Анђушићи - луда прича из Рија (ово је морало да се слегне)...

Дај му још 10, хоћеш да нас рокне због 300 динара?! Човек с пиштољем на плажи, таксиста лудак или далтониста, дрога и гејеви на Фламенгу... Али све лечи један поглед на те чудесне бразилске гузе!

Остали спортови 06.09.2016 | 16:45 На пут дугачак готово 10.000 километара упутили су се са једним задатком, неформалним - да подрже супругу и снајку, српског барјактара са овогодишњих ИгараИвану Максимовић у походу на још једно олимпијско одличје.

Сребрна дама из Лондона 2012. године није успела. Међутим, то не значи да се браћаАнђушић, Данило и Лука, из Рио де Жанеира враћају погнутих глава. Са склопљеним пасошима у рукама у отвореном разговору за МОЗЗАРТ Спорт открили су нам неколико крајње занимљивих детаља из највеће и најмногољудније земље у Јужној Америци.

И зато, не купујте причу „бразилској бајци“. Биће то лош пазар.

„Што сам дуже био, то сам више имао жељу да се вратим“, почео је Данило причу о путешествијама из Рија.

„Људи овде нису свесни шта се тамо заправо дешава. Попнете се на Главу шећера, уживате горе неколико сати, а онда сиђете и размишљате хоћете ли живи стићи у смештај. На пример, одлучили смо да одемо до Олимпијског села, да се видимо са Иваном. Позвали смо такси и истим се возили два и по сата, уместо 30-40 минута. Како бисмо избегли гужву у повратку, возач је кренуо споредним путем. У једном моменту је закључао аутомобил и наредних неколико километара константно гледао у ретровизоре, вероватно у страху да нас неко не пресретне и опљачка. Кроз црвено светло је пролазио као да је зелено. Помислио сам да је далтониста, док није узвикнуо 'Ух!'. Тада ми је било јасно да смо прошли кроз веома опасан крај“.

Можда сте пролазили кроз фавелу?

„Могуће, не знам... Мада можемо да се похвалимо да смо један дан Ивана, Лука и ја обишли фавелу и ето видите, живи смо“.

„Испричај човеку како си се ценкао за превоз кроз фавелу“, убацује се Анђушић јуниор.

„Шали се мало Лука... Одлучили смо да идемо мопедима до врха, мораш туда да прођеш како би стигао до неког ресторана. Тражили су нам 60 реала (бразилска валута, прим. аут.), желео сам да проверим да ли ће упалити и понудио 50, неколико пута. Уследио је опасан поглед једног од потенцијалних возача“.

„Дај му још десет! Само ми још фали да нас рокне због 300 динара “, вршио је притисак Лука, док је Ивана у неверици гледала супруга и његове сулуде идеје. Данило је поклекао. Авантура је могла да почне.

„Којом брзином они возе, како се мимоилазе. Сачувај Боже! Шта да вам кажем када Ивана није хтела да се враћа мопедом. Четири точка или ништа. Таксиста који вози комби нам је у повратку узео дупло мање... Частио сам га 10 реала. Кренуо је да маше парама као да сам му дао 100 евра и понавља чувено 'Хаста ла виста амигос'“.

Пуни сте невероватних прича...

„Могли бисмо до сутра овако“, смеје се некадашњи бек Партизана.

Слушамо...

„Одлучили смо да обиђемо плажу Фламенго, која се налазила близу смештаја. На путу нас је зауставио човек, вероватно приметивши да нисмо домаћи. Саветовао нас је да није паметно да наставимо даље, јер тамо где смо кренули има пуно дроге и геј секса. Само смо се окренули за 180 степени и вратили одакле смо пошли“.

„На Копакабани смо, рецимо, видели да човек са пиштољем јури неког типа, највероватније због дроге, јер нам је нуђена свакодневно, у више наврата”.

Носите и лепе успомене из Рија?

“Наравно! Пуни утисака смо се вратили у Београд. Треба све то доживети и осетити… Ради се о потпуно другачијој култури и начину живота. Невероватно су гостољубиви, труде се да се осећате као код куће, уколико могу да помогну, учиниће то без поговора”.

Бразилке?

“На то питање ћу ја да вам одговорим. Лош је он саговорник за такве теме. Зар не видите да дечко носи бурму?”, добацује Лука и у шаљивом тону наставља: “Задњице ‘севају’ са свих страна. Са леђа видите савршено извајану фигуру, а онда се окрене госпођа од 40, 50 година”.

“Врат му се укочио од гледања”, упутио је “отровну стрелицу” старији брат.

Да смиримо страсти и пређемо мало на спортске теме. Ивана се, за разлику од Лондона, вратила у Србију без одличја. Како је то утицало на вас?

“Као њен супруг, можда нисам компетентан да причам на ту тему. Одређена доза субјективности мора да постоји. Нажалост, у јавности је створена слика као да је све осим медаље неуспех и као да спортисти иду у туризам, а не на такмичење. Велика је срамота да се један Новак Ђоковић после пораза извињава нацији, а сви знамо колико нам је радости донео претходних година. Дакле, никоме пут на Игре није поклоњен, нити га је било ко отео. Све је то заслужено крвавим радом и бројним одрицањима”, видно разочаран говори Данило.

Поред стрељаштва, били сте у прилици да посматрате и друге спортове?

“Уживо смо гледали ватерполисте и кошаркашице. Имао сам жељу да гледам и кошаркаше, али ми је из Кошаркашког Савеза Србије речено да карата више нема и да нису у могућности да нам обезбеде улазнице”.

Посетили сте Ивану у Олимпијском селу. Какве утиске носите одатле?

“На једном месту много људи! Предиван осећај. Ту сам први пут у Рију осетио дух Олимпијских игара. Тамо баш свашта може да се чује, као на пример да Јусеин Болт некада хоће да се слика, некада неће… Да сестре Вилијамс избегавају блиц у широком луку...”.

Зар Мути Николићу није пошло за руком да се слика са Сереном?

“Па, шта се чудите? То је све нормално!”, подвукао је Данило Анђушић црту на незаборавно искуство из Рио де Жанеира.

Извор: моззартспорт