Сјећања: Уочи почетка Муслинове ере... Како, кад и гдје је Србија почела?
Прва утакмица у историји фудбалске репрезентације, војнички кревети, бели дресови јер пара није било и 0:7 против Чешке! У сарадњи са порталом еxyуфудбал.ин.рс да се мало присетимо како је све почело...
Фудбал 05.09.2016 | 19:30
Док су политичари за столом цртали границе, фудбалери две братске земље су "цртали" по терену.
Требало је да проткене више од годину дана до прве утакмице од формирања самог савеза, који је био у поступку крајњег формирања и дефинисања. Утакмица је била чист стицај околности. Наиме, прва утакмица је одиграна на Олимпијским играма у Анверсу (тадашњи назив за Антверпен) 1920. године.
Међутим, пут до тамо није био лак. Због неизвесности проузроковане недостатком финасијских средстава био је упитан пут у земљу на чијем је трону био Леополд трећи. На срећу, у последњи час, прикупљено је 35.000 франака потребних за одлазак. Средства су обезбедили Југословенски олимпијски одбор и министарство.
Савезни капитен (селектор), Вељко Угринић, желео је да провери играче пред одлазак на највећу смотру светског спорта, па се комбиновани тим, састављен од играча из више клубова јужнословенске монархије (пре свега из Загреба) супротставио већ изабраним репрезентативцима.
Утакмица је одиграна на стадиону ХАШК-а у Загребу, судио је Павао Каудерс, а репрезентација је славила резултатом 2:1, головима Першке и Гранеца, док је утешни гол за ''комбинаторце'' постигао Ружић, који је после те утакмице добио статус репрезентативца.
Дошло је време за полазак. Делегацију, коју су предводили функционери Југословенског олимпијског одбора др Бучар, др Јаковац, др Костић и др Пандаковић, с најлепшим жељама су испратили многи загребачки спортисти. Био је понедељак, јутарњи часови.
Од играча, с полазне станице су кренули чланови загребачког Грађанског ШК- Врђука, Рупец, Першка, Враговић, Гранец , Шифер, а њихов саиграч, Радовиновић, путовао је о свом трошку. Конкордију су представљали Шолц, Дубравчић и Циндрић, док су ХАШК репрезентовалиЖупанчић и Љубљанчанин Тавчар, који се прикључио у Зиданом Мосту (Словенија), заједно са инг.Блоудеком, функционером Југословенског олимпијског одбора (ЈОО). Београдски БСК дао је Станковића, Којића, Симића, а њихов клупски друг Бошко Симоновићје сам платио трошкове свог одласка. Боје Универзитетског СК биле су брањене од странеНикашиновића и Поробића, а Јовановић је био члан Југославије.
У Бечу их је, према писању листа “Југославенски шпорт”, дочекао потпуковник Светомир Ђукић (оснивач Југословенског олимпијског одбора), као и неименовани чиновник Амбасаде (посланства) КСХС у Аустрији. Из града на Дунаву су на коначно одредиште кренули тек у четвртак, стигавши у Белгију наредног дана у касним послеподневним часовима, дан пред утакмицу.
Према сећању капитена репрезентације, Артура “Туреа” Дубравчића, забележеном две деценије касније у интервјуу загребачком Илустрованим спортским новостима, путовали су возом друге класе, седећи на дрвеним клупа.
Смештај је био скроман, спавали су на војничким креветима, а почетак утакмице је био заказан у исто време кад је наша експедиција кренула на пут - ујутру у 10 часова.
Историјски дан за фудбал у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца био је 28 . август 1920. године. Поприште велике фудбалске битке “град дијаманата”, ривал тада моћна Чехословачка.
Наш државни тим је био предвођен најстаријим играчем и изабраним капитеномДубравчићем, који је на “зелени тепих” истрчао без капитенске траке на руци, предводивши своје саиграче у белим дресовима. Југословенски ногометни савез је пре тога одредио друге боје (плаво-бело-црвено), но, финансијска ситуација је налагала супротно. Прва званична утакмица у историји наше репрезентације могла је да почне!
Занимљиво, ЈНС у том тренутку није био члан ФИФА, али је 'селекцији “троједне” државе било дозвољено да се такмичи.
Исцрпљени од пута и неудобног смештаја, потоњи Југословени су доживели дебакл, јер је на крају утакмице на семафору писало 7:0 за “синове” Томаша Масарика.
Меч није био нарочито садржајан, јер је на терену постојао само један тим - чехословачки.
Срећом, ако се може тако рећи, утакмицу је посматрало свега 600 гледалаца.
Голеада је почела и завршила се на исти начин - Ваник је био стрелац уводног и последњег гола на мечу.
Упркос томе што је мрежа Драгутина Врђуке била напуњена до врха, он и његовои саиграчи заслужују да буду поменути поименце, јер су уписали своја имена у историју југо-фудбала пре Другог светског рата. Уз поменутог чувара мреже, одабрана десеторица билу су: Вјекослав Жупанчић, Јарослав Фишер, Станко Тавчар, Славин Циндрић, Рудолф Рупец, Драгутин Враговић, Артур Дубравчић, Емил Першка, Иво Гранец, Јован Ружић.
Наши репрезентативци су после прве одиграли још две утакмице у Анверсу, против Египта утешни меч, (2:4) и против репрезентације града Анверса , пријатељски незванични меч. Планирано је било да се одигра више утакмица, и да се крене на турнеју, али су се финансијски проблеми испречиие. У утакмици против Египта, нова лица у дресу са државним грбом су билиБранимир Поробић, Никола Симић и Јосип Шолц, а против Анверса (1:6) се на терену нашао још један новајлија - Којић.
Иако смо прву утакмицу изгубили високим резултатом није протекло много времена и до прве победе. Репрезентацију су првих година већин чинили играчи из Загреба јер је тамо био концетрисан квалитет, а невероватно је да ће само декаду касније наша репрезентација освојити треће место на СП састављена искључиво од играча из Београда. Али, о томе ћемо у некој другој причи...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар