apeninima? Tek 27, ne računajući one prilično anonimne tipove koji su pre 1945. dolazili kao turisti i fudbalski učitelji, volonteri, a da ne beše onih poslednjih, nebitnih, dolazaka poput Kolovog, Morisonovog, pa i Ričardsovog, bilo bi ih i manje.

A da li ste znali da su svi oni došli vrlo nasmejani, pričljivi, samouvereni i samoubeđeni da će pokoriti Apenine? Ali onda su, velika većina njih, možemo reći čak i 90 odsto, odlazili kao pokisli. Hart dolazi drugačije i možda će baš zbog toga u grupu onih uspešnih, koji su na neki način oplemenili Kalčo.

Verujemo da bi mu pravi zaljubljenici u bubamaru tako nešto i poželeli... 

Ako bismo Hartov golmanski transfer probali hipotetički da stavimo u poziciju "transfera" nekog igrača, dakle igrača, ne golmana - po renomeu na svojoj poziciji, statusu u svetskom fudbalu i svemu onom što čini veličinu jednog fudbalera - onda bi to možda bilo kao da je pre pet, šest godina Frenk Lampard došao u Italiju. Ili Džon Teri. Jer Hart je standardni reprezentativac Engleske, u Mančester Sitiju je punih 10 godina, i verovatno bi ostao do kraja karijere, postavši za Građane ono što je, barem Lampard, da ne kažemo Teri, za Čelsi. A uz sve to Siti se od Kolina Bela i kraja sedamdesetih baš i nije razmetao kultnim igračima.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, takvih je malo bilo u Seriji A. I dolazili su isključivo kada su uloge bile zamenjene - kada je Serija A bila ono što je Premijer liga danas.

GRIVS JE PLAKAO, BEJKER SE SLUPAO

Prvi čiji bi status pre odlaska u Italiju mogao da se uporedi sa Hartovim bio je Džimi Grivs. On je bio prva velika zvezda sa Ostrva. Pioniri Džoni Džordan (Juventus), Čarls Edkok (Padova, Triestina) i Entoni Marki (Vičenca, Torino) nisu bili ni izbliza taj kalibar. Godina je 1961, vreme kada su u tadašnjoj Prvoj diviziji bile ograničene plate. Najbolji igrači mesečno su zarađivali svega 20 funti nedeljno, dok su Italijani delili i šakom i kapom. Kao napadač koji je postigao 124 gola na 157 utakmica za Čelsi Grivs je slovio za jednog od najboljih napadača Evrope. Bogati Milan ponudio je 85.000 funti, a Plavci prihvatili "na keca". Samo za potpis Džimi je dobio na ruke 15.000 funti, i to nekoliko meseci ranije, a po slovu trogodišnjeg ugovora nedeljno je zarađivao 140 funti sedmično. Ali Grivsova italijanska avantura upropašćena je zapravo pre nego što je i počela. Tek što je stigao u Milano saznao je da su Englezi ukinuli ograničenje plata. Istog momenta počeo je da pati za Londonom. Plakao je svakodnevno i molio Nerea Roka da ga pusti kući. Iako je na 12 utakmica devet puta pogađao gol rivala strogi Italijan ga je izbacio iz tima zbog discipline. Džimi je kao i svaki valjan Englez voleo dobro da potegne, a onda i da se pobije, razume se. Rosoneri su prihvatili prvu ponudu koju su dobili - Džimi Grivs je otišao u Totenhem za 100.000 funti i postao najveća legenda tog kluba.              

U Milanu se godinama prepričavalo njegovo ridanje u svlačionici...

Istog leta kada je na San Siro stigao Grivs, tada povratnik u društvo najboljih Torino - u to vreme oporavljao se od tragedije Superga, kada je izginuo ceo šampionski tim - za 75.000 funti doveo je Džoa Bejkera. Engleski reprezentativni napadač, strelac preko 100 golova za svoj klub, napustio je Hibernijan jer nisu želeli da mu platu podignu sa 12 na 17 funti?! 

Bejker je sjajno počeo među Bikovima, postigao gol za pobedu u derbiju protiv Juventusa, ali onda je doživeo stravičnu saobraćajnu nesreću posle koje je jedva ostao živ. Kada se oporavio vratio se u domovinu. Uspešno je nastavio da rešeta mreže u dresu Arsenala, a u Torino je kao zamena stigao Denis Lou iz Mančester Junajteda. Ali ovoga puta nećemo o Škotima...  

(Kakav zaokret je samo napravljen u odnosu moći klupskog fudbala u Italiji i Engleskoj...)

Geri Hičens nije bio zvezda poput Džimija Grivsa, no bio je takođe reprezentativac Engleske kada je sredinom 1961. potpisao za Inter. Iza sebe je imao četiri sezone u Aston Vili i 78 golova na kontu. Rasan napadač, pravi sidraš. Za angažman u Italiji presudio je pogodak u prijateljskom meču protiv Azura te godine u trijumfu Engleza od 3:2. Taj meč odigran je u Milanu, gde će se Hičens kroz nekoliko dana vratiti. Među Nerazurima proveo je samo jednu sezonu, da bi se u pravom svetlu predstavio tek u Torinu, gde će igrati u čuvenoj generaciji Điđija Meronija. Posle toga Atalanta, pa Kaljari. Punih osam sezona u Seriji A.

Geri Hičens bio je prvi Englez koji je uspeo u Italiji... 

MILAN HTEO BARNSA, VOTFORD MU POTURIO BLISETA

Azuri su posle kraha na Mundijalu u Engleskoj - ispali u grupi zbog poraza od Severne Koreje - uveli onu zabranu dovođenja stranaca. S druge strane, Prva divizija sedamdesetih postaje sve jača, doživljava svoju najveću slavu i svi najbolji Britanci igraju za Liverpul, eventualno Notingem Forest ili Aston Vilu. Tako će povratak Engleza na Apenine uslediti tek početkom osamdesetih. I opet im je Milan otvorio vrata. Luter Bliset. Momak sa Jamajke i još jedan reprezentativni napadač Gordog albiona. Ima jedna priča, pre će biti urbani mit koji kaže da su Rosoneri greškom kupili Bliseta, odnosno da su dugo skautirali njegovog klupskog kolegu iz Vorforda Džona Barnsa, a da su im onda ljudi sa Vikaridža podmetnuli pogrešnog igrača?! Teško za poverovati, ipak se radi o 1983. godini, ali ta storija i se i dalje prenosi s kolena na koleno u Italiji...

Luter Bliset doživeo je potpuni fijasko u Milanu. Dao je samo pet golova na 30 utakmica i posle nepunih 12 meseci vratio se u svoj Votford. Plaćen je 1.000.000 funti, a u domovinu se vratio za duplo manje.

Početkom osamdesetih Milan se bio ozbiljno navukao na Engleze. Bez obzira na neuspešnu epizodu sa Blisetom, već narednog leta stigli su Mark Hetli i Rej Vilkins, a pre svih njih na San Siru se obreo Džo Džordan, doduše Škot - to je onaj tim što ga je Đenaro Gatuzo hvatao za gušu tokom meča sa Totenhemom 2011... 

Hetli se preporučio postigavši 22 gola u dresu Portsmuta u u sezoni 1983/84, dok je Vilkins bio ozbiljna zvezda na Ostrvu, tada prvotimac Mančester Junajteda, a pre toga šest godina član Čelsija. Za njih dvojicu Rosoneri su platili čak 2.500.000 funti. I Hetli i Vilkins odradili su trogodišnje ugovore, ali bio je to jedan od sumornih perioda u istoriji sedmostrukog prvaka Evrope, pa navijačima nisu ostali baš u najlepšem svetlu.

A najvećeg asa iz Engleske tih osamdesetih nije doveo niko od italijanskih velikana već - Sampdorija. Beše to prvi fudbaler za koga je plaćeno 1.000.000 funti - Trevor Frensis. Tu cifru za njega je platio Klafov Notingem kada ga je '79 dovodio iz Birmingema. Posle dve titule prvaka Evrope sa Šumarima i jedne sezone u Sitiju, Frensis je stigao u Đenovu dosta istrošen. Za njega je Sampdorija platila Građanima 700.000 funti. Nije se nadavao golova, ali je značajno doprineo glamuroznosti Kalča kojoj su Italijani tih godina stremili. Zajedno sa Sunesom, Trevor Frensis je doneo prvi trofej Đenovljanima u istoriji kluba (Kup Italije) i ako ni zbog čega drugog, zbog toga je zaslužio prelaznu ocenu za svoju italijansku avanturu.          

Osamdesete su u Seriju A dovele i neke manje poznate igrače poput Pola Rajdauta (Bari), Gordona Kouensa (Bari), Pola Eliota (Piza)... Zanimljivo, sva trojica su došla iz Aston Vile, kao ostaci tima koji se 1982. popeo na krov Evrope.

DEVEDESETE - GASKOJN, INS I NAJUSPEŠNIJI ENGLEZ OD SVIH...

Kako je imala dobro iskustvo sa Trevorom Frensisom Sampdorija je nastavila da dovodi Ostrvljane i devedesetih, ali sa njima nije imala ni približno toliko uspeha, pa su tako ljudi gotovo zaboravili da su na Marasiju igrale legende Notingem Foresta i Mančester Junajteda - Des Voker i Li Šarp.

Ni Ređana se nije proslavila sa Francom Karom (Notingem Forest, Aston Vila), a priča momka sa Noting Hila, od oca Italijana i majke Engleskinje - Danija Dikija, prilično je čudna. I on je došao u Sampdoriju, bilo je to 1997 (iz Kvins Park Rendžersa) ali je otišao posle samo dve utakmice i dva gola?! Bio je kratkio u Lećeu, da bi se potom vratio u London. 

Tri najpoznatija imena devedesetih u Italiji su bez svake dileme Pol Gaskojn, Dejvid Plat i Pol Ins.

Plat je bio superstar Aston Vile i reprezentacije Engleske, a 1991. kupio ga je Bari za 5.500.000 funti, što je u ono vreme bio jedan od najvećih transfera na svetu. Kako je Bari sa sve svojom prvom zvezdom odmah ispao iz lige, Dejvid je napustio klub. Zvao ga je Roberto Mančini u Samodoriju, dogovor skoro da je bio postignut, kada se umešao Juventus i odveo ga u Torino za 6.500.000. Godine 1993. u maju Stara dama je sa Platom u timu uzela Kup UEFA, a onda ga prosledila u Đenovu. Ponovo milionski transfer (5.200.000 funti) i tri sjajne sezone za vezistu kog je na početku karijere Mančester Junajted oterao kao tetalentovanog...

Sve ovo učiniće Dejvid Plata najuspešijim Englezom koji je ikada zaigrao na Apeninima.

Iako je proveo samo dve sezone u Seriji A Pola Insa navijači Intera pamte po dobrim partijama. On je došao iz Mančester Junajteda za 7.500.000 funti. Sa Nerazurima stigao do finala Kupa UEFA i bio sedmi, odnosno treći u prvenstvu. Posle prve sezone tražio ga je Arsenal, odbio je da se vrati, ali poziv Liverpula nije mogao odbije, mada mu je Morati nudio novi, jači ugovor.

Apsolutno najveća engleska zvezda u Italiji, do dolaska Dejvida Bekama, bio je Pol Gaskojn. On je u leto 1992. prešao iz Totenhema u Lacio za 5.500.000 funti i samo za potpis Serđu Kranjotiju uzeo pride 2.000.000, uz nedeljnu platu od 22.000 funti. Gaza nije blistao u dresu Lacijala - često je bio i povređen - ali navijači su ga fantastično prihvatili zbog jednog izjednačujućeg gola protiv Rome u velikom rimskom derbiju protiv Rome. Igrao se 89. minut.

Van terena pravo je šou kakav samo on ume. Tukao je novinara, podrigivao u mikrofon, prilikom prvog rukovanja sa gazdom Kranjotijem na reči dobrodošlice odgovorio sa: "Tvoja ćerka ima baš velike sise". Trener Dino Zof tražio mu je pred start druge sezone da smrša 13 kilograma ili će ga izbaciti iz tima. Gaza se bacio na žestoku dijetu i skoro da je uspeo, ali onda je posle jednog duela sa Alesandrom Nestom na treningu polomio nogu. Pošto dugo nije mogao da se vrati u formu Lacio ga je 1995. prodao Glazgov Rendžersu...

Na narednog superstara sa Ostrva Italija je čekala sve do 2008. i neočekivanog dolaska Dejvida Bekama iz Amerike na pozajmicu. Iako to više nije bio onaj stari Beks - a i Milan je tih godina imao u timu baš jaka imena - sa marketinške strane Rosoneri su odradili sjajan posao.

Ni pre ni posle Bekama u novom milenijumu Serija A nije privukla igrača takvog kalibra. Džej Botrojd (Peruđa), Ešli Kol (Roma), Natanijel Šaloba (Napoli), Mika Ričards (Fjorentina)... Ili igrači u godinama ili neatraktivna roba.   

SAMO DA IM HART NE SLOMI SRCE...

I da zaključimo sa Hartom. Englishman in Calcio, No. 27. Džo sigurno nije zvezda u rangu Grivsa, Gaskojna ili Bekama, ali on bi to baš u Italiji mogao da postane. Jer Italijani gaje neobičnu ljubav prema golmanima, a nestašica tih "markiranih" dasa poput nekadašnjih asova (Bađo, Maldini, Del Pjero...sada su to možda samo Bufon i Toti, niko od ostalih još nema staža za brendiranje) bez svake sumnje radi za njega. I još nešto, to je baš pre negde kazao Mančini - Hart će u Italiji postati bar za 20-30 odsto bolji golman. Italijani će ga naučiti svojim cakama, a onda...pa zar onda neće biti najbolji na svetu?

Samo, ima jedna teorija koja se ovih danas kao požar širi u fudbalskom svetu... 

Priča se, kobajagi, da je Bepe Marota istog časa počeo da trlja ruke kada je čuo da je Torino uzeo Džoa Harta, odnosno da postoji mogućnost da ga otkupi. Jer, navodno, šta će biti za dve godine? Điđi će u penziju, a Hart će sa tih dodatnih 20-30 odsto biti najbolji na svetu. I gde će onda Hart? Navijačima Juventusa već se smeška brk... 

Ne, ne, Džo, to nikako ne bi smeo da uradiš. Setićeš se valjda svih onih ozarenih ljudi u Santa Riti - 30. avgust 2016 - što su te voleli kada ti je bilo najteže.                    
Izvor: mozzartsport