Кањон, утврђења Ад Дринум и орлови

Рјечица Љубовиђа најдужи је водоток у азбуковачком крају, али и са најбогатијом прошлости. Њеним кањоном водио је каравански пут од Дрине ка Ваљеву и Београду, а на ушћу у Дрину многи тврде да је највјероватније био римски каструм Ад Дринум.

Србија 27.08.2016 | 19:43 Додуше, скоро је да нема насеља у западној Србији поред ријеке Дрине, од Бајине Баште до Лознице, а да се у њему не тврди да је изграђено баш на мјесту гдје је некада био гласовити римски Ад Дринум - каструм, војно утврђење на Дрини. У селима око Бајине Баште казују да је Ад Дринум (Преко Дрине) био у њиховим атарима, јер су путеви из Босне долазили до Дрине, бродили је, па су усјецима рјечица и планинским котлинама настављали даље према Ужицу, Шумадији, Нишу и другим мјестима.

У Љубовији веле да је Ад Дринум био између овог града и сусједног Братунца, на ушђу рјечице Љубовиђе. У Амајићу код Малог Зворника тврде да је тај каструм био у њиховом селу, јер је од Дрине пут долином Борањице ишао ка Ваљеву, а на другој страни ријеке било је пространо поље у Ђевању (сада га је потопила акумулација Хидроцентрале "Зворник"), на коме су се одмарали трговци и њихови каравани.

У Малом Зворнику су категорични - Ад Дринум је спајао њихово насеље и утврђени зворнички град, а пут је између брда ишао у унутрашњост Србије. Доказ о постојању древног насеља на том мјесту јесу и остаци дугог каменог зида од обале Дрине до врха оближњег брда. Од таквог камена грађено је и зворничко утврђење. Ко зна? Камен и није неки сигуран доказ, јер су Римљани у градитељству најчешђе користили циглу.

Прича иде даље - Ад Дринум је, веле, био и код Радаља, Борине, Брасине, Ковиљаче али и Лознице. Лозничани су име каструма дали и једном оркестру и кафани. Може им се.

Гдје је, заиста, био Ад Дринум? Рекло би се свуда помало, јер заиста у залеђини насеља која својатају Ад Дринум постоје планински усјеци, кањони рјечица и продолине подесни за караванске путеве.

Можда је заиста тај загонетни војни логор "Преко Дрине" био баш код Љубовије, јер је кањоном рјечице Љубовиђе, најдужег водотока у Азбуковици, пролазио главни пут из западне Србије према Босни и обратно. Овим путем ишли су каравани римских, византијских, дубровачких и турских трговаца.

Уз то, на Љубовиђи постоји камени лук Римског моста, у народу познат као Јеринин мост или Латинска ђуприја. Грађевина заиста потиче из римског периода. Временом је преправљана и утврђивана, па је садашњи изглед добила у вријеме Турака.

Римски мост са својим бјелином и елеганцијом лука, складно се уклапа у живописан крајолик кањона Љубовиђе. Испод њега теку дивљи таласи ове брзе планинске ријеке која сваке секунде у Дрину уноси више од два кубна метра бистре воде. Око моста се уздижу оштре стијене околних брда. Нигдје нема таквог споја љепоте грађевине и суровости планине као на овом мјесту, изнад које шестаре орлови - бјелоглави супови.

Љубовиђа извире испод Јабланика и након тридесет и четири километра улијева се у Дрину. По брзини тока и висинској разлици од извора до ушђа ова рјечица је помамнија, плаховитија и виловитија од Дрине којој се баш приписују ови епитети.

Један од аргумената којим доказују да је Ад Дринум био баш код Љубовије и ушђа њене Љубовиђе, јесте и Соко град, сада познато ходочасничко мјесто на тромеђи општина Осечина, Љубовија и Крупањ, а некада значајно римско војно утврђење. Због повољног геостратешког положаја за Соко град су се отимале многе царевине и њихове војске: византијска, угарска, српска и турска.

Град је био неосвојив, јер је са три стране окружен стрмим стјенама.

У наше вријеме на остацима утврђења подигнут је велики позлаћени крст који доминира Азбуковицом и овим дијелом Подриња.

Каравански пут од кањона Љубовиђе водио је преко Осечине у Ваљево, а даље ка Сингидунуму, садашњем Београду. Понекад овуда и сада пролазе занатлије: ковачи, столари, ужари, опанчари, кројачи, ђурчије и други, из Подгорине и Рађевине са својом робом на пијаце и вашаре у Љубовију и Братунац.

Љубовиђа има доста планинских брзака и модрозелених вирова који су, као плочице мозаика, послагани поред сочних пашњака, пропланака и стрмих стијена које право из воде Љубовиђе стреме ка небу. Вјековима ријеке је усјецала своје корито кроз стијене, којима се на неким мјестима једино могу приближити орлови.

Азбуковичани су успјели да од потпуног изумирања спасу своје бјелоглаве супове, прекрасне крупне орлове којима је на Соколској планини и у кањону Љубовиђе главно станиште. Ови орлови насељавају само незагађена подручја, а кањон Љубовиђе је баш такав.

На планинским висовима и сада хране птице изнутрицама и отпацима меса из месара околних насеља заљубљеници у природу и свој завичај.

Љубовићке стијене право су ремек дјело природе - најразличитијег су облика, па је сваки од њих посебна прича. Овај камен много памти, али ни путнику нити намјернику ништа не говори о себи и прошлости, али му својим фигурама поручује - одговор пронађите сами у мојим каменим записима.

Свако годишње доба је лијепо у Азбуковици и у кањону Љубовиђе, али је јесен најраскошнија, јер се прелијвају све нијнсе дугиних боја, од оних најњежнијих до најтамнијих. И вода Љубовиђе у јесен добије смарагну боју коју расплине по каскадама, каменим громадама, испод Римског моста све до Љубовије кроз коју протекне нешто мирније, па се сручи у корито Дрине и помјеша са њеним зеленим брзацима.

И поред свега што је видио у кањону Љубовиђе, у Азбуковици и на Соко граду, па се и сам увјерио да је баш ту био волшебни римски каструм Ад Дринум, путник намјерник чим крене низводно према Малом Зворнику и Лозници одмах повјерује да је Ад Дринум заиста могао бити и на неком другом мјесту, јер се од Дрине одвајају усјеци бројних водотока и брдске продолине којима су се могли кретати каравани натоварених коња.

Сигурно је једно - Дрина је гажена и брођена на многим мјестима, али главни друм водио је кањоном Љубовиђе, па је Ад Дринум, како се називао највећи римски каструм на овој ријеци, највјероватније био код ушћа ове рјечице.

У прилог томе иде и присуство на лијевом приобаљу Дрине старих градова у Сребреници и Кушлату, недалеко од Дрињаче поред магистрале Зворник - Власеница. У вријеме када су они били веома значајни тровачки центри Кушлат је био већи од Сребренице, а она је била егал Паризу.

Ад Дринум?

Гдје ли је он заиста био?

То, изгледа нико не зна?

Можда је тако и боље.

Зато нека га својатају сви поред ријеке Дрине. Тако ће лакше и љепше приповиједати о њему, али и о кањону Љубовиђе, о караванским друмовима, о мостовима, старим градовима, утврђењима и својим бјелоглавим суповима.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)