ОИ - Анализа: Откуд Британци да су овако успјешни?! За све је крив СИСТЕМ! Вриједи прочитати...
Британци, који су у Атланти 1996 освојили једно злато, доминирају у Рију. Други су иза САД. Како? Ништа није случајно... Ево приче о томе.
Остали спортови 18.08.2016 | 00:00
У којој мери је ово (16-17-8, 41) изненађење?
И јесте и није.
У ово време у Лондону, када су као организатори Игара имали 541 спортисту, подршку публике и били навикнути на климу и временске услове, као и сама борилишта, Британци су имали медаљу мање него сада, у Рију, где имају 366 спортиста и где су све, само не домаћини и фаворити публике.
Али, да бисмо разумели како су се Британци нашли испред Кинеза, Руса, Немаца, Француза, Аустралијанаца, Јапанаца, Италијана и Мађара, којима су деценијама гледали у леђа, морамо да се вратимо 20-ак година у прошлост.
ЗАШТО УСПЕХ БРИТАНАЦА ЈЕСТЕ ИЗНЕНАЂЕЊЕ
У периоду пре Другог светског рата, када су на Летњим олимпијским играма махом били спортови по њиховом укусу, попут крикета, пола, навлачења конопца, рекета (данашњи сквош), трка моторних чамаца, али и тениса, којим су у то време владали Британци и Американци, уз стандардну доминацију у веслању, Уједињено Краљевство било је увек међу најуспешнијим нацијама по броју освојених медаља.
То је почело да се мења од завршетка Олимпијских игара у Лондону 1948, Британија је полако клизила надоле како су Олимпијаде пролазиле, а она између Барселоне 1992. и Атланте 1996. била је посебно критична.
Суноврат је почео у Барселони, где је Британија освојила 20 медаља (5-3-12) и завршила на 13. месту, а да нешто мора хитно да се мења свима на Острву било је јасно у Атланти, у којој је некад моћан олимпијски тим освојио једно злато, уз осам сребних и шест бронзаних медаља, што је било довољно за 36. место у генералном пласману иза земаља попут Пољске, Румуније, Грчке, Данске, Турске, Бугарске, Казахстана, Новог Зеланда и нарочито Ирске.
Добро сте прочитали...
Дан као Олимпијада
Британија је у Барселони 1992. и Атланти 1996. освојила укупно шест злата, а толико су земљи донели представници у Рију 2016. само у недељу, 14. августа. За 24 часа.
Британци су били осуђени на ривалитет са земљама које никад нису биле њихов такмац, јер су њихови архи-непријатељи у спортском смислу, Немци (65 медаља у Атланти), Французи (37), Италијани (35), Мађари (21) и Шпанци (17) били далеко испред, нарочито по броју златних медаља.
Само је Немачка сакупила 53 злата у периоду између 1992. и 1996. године.
Британија шест.
Нису 90-е биле само црне у смислу (не)освојених медаља на великим такмичењима, то је била ера када су британски спортисти падали на допинг тестовима као крушке у септембру. Цео свет је био у шоку, не само Лондон, када је легендарни Линфор Кристи био позитиван, али он није био инцидент, у другој половини 90-их на допинг тестовима пало је неколико спринтера: Соломон Варизо, Даглас Вокер, Марк Ричардс и Џејсон Ливингстон, двојица бацача кугле, Пол Едвардс и Карл Мајерскоу, као и бацач копља, Колина Макензи, па после силних пораза није остао само горак, већ и бљутав укус устима заљубљеницима у спорт на Острву.
Стога, није само јавност дуго и темељно расправљала о овом дебаклу, већ и Парламент, што је у годинама које су долазиле (Сиднеј 2000, Атина 2004) довело до озбиљнијих улагања, пре свега у базични спорт, али и глобалног скаутинга и "присвајања" спортиста са свих меридијана, не само из земаља које су некада биле британске колоније... Но Британија је само успела да се приближи врху и са 28 односно 30 медаља, заузме 10. позицију и у Сиднеју и у Атини.
Утолико, Олимпијске игре у Пекингу 2008. биле су преломне за британски спорт, не само зато што се нација са 47 освојених медаља, од чега је 19 било златних, вратла у врх и заузела четврто место. "Год Саве тхе Qуеен" није интонирана само на веслању, једрењу и коњичким спортовима, на традиционалне британске дисциплине надовезали су се такмичари и у до тада "туђим" спортовима, што је подигло елан и оптимизам у самом тиму и Олимпијском комитету.
Они су желели још!
Али, нешто је у целој причи недостајало. Систем.
Свесни да ће већ за четири године бити организатори Олимпијских игара, а сасвим довољно горди и поносни да не дозволе Немцима, Французима, Италијанима и Шпанцима да се шепуре изнад њих, кад већ са Американцима, Кинезима и Русима не могу да се мере (сматрали су у том тренутку), у Енглеској су одлучили да уведу ред у финансирање некомерцијалних спортова и то су, ево осам година касније и у јеку других Игара од почетка пројекта – апсолутно успели!
Створили су суров систем, који лако "испљуне" неуспешне, али који непогрешиво препознаје потенцијал и претвара га у изузетност. И то се види сваког дана широм Рио де Жанеира.
ЗАШТО УСПЕХ БРИТАНАЦА НИЈЕ ИЗНЕНАЂЕЊЕ
Историјски гледано, Британци су изненадили конкуренцију, али они сами нису изненађени, јер знају шта су све урадили да би дошли до позиције на којој су данас.
После Пекинга, осмишљен је, прихваћен и спроведен у дело систем финансирања некомерцијалног спорта од средстава која се у државну касу слију од – клађења и игара на срећу!
Одређен проценат прихода од овог "легализованог прљавог новца" чисти се на најчистији могући начин, стварањем услова за тренинг и конкретним финансирањем не само потенцијалних олимпијских шампиона и оних који то јесу, већ огромне базе спортиста из најразличитијих дисципина, за које су стручњаци проценили да би једног дана (а, циклус планирања траје осам, не четири године) могао да буде завршен пењањем на подијум на Светском првенству или Олимпијским играма.
Како систем функционише?
Пре свега, да бисмо разумели како су Британци размишљали, важно је рећи да је после Пекинга крајњи циљ пројекта био да Олимпијски тим Британије не освоји мање медаља у Рију 2016. него што ће освојити у Лондону 2012, на домаћем терену. Иако ниједној нацији икада није успело да на првим Играма после домаћинства надмаше себе, по броју медаља, Британци су на добром путу да то успеју, а имају 175 представника мање, такмиче се на другој половини планете, у клими која није ни налик оној из које потичу.
За Олимпијаду на истеку, која је почела гашењем олимпијског пламена у Лондону, одвојено је 378 милиона фунти, не само од прихода на рачун игара на срећу и клађења, већ и из домација разних профитабилних предузећа, па и појединаца.
Средства из овог фонда у претходне четири године користило је 1.300 спортиста из 20 спортова, које ћемо сада набројати, а у заградама навести колико је милиона фунти припало том спорту у овој Олимпијади.
Стреличарство (2,9)
Атлетика (26,8)
Бадминтон (5,7)
Бокс (13,8)
Кајак (20)
Бициклизам (30)
Скокови у води (7,4)
Коњички спорт (18)
Мачевање (4,2)
Гимнастика (14,6)
Хокеј на трави (16,1)
Џудо (7,4)
Модерни петобој (6,9)
Веслање (32,6)
Једрење (25,5)
Стрељаштво (3,9)
Пливање (20,7)
Теквондо (8)
Тријатлон (7,4)
Дизање тегова (1,7)
Зимски спортови (27,8)
Параолимпијски спортови (72,8)
Зимски параолимпијски спортови (2,8)
Овај списак, ни када је листа спортова у питању, ни када су суме у питању, није изгледао ни приближно овако у претходној Олимпијади, између Пекинга и Лондона, када је пројекат заживео.
Зашто? Одговор је суров, али се ради о доказу због чега је систем тако успешан.
Наиме, спортови који на Олимпијским играма у Лондону 2012. нису остварили циљ, који је одређен у договору са националним савезима, или су били потпуно изузети из система финансирања, а на њихова места уврштени нови или им је смањена сума новца, који је прослеђен онима који су испунили или пребацили циљ.
Тако, одбојка (добијала 3,5 милона фунти пре Лондона), кошарка, рукмет, стони тенис и рвање нису више на листи спортова који се помажу из националног фонда, а има и изузетака у оба смисла, па је тако џудо подбацио у Лондону, али како је завршетак плана био предвиђен тек за Рио, а препознат потенцијал, овом спорту појачан је фонд за другу Олимпијаду.
Исто тако, пливачи у Лондону нису остварили циљ, буџет им је смањен за наредне четири године, али су у Рију далеко пребацили норму, изненадили комплетну јавност и сада ће за то бити адекватно награђени.
Шта се постиже овим променама, које се одређују строго по унапред одређеним нормама, не произвољно? Постиже се да они најуспешнији добију највише, јер највише и враћају, постиже се да се нико не улењи, јер му је нешто загарантовано, а постиже се и здрава конкуренција између самих спортиста, савеза, итд.
Мерила су:
- Освојене медаље на ОИ и СП, као и светски и олимпијски рекорди;
- Број нових формираних освајача медаља;
- Ефикасност система чији је задатак проналажење будућих шампиона;
У шта се конкретно улажу и како се распоређују ова средства?
Ако је неко мислио да министарство спорта Британије уплати само горе наведене суме савезима и чека четири године на резултате, преварио се. Ради се о заиста сложеном систему, где свака фунта заврши тамо где је и намењена.
Пројекат, чиси се план инвестиција формира на четири, али је фокус на резултатима и медаљама после осам година рада, састоји се од четири главна програма, који се касније деле на под програме, а 70 одсто новца одлази на два најважнија:
- Wорлд Цласс Программе;
- Атхлете Перформаце Аwард;
Програми
Неки од програма у које се улаже су: Тренери светске класе, спортска наука и медицина, здрава спортска исхрана, тренинг на високој температури и аклиматизација, "паметни" интернационални календар такмичења, програми за развој спортиста, приступ најсавременијим технологијама, итд.
WЦП програм омогућава увелико формираним освајачима медаља, као и онима који су кадри да то постану у будућности, неограничен приступ најсавременијим техникама тренинга, као и условима за тренинг, опоравак и психо-физичку припрему, рад са такође "wорлд цласс" тренерима у чије се савршавање такође улаже у оквиру посебног програма, учествовање у научним истраживањима и коришћење најновијих хи-тецх достигнућа и приступ сазнањима из датих области, а све у циљу да у олимпијској години британски спортисти буду међу најбоље припремљенима на планети. Како би уопште могли да достигну најбоље личне резултате.
Медаље долазе као награда.
Британцима је јасно да су за остварење "wорлд цласс" резултата потребна енормна одрицања и да спортиста мора да пружи целог себе у периоду од осам, па и 12, 16 година, тако да је осмишљен и програм АПА, у који не улази новац из приватних донација, већ се комплетно финансира од "прљаве лове" из кладионица.
Шта је АПА? Ради се о директном плаћању спортиста како би били покривени њихови трошкови живота, тренинга, путовања, итд. Не награђују се само спортисти, већ и тренери, чији рад даје резултате у виду медаља, рекорда и скаутинга младих спортиста.
О којим се сумама ради?
На основу периода каријере, успешности и талента, спортисти се сврставају у А (освајачи медаља на ОИ и СП), Б (учесници финала н ОИ и СП) и Ц (потенцијални освајачи медаља) категорију, а АПА у зависности од врсте спорта и резултата може износити 28.000, 21.500 и 15.000 фунти годишње по спортисти.
Кад је WЦП финансирање у питању, спортисти су подељени у две групе: подиум левел и потентиал подиум левел, а годишња помоћ за тренинг и усавршавање износи од 36 до 60 хиљада за подијум, односно 23 до 40 хиљада фунти за потенцијални подијум, поново зависно од спорта, јер...
Не кошта исто тренинг година за некога ко се бави мачевањем и некога ко јаше коња или једри.
Не улаже се само у људе, већ и инфраструктуру, а колико Британци темељно "и слатко" троше овај фонд, говори и податак да је закупљен, адаптиран и хи-тецх модернизован један тренинг центар у бразилском граду Бело Хоризонтеу, такође на обали океана попут Рија, са сличном климом, у којем су британски спортисти радили и месецима уочи почетка Олимпијских игара како би се потпуно адаптирали на климу, временску зону, стил живота, а то касније доводи и до скока самопоуздања, "убијања" треме, итд.
Епилог?
У Лондону 29 златних, 17 сребрних и 19 бронзаних, а на две трећине пута до краја Игара у Рију, у тренутку кад тек следе бројна финала, 16 златних, 17 сребрних, осам бронзаних медаља.
Међутим, како медаље долазе на крају као последица изванредних индивидуалних и тимских перформанса, Британци већ сада задовољно трљају руке због великог броја личних и националних рекорда остварених у Рију, свесни да је гро њихових такмичара врхунац форме достигло када је најважније, на истеку Олимпијаде. Само тако долази до освајања медаља, када један спортиста, попут пливача Адама Питија, приликом сваког изласка на борилиште на путу ка финалу побољша лични рекорд.
У Питијевом случају то је значило и светски рекорд, који је поставио у квалификацијама, а потом поправљао у полуфиналу и финалу.
Медаља је дошла као логичан след догађаја, а не као инцидент.
Још нешто се испоставило као позитиван ефекат овог начина размишљања и рада – дуговечност спортиста! У периоду од краја ИИ светског рата до 2000. године, Британија је имала двојицу-тројицу спортиста са три и више медаља на Играма, углавном једриличара. Звезде британског спорта сијале су прилично кратко и нису трајеле дуже од једне Олимпијаде.
Од 2000. до данас, а прилику да се упишу на ову листу имаће још неки Британци до затварања Игара у Рију, 11 спортиста из Британије освојило је три и више олимпијских медаља у два или више циклуса.
И није само то епилог овог пројекта, који би тек требало да експлодира, јер је започет релативно скоро, пре осам година. Историјски гледано, Британија је највише успеха имала у атлетици (194 медаље) , бициклизму (75), пливању (68), веслању (63), једрењу (54), боксу (53), стрељаштву (44) и тенису (42).
Нови систем донео је и нове успехе, на пољима на којима их никада није било или их није било неко време.
Ове године, доминирали су и у гимнастици (5 укупно), у којој су освојили прву мушку златну медаљу икада (Макс Витлок, партер),добро су почели у кајаку (2), повратили су супериорност у бициклизму (7) и веслању (14) и задали јак ударац конкуренцији у пливању (9), где их дуго није било у врху.
Они који су их деценијама "шили", сада им гледају у леђа, па тако у тренутку писања овог текста табела медаља изгледа овако:
САД 26-23-26, 75
В. Британија 16-17-8, 41
Кина 15-14-17, 46
Русија 11-12-12, 35
Италија 8-9-6, 23
Немачка 8-6-6, 20
Јапан 7-4-16, 27
Француска 7-9-8, 24
Аустралија 6-7-9, 22
И тако даље...
Можда је ова прича мало дугачка, али је свакако поучна.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар