Анализа: Срби су поносни на Вас! Они су дали све од себе у Рију, али...!
Живот се састоји из успона и падова. Среће и разочарања. Победа и пораза. Професионални спортисти су нон стоп изложени разним изазовима. Најјачи само остају. А воља, рад и жеља разликују обичне спортисте од спортиста са великим “С”.
Остали спортови 27.08.2016 | 23:45
У праву је био Александар Ђорђевић када је на бини испред Дома Народне скупштине, изјавио:
- Ово је елита српског спорта која је играла за младу елиту Србије.
Зна Сале да погађа тројке и када није на терену. Пронашао је праву дефиницију речи “спортиста” - они јесу елита ове земље. Представљају најбоље што Србија има. Наши СУ најбољи амбасадори.
Али наредни редови неће бити посвећени онима који су освојили медаље. Главни јунаци ове приче биће они који су претходне четири године правили сјајне резултате, били на постољу безброј пута, због којих смо се радовали, али који нису успели да се радују у Бразилу. Они који су четири године сањали исти сан - постоље у Рију. Постоље, до којег, нажалост, овог лета нису стигли, али су заслужили да се на њему нађу.
Први шок је било рано испадање Новака Ђоковића. Ноле је изгубио од Аргентинца Дел Потра. О његовим сузама није потребно трошити речи. А тек о речима да се извињава нацији? Наравно да нема због чега да се извињава. Толико нам је среће приредио у годинама иза нас да нас је задужио до краја живота.
Ни остали тенисери и тенисерке се нису прославили, али посебно ових дана нервирају приче на рачун Ане Ивановић. Читамо да јој неки људи који вероватно у животу потрчали нису саветују да се повуче и рађа децу. Питање је, ко сме било кога да саветује да прекине да се бави послом којем је посветио читав живот. А притом у том спорту био најбољи на свету? Одговор је једноставан: нико.
То што смо имали само једну победу у седам мечева колико су наши тенисери и тенисерке одиграли, наравно да није добро и наравно да је премало за генерацију у којој су сви (осим Троицког и Крунићеве) били (Новак још увек јесте) најбољи на свету, али у овом тренутку то је била наша реалност. Па не постоји нико ко више од њих жели да победи.
Стрелци, Андреа Арсовић и Ивана Анђушић Максимовић, испраћене су на Игре са великим очекивањем. Андреа је у стрељаштву оно што је Новак у тенису - светски број један. Ивана је, добро већ знате, била сребрна са Олимпијских игара у Рију. Обе су остале без медаље. Али нисмо и нећемо тако лако одустати од њих. Подршка им је потребна и сада када нису успеле да се попну на постоље.
- Спорт те обликује као особу, али такође и учи да прихватиш пораз. Они су део сваког пута, треба знати носити се са тиме. Иако нисам успела у свом циљу, хвала свима на подршци. Овај део пута је завршен, биће још изазова и Игара да покажем шта умем и колико вредим - рекла је Ивана.
И у праву је. Треба бити велики и у победи и у поразу. Колико год да је тешко, треба наставити даље.
А замислите, како је тек било Милици Мандић. Четири године смо говорили о њеном успеху из Лондона. У Рију није могла даље од четвртфинала. Сузе које је пролила на бини на дочеку у Београду, загрљаји Александра Ђорђевића и поглед који као да говори: “Бићеш најбоља у Токију поново!” говорили су више од речи. Само Милица зна колико је тренинга иза ње, непроспаваних ноћи због повреда,... Све то није стигло “на наплату” у Рију, али хоће сигурно у Токију.
Када се црта подвуче, морамо да будемо задовољни.
- Овако малобројна нација, а оваква доминација у спорту - рекла је Милица Дабовић.
Свесни су сви они колико су нас пута обрадовали. Свесни смо и ми да смо склони забораву чим нам не крене како треба. А не би требало тако да буде. Требало би да будемо уз спортисте и када не иде.
Критике из којих може нешто да се научи, наравно да су добродошле, али онима које нису добронамерне, не треба давати претерано простора.
Имамо шампионе и морамо да их чувамо! Само тако, заједно, једни уз друге можемо увек да будемо на врху света.
Извор: блиц.рс
Коментари / 0
Оставите коментар