Sjećanja: Uoči početka Muslinove ere... Kako, kad i gdje je Srbija počela?
Prva utakmica u istoriji fudbalske reprezentacije, vojnički kreveti, beli dresovi jer para nije bilo i 0:7 protiv Češke! U saradnji sa portalom exyufudbal.in.rs da se malo prisetimo kako je sve počelo...
Fudbal 05.09.2016 | 19:30
Dok su političari za stolom crtali granice, fudbaleri dve bratske zemlje su "crtali" po terenu.
Trebalo je da protkene više od godinu dana do prve utakmice od formiranja samog saveza, koji je bio u postupku krajnjeg formiranja i definisanja. Utakmica je bila čist sticaj okolnosti. Naime, prva utakmica je odigrana na Olimpijskim igrama u Anversu (tadašnji naziv za Antverpen) 1920. godine.
Međutim, put do tamo nije bio lak. Zbog neizvesnosti prouzrokovane nedostatkom finasijskih sredstava bio je upitan put u zemlju na čijem je tronu bio Leopold treći. Na sreću, u poslednji čas, prikupljeno je 35.000 franaka potrebnih za odlazak. Sredstva su obezbedili Jugoslovenski olimpijski odbor i ministarstvo.
Savezni kapiten (selektor), Veljko Ugrinić, želeo je da proveri igrače pred odlazak na najveću smotru svetskog sporta, pa se kombinovani tim, sastavljen od igrača iz više klubova južnoslovenske monarhije (pre svega iz Zagreba) suprotstavio već izabranim reprezentativcima.
Utakmica je odigrana na stadionu HAŠK-a u Zagrebu, sudio je Pavao Kauders, a reprezentacija je slavila rezultatom 2:1, golovima Perške i Graneca, dok je utešni gol za ''kombinatorce'' postigao Ružić, koji je posle te utakmice dobio status reprezentativca.
Došlo je vreme za polazak. Delegaciju, koju su predvodili funkcioneri Jugoslovenskog olimpijskog odbora dr Bučar, dr Jakovac, dr Kostić i dr Pandaković, s najlepšim željama su ispratili mnogi zagrebački sportisti. Bio je ponedeljak, jutarnji časovi.
Od igrača, s polazne stanice su krenuli članovi zagrebačkog Građanskog ŠK- Vrđuka, Rupec, Perška, Vragović, Granec , Šifer, a njihov saigrač, Radovinović, putovao je o svom trošku. Konkordiju su predstavljali Šolc, Dubravčić i Cindrić, dok su HAŠK reprezentovaliŽupančić i Ljubljančanin Tavčar, koji se priključio u Zidanom Mostu (Slovenija), zajedno sa ing.Bloudekom, funkcionerom Jugoslovenskog olimpijskog odbora (JOO). Beogradski BSK dao je Stankovića, Kojića, Simića, a njihov klupski drug Boško Simonovićje sam platio troškove svog odlaska. Boje Univerzitetskog SK bile su branjene od straneNikašinovića i Porobića, a Jovanović je bio član Jugoslavije.
U Beču ih je, prema pisanju lista “Jugoslavenski šport”, dočekao potpukovnik Svetomir Đukić (osnivač Jugoslovenskog olimpijskog odbora), kao i neimenovani činovnik Ambasade (poslanstva) KSHS u Austriji. Iz grada na Dunavu su na konačno odredište krenuli tek u četvrtak, stigavši u Belgiju narednog dana u kasnim poslepodnevnim časovima, dan pred utakmicu.
Prema sećanju kapitena reprezentacije, Artura “Turea” Dubravčića, zabeleženom dve decenije kasnije u intervjuu zagrebačkom Ilustrovanim sportskim novostima, putovali su vozom druge klase, sedeći na drvenim klupa.
Smeštaj je bio skroman, spavali su na vojničkim krevetima, a početak utakmice je bio zakazan u isto vreme kad je naša ekspedicija krenula na put - ujutru u 10 časova.
Istorijski dan za fudbal u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca bio je 28 . avgust 1920. godine. Poprište velike fudbalske bitke “grad dijamanata”, rival tada moćna Čehoslovačka.
Naš državni tim je bio predvođen najstarijim igračem i izabranim kapitenomDubravčićem, koji je na “zeleni tepih” istrčao bez kapitenske trake na ruci, predvodivši svoje saigrače u belim dresovima. Jugoslovenski nogometni savez je pre toga odredio druge boje (plavo-belo-crveno), no, finansijska situacija je nalagala suprotno. Prva zvanična utakmica u istoriji naše reprezentacije mogla je da počne!
Zanimljivo, JNS u tom trenutku nije bio član FIFA, ali je 'selekciji “trojedne” države bilo dozvoljeno da se takmiči.
Iscrpljeni od puta i neudobnog smeštaja, potonji Jugosloveni su doživeli debakl, jer je na kraju utakmice na semaforu pisalo 7:0 za “sinove” Tomaša Masarika.
Meč nije bio naročito sadržajan, jer je na terenu postojao samo jedan tim - čehoslovački.
Srećom, ako se može tako reći, utakmicu je posmatralo svega 600 gledalaca.
Goleada je počela i završila se na isti način - Vanik je bio strelac uvodnog i poslednjeg gola na meču.
Uprkos tome što je mreža Dragutina Vrđuke bila napunjena do vrha, on i njegovoi saigrači zaslužuju da budu pomenuti poimence, jer su upisali svoja imena u istoriju jugo-fudbala pre Drugog svetskog rata. Uz pomenutog čuvara mreže, odabrana desetorica bilu su: Vjekoslav Župančić, Jaroslav Fišer, Stanko Tavčar, Slavin Cindrić, Rudolf Rupec, Dragutin Vragović, Artur Dubravčić, Emil Perška, Ivo Granec, Jovan Ružić.
Naši reprezentativci su posle prve odigrali još dve utakmice u Anversu, protiv Egipta utešni meč, (2:4) i protiv reprezentacije grada Anversa , prijateljski nezvanični meč. Planirano je bilo da se odigra više utakmica, i da se krene na turneju, ali su se finansijski problemi isprečiie. U utakmici protiv Egipta, nova lica u dresu sa državnim grbom su biliBranimir Porobić, Nikola Simić i Josip Šolc, a protiv Anversa (1:6) se na terenu našao još jedan novajlija - Kojić.
Iako smo prvu utakmicu izgubili visokim rezultatom nije proteklo mnogo vremena i do prve pobede. Reprezentaciju su prvih godina većin činili igrači iz Zagreba jer je tamo bio koncetrisan kvalitet, a neverovatno je da će samo dekadu kasnije naša reprezentacija osvojiti treće mesto na SP sastavljena isključivo od igrača iz Beograda. Ali, o tome ćemo u nekoj drugoj priči...
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar