Како је најбољи српски кошгетер прије тачно 50 година послао поруку "Орловима" баш за меч са Хрватском?!

Играмо са Хрватима. Неки се већ радују, држећи се оне старе "Једном су, не желећи да слушају нашу химну, сишли са постоља и никако да се тамо врате". Међутим, ова хрватска селекција има нешто што претходне нису имале. И баш зато, пред четвртфинале које се у четвртак од 03.30 по средњеевропском времену игра на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, "орловима" може да буде врло корисна једна порука нашег најбољег кошгетера свих времена. Тачно пола века је та порука стара и стиже баш из Хрватске.

Кошарка 18.08.2016 | 00:15 У оној старој, СФР Југославији, војска се служила мало другачије него што се служило док ње није било. Раније - у свом крају, а током југословенског доба, зарад развијања "братства и јединства", ишло се у друге републике да би се, ето, стварале везе које су требало да очувају идеју о заједничкој држави. Тако је наш најбољи кошгетер, Радивој Кораћ, војску служио у Републици Хрватској. У Осијеку, да будемо прецизни.

И, једног дана, те 1966, по киши какву тај крај баш и није памтио, стигне наређење да се ипак иде на планирани, више десетина километара дугачак марш. Војни маршеви, у склопу редовног одслужења војног рока, требало је да припреме армију за физичке изазове у ратним ситуацијама. Зато се, стварно, пешачило више десетина километара. Узбрдо, низбрдо. По овом или оном времену. Све време - у пуној ратној опреми. До двадесетак килограма терета на леђима, плус оружје у руци, плус сопствена тежина, плус жуљеви од цокула, па... ко издржи, свака му част. А нема назад. Сви морају да дођу до краја.

Тог кишног дана присећао се командат Радивоја Кораћа у гарнизону ЈНА у Осијеку, пуковник Милан Новаковић:

"Време хладно. Кишовито. Марш нас је све заморио. Војник Јусуфи који је ишао испред Кораћа показивао је знаке тешког умора. Кораћ је то приметио, узео је његову пушку и ранац и тако са дуплом војничком опремом прешао остатак пута. Када смо стигли на место, тек тада смо видели да је Кораћ под тешким теретом прешао - десетак километара. И то само да би помогао изнемоглом другу".

Такав је био Радивој Кораћ. Најбољи кошгетер ког смо имали.

Имамо и сада сјајне играче. Али, имају и Хрвати. С тим што они имају статус "отписани", јер нико у њиховој земљи и није рачунао да ће да се пласирају на Игре, а и нико тамо баш и не верује да могу да победе Србију у кошарци кад је важно. Имају три НБА играча (Хезоња - Орландо, Шарић - Филаделфија, Богдановић - Бруклин) и имају жељу да покажу да итекако знају да играју кошарку.

Зато ће нашима бити тешко. Јер, досад нисмо играли такмичарски меч са "отписанима". Нису наши, под заставом Србије, никада раније ни били на Олимпијским играма. Нису никада играли меч за олимпијско полуфинале. И, да... биће тешко. Биће много тешко.

Биће тренутака када лопта буде бежала, уместо да слуша. Биће судијских одлука због којих ће гледаоци чупати косу, а стручни штаб бити у неверици. Биће и погодака ривала, и наших грешака. Јер, то је кошарка. Борба не толико са неким, већ пре свега са собом.

Баш зато пуковникове речи, сведочанство о најбољем кошгетеру ког смо икада имали, тачно 50 година после те 1966. преносе снажну поруку Радивоја Кораћа сваком од "орлова":

Неки друг ће пасти. Поклекнути. Неће моћи више. Твоје није да дођеш сам до краја, већ да га, баш тада, подигнеш. Понесеш. Јер...

Рачуна се само ако заједно стигнете до циља.

Или, што би Радивој Кораћ рекао, можда баш овим садашњим "орловима":

"Е, хајде да изађемо тамо, наспрам њих, па да видимо - ко се боље игра кошарке?"

Да, стварно...

Изађите и играјте се.

Тако се то и ради у земљи кошарке.

Извор: блиц.рс