Зашто су Срби тако успјешни у спорту?!

Српски екипни спорт је прави феномен у Рију. Одбојкашице, кошаркашице, ватерполисти и кошаркаши су освојили четири медаље.

Остали спортови 25.08.2016 | 00:15 Србија је по том параметру остварила највећи успех од проглашења самосталности. Наша земља је тако поновила успех Југославије из далеке 1988. године и Сеула. Успех у Рију је довољан да се и светска јавност запита како је могуће да држава од свега седам милиона становника бележи сјајне резултате.

- То је само наставак традиције из бивше Југославије, када смо захваљујући креативности били много бољи од осталих. Разлика у менталитету нам доноси предност у односу на неке велесиле, које се уздају у појединачне спортове. Разлика је у менталном склопу, дисциплини, самоодрицању. Ми и САД смо ту слични, пошто и они доста полажу на колективни спорт - рекао је за “Блиц” прослављени кошаркаш Зоран - Мока Славнић.

Међутим, тајну о феномену успеха српског колективног спорта је тешко пронаћи. .

- Не одајем тајну, онда ће је сви знати (смех). Све што се догодило у Рију није случајно. Нисмо сви знали да ћемо имати три финала, али смо били свесни тога да имамо квалитет, па ни ови успеси нису неко лудачко изненађење. Међутим, нестварно је да смо иза себе оставили много моћније земље. Вероватно је то због тога што смо инаџијска нација - истакао је селектор одбојкаша Србије Никола Грбић.

Не треба ни губити из вида и да такмичари у појединачним спортовима такође бележе сјајне резултате, чиме се само продубљује тај феномен. У Рију смо узели медаље и у теквондоу, кајаку, рвању. - Србија је нација кошарке, ватерпола, одбојке, рукомета... Тенис никада није био традиционалан спорт у мојој држави и одједном је пре 10 година постао изузетно популаран. Можда на то утичу воде, планине или нешто друго - рекао је раније Новак Ђоковић.

Зашто смо у фудбалу неуспешни?

За разлику од поменутих колективних спортова, Србија је једино неуспешна у фудбалу. У најпопуларнији спорт се убедљиво највише улаже. Радујемо се пласману на неко такмичење, а осуђујемо ватерполисте или кошаркаше када не узму медаљу. Ипак, у фудбалу је пуно мешетарења због велике количине новца.

У спорту нема, да тако кажем, фолиранције. Доказујете се у надметању са својим спортским противницима, побеђујете својом припремљеношћу, својим физичким и психичким квалитетима. За разлику од политике где је много мувања, намештања и подметања, где обично не одлучују појединачни квалитети него партијска припадност. У политици не побеђују најбољи, већ не тако ретко и најгори захваљујући демагогији и разним врстама манипулација. У неким колективним спортовима смо веома успешни, у некима нисмо. Тамо где смо успешни објашњење се може пронаћи у одличном тренерском кадру, физичким предиспозицијама за неке спортове, традицији.

Уживам, као и многи други, у победама наших клубова, али и појединаца, али се ужасавам од превише патриотизма у спорту, јер одатле па до чистог расизма само је мали корак, што у пуној мери показује и историјат неких олимпијада (Берлин, 1936).

Спорт је, као и уметност, ствар вештине и духа, ствар талента и надахнућа. А Словени су надарени свим тим особинама. Политика је ствар прагматичне безосећајности, економија ствар похлепе и интереса. Наука је умешана у све! Они безосећајни је злоупотребљавају, ови са душом је поклањају целом човечанству, по примеру Тесле. Све у свему, Срби најчешће испадну наивчине, лако се пецају на штап и шаргарепу кад је у питању глобална ујдурма звана нови светски поредак! А у спорту налазимо и задовољство и компензацију тешких губитака на другим пољима!

Многи мисле да Срби нису за заједништвно, за загрљајност и сарадњу. А живот, нарочито онај сурови, ратни, нас учи да смо сложни. Није увек „да комшији цркне крава”, више је оно чему се непријатељи моле: „Не дај Боже да се Срби сложе!”...

Извор: блиц.рс