Анализа: Најбоља екипа икада! Изнад Југославије и изнад Италије - никад бољи нису играли ватерполо!

Сада и званично имамо разлог да их сматрамо најбољима свих времена!

Остали спортови 25.08.2016 | 00:00 Срушен је мит о уклетом олимијском злату, српски Делфини су освојили једину златну медаљу која им недостаје и тренутно су шампиони у свих пет великих ватерполо такмичења. Олимпијске Игре, Светско првенство, Европско првенство, Светски куп, Светска лига. Све је њихово. Све је српско.

И не само што су наши момци уболи премију која нам измиче годинама. Ово злато има посебну тежину. Захваљујући њему Дејан Савић може да се сматра творцем најбоље генерације у историји ватерпола, наши Делфини могу да се похвале звањем најдоминантније екипе која је икада играла овај спорт, а сваки Србин поносно може да загрми како је навијач ватерполо Дрим тима!

Злтатном медаљом су наши репрезентативци заокружили циклус у којем су освојили све што се могло освојити! Од 2013. године траје српска страховлада у светском ватерполу. Где год се појаве, наши момци растуре конкуренцију. Само је недостајало злато са Олимпијских игара да ураде оно што нису неке претходне славне генерације.

Поред олимпијског трона, Србија је актуелни светски првак (Казању 2015.), троструки узастопни европски шампион (Ајндховен 2012, Будимпешта 2014, Београд 2016). Освојили су последња четири велика такмичења у ватерполу.

Тако нешто је до сада пошло за руком само Италијанима које је почетком 90-их година прошлог века преузео Ратко Рудић и направио од њих најуспешнију генерацију у историји ватерпола са асовима попут Атолика, Бова и данашњег селектора Кампање. ПодРудићевом командом силни Азури су освајали титуле на ОУ и барселони 1992. године, ЕП у Шефилду 1993, СП у Риму 1994 и ЕП у Бечу 1995. године. На све то су додали и прво место у ФИНА Светском купу у Атини 1993. године што значи да су освојили пет великих такмичења заредом пре него што испали у полуфиналу Олимоијских Игара у Атлтнти 1996. године. Дакле читав један олимпијски циклус. Али постоији и једна мала сенка над италијанском доминацијом. Нису потврдили ту хегемонију против генерације Југосавије од које су преузели примат на светској сцени. Санкције су омогућиле Азурима да 1992,1993,1994 и 1995. године на налете на тадашње Плаве које су предводили Шоштар, Милановић, Јеленић… Зато се не може рећи да су Италијани победили баш све.

Данашња генерација Србије има идентичан учинак од једног олимпијског, једног светског и два европска злата у тренутном власништву. Плус што имају две узастопне титуле у ФИНА Светском купу (Орадеа 2010. и Аламти 2014) у којима нисмо играли у најјачем сатсаву али су медаље освојили неки од актуелних чланова олимпијског првака попут Гоцића, браћеПијетловића, Митровића, Прлаиновића, Филиповића, Алексића и Никића у Орадеи, односноМандића, Ранђеловића и тренера Савића у Алматију.

На све то треба додати и четири титуле заредом у Светској лиги: Чељабинск 2013, Дубаи 2014, Бергамо 2015 и Хуџу 2016. Чланови шампионских генерација у Светској лиги су били већина момака из састава који је вечерас освојио олимпијско одличје. Дакле, ова генерација је освојила свих седам ватерполо такмичења одиграних у претходне три године. Шта рећи!

Подвиг од три велике медаље истовремено у власништву су остварили и југословенски ватерполисти пред распад некадашње државе. Југославија је 1988. године у Сеулу освојила олимлијско злато, потом 1991. светско злато у Перту и исте године европско злато у Атини. Управо пре санкција су били апсолутни господари светског ватерпола и да није било те забране можда би нанизали још неке златне медаље и задали домаћи задатак будућим поколењима.

Њихови наследници под командном палицом Дејана Савића су их надмашили за једну златну медлају на ЕП и исписали историју, не само српског већ светског ватерпола. Уз битну разлику да су за Југославију тада играли и ватерполисти из Хрватске и осталих југословенских република.

Још неке земље су биле на прагу хет-трика али га никад нису оствариле. Мађарима је недостајало злато на ОИ 1972. године. Совјетском Савезу је фалило злато са ЕП 1981. године. Мађарска је у још два наврата била на прагу хет-трика али су 2001. извисили за светско злато, а 2006. у Београду за европско злато.

Када се све сабере, ово је најдоминантнија генерација која је играла ватерполо и на њихову доминацију не може да падне никаква сенка и никакво “али”. Можда доминацију најбоље показују резултати којима су у финалима млели противнике. Мађарску у финале ЕП на њеном базену 12:7! Потом Хрватску у финалу СП у Казању са бруталних 11:4! Па кући Црногорце на ЕП са 10:8 и коначно Хрвате у Рију 11:7! У четири финала укупна гол разлика 44:26! То нико није радио! Мађари, Италијани, Југословени и остали су најчешће побеђивали са голом, два разлике у финалима, некада и на продужетке… Овакава терор нису вршили у базену.

Српски Делфини су у Рију успели да заокруже чудесан циклус који их оправдано ставља на пиједестал најбољих у историји. А Дејан Савић је стао уз раме Ратку Рудићу.

Извор: моззартспорт