Kako je najbolji srpski košgeter prije tačno 50 godina poslao poruku "Orlovima" baš za meč sa Hrvatskom?!

Igramo sa Hrvatima. Neki se već raduju, držeći se one stare "Jednom su, ne želeći da slušaju našu himnu, sišli sa postolja i nikako da se tamo vrate". Međutim, ova hrvatska selekcija ima nešto što prethodne nisu imale. I baš zato, pred četvrtfinale koje se u četvrtak od 03.30 po srednjeevropskom vremenu igra na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, "orlovima" može da bude vrlo korisna jedna poruka našeg najboljeg košgetera svih vremena. Tačno pola veka je ta poruka stara i stiže baš iz Hrvatske.

Košarka 18.08.2016 | 00:15 U onoj staroj, SFR Jugoslaviji, vojska se služila malo drugačije nego što se služilo dok nje nije bilo. Ranije - u svom kraju, a tokom jugoslovenskog doba, zarad razvijanja "bratstva i jedinstva", išlo se u druge republike da bi se, eto, stvarale veze koje su trebalo da očuvaju ideju o zajedničkoj državi. Tako je naš najbolji košgeter, Radivoj Korać, vojsku služio u Republici Hrvatskoj. U Osijeku, da budemo precizni.

I, jednog dana, te 1966, po kiši kakvu taj kraj baš i nije pamtio, stigne naređenje da se ipak ide na planirani, više desetina kilometara dugačak marš. Vojni marševi, u sklopu redovnog odsluženja vojnog roka, trebalo je da pripreme armiju za fizičke izazove u ratnim situacijama. Zato se, stvarno, pešačilo više desetina kilometara. Uzbrdo, nizbrdo. Po ovom ili onom vremenu. Sve vreme - u punoj ratnoj opremi. Do dvadesetak kilograma tereta na leđima, plus oružje u ruci, plus sopstvena težina, plus žuljevi od cokula, pa... ko izdrži, svaka mu čast. A nema nazad. Svi moraju da dođu do kraja.

Tog kišnog dana prisećao se komandat Radivoja Koraća u garnizonu JNA u Osijeku, pukovnik Milan Novaković:

"Vreme hladno. Kišovito. Marš nas je sve zamorio. Vojnik Jusufi koji je išao ispred Koraća pokazivao je znake teškog umora. Korać je to primetio, uzeo je njegovu pušku i ranac i tako sa duplom vojničkom opremom prešao ostatak puta. Kada smo stigli na mesto, tek tada smo videli da je Korać pod teškim teretom prešao - desetak kilometara. I to samo da bi pomogao iznemoglom drugu".

Takav je bio Radivoj Korać. Najbolji košgeter kog smo imali.

Imamo i sada sjajne igrače. Ali, imaju i Hrvati. S tim što oni imaju status "otpisani", jer niko u njihovoj zemlji i nije računao da će da se plasiraju na Igre, a i niko tamo baš i ne veruje da mogu da pobede Srbiju u košarci kad je važno. Imaju tri NBA igrača (Hezonja - Orlando, Šarić - Filadelfija, Bogdanović - Bruklin) i imaju želju da pokažu da itekako znaju da igraju košarku.

Zato će našima biti teško. Jer, dosad nismo igrali takmičarski meč sa "otpisanima". Nisu naši, pod zastavom Srbije, nikada ranije ni bili na Olimpijskim igrama. Nisu nikada igrali meč za olimpijsko polufinale. I, da... biće teško. Biće mnogo teško.

Biće trenutaka kada lopta bude bežala, umesto da sluša. Biće sudijskih odluka zbog kojih će gledaoci čupati kosu, a stručni štab biti u neverici. Biće i pogodaka rivala, i naših grešaka. Jer, to je košarka. Borba ne toliko sa nekim, već pre svega sa sobom.

Baš zato pukovnikove reči, svedočanstvo o najboljem košgeteru kog smo ikada imali, tačno 50 godina posle te 1966. prenose snažnu poruku Radivoja Koraća svakom od "orlova":

Neki drug će pasti. Pokleknuti. Neće moći više. Tvoje nije da dođeš sam do kraja, već da ga, baš tada, podigneš. Poneseš. Jer...

Računa se samo ako zajedno stignete do cilja.

Ili, što bi Radivoj Korać rekao, možda baš ovim sadašnjim "orlovima":

"E, hajde da izađemo tamo, naspram njih, pa da vidimo - ko se bolje igra košarke?"

Da, stvarno...

Izađite i igrajte se.

Tako se to i radi u zemlji košarke.

Izvor: blic.rs