Приче завичајне: Развид Стојана Аничића

Љето на Дрини недалеко од гласовитог Павловића моста. Модре се врбаци, Дрина од недавних киша надошла од обале до обале – од бријега до бријега - узвисила се, узвриштала и замутила се. Нема купача. Нити риболоваца. Чекају да се вода избистри, па да се онда прикуче својој ријеци.

Република Српска 12.08.2016 | 17:59
Приче завичајне: Развид Стојана Аничића
А ријека се раширила по старачама и отокама, заплавила газове и напунила удолине. Зобишла и аде који је баш много поред атара мачванског села Бадовинци. На обали вршидба. Кобјани упали у облак прашине - Мачвани спремају 'леб и с 'лебом. Једини који је пришао ријеци јесте сликар Стојан Аничић. Сједи на пању одсјечене врбе, посматра ријеку, загледа јој вирове и брзаке, матицу и ширину, ослушкује гласове, само њему знане, који излазе из ријеке.

Дрина му је у души и животу. Одрастао је поред ње и нема скоро је да нема дана а да није на њеној обали. Страствен је риболовац, а ријека му узвраћа неодољивим шармом, лепезом боја и пејзажа. Због тога се и чини да се ријека поодавно прелила и на његова платна.

До сједи на обали Стојан Аничић, познатији по надимку Оки, сликар и признати ликовни педагог, све вријеме скицира обрисе дрвећа, корито ријеке, врбаке, тополе, мачванске колибе, фуруне, врхове удаљених планина Цера на десној и Мајевице на лијевој обали Дрине.

Високо изнад њега, ријеке и равнице, у зони развида, илити - вида и невида, како он вели то је оно што све надсијава чини се да тражи бар трун бисерне свјетлости дарован од небеса за све оне који воле ријеку и равнице.

Сликар посматра ријеку. Ћути. Загледа се у њу полуотвореним чима. Тако ваљда чине сликари када трагају за оним што ће пренијети на своја платна и папире. Чини се да се у том часу успоставља неки посебни, чулни спој умјетника и ријеке. Да једно другом нешто казују. Да можда отктивају и своје тајне.

Иначе, у Стојановим Бадовинцима одвајкада, ваљда од када је потпаљено прво огњиште њихових предака, људи моле ријеку да им не руши аде и обале и да им чувају тајне. И само то од ње траже. И само им је то довољно.

И Оки Аничић од Дрине Зеленике само то иште – да насисана тече поред његовог села, да не рони обале и не премијешта аде с једне на другу страну и да – чува тајне. А тајни на ријеци је много. Од чованских, љубавних, хајдучких, воденичарских, паорских, дјевојачких и момачких до оних шо и сам живот значе.

Коритом ријеке тече и вријеме, па тај непрекидан и вртоглав наплив воде и неумитног хода времена иде право на сликара. Знајући за обвај феномен Стојан бира куда ће да поведе тај слив, чудесан и само људима са ове ријеке познат спој времена и воде.

Изгледа да је то његов завјетни слив вида и невида, а посматрајући га како се одвија, како се догађа на ријеци тражи најподеснији начин да то спојено у времену и простору, у одабраном тренутку поведе на своја платна.

Ово необично сновиђење Стојана Аничића, у чијој је фамилији и раније било даровитих умјетника: сликара, дрворезача, ковача и других, примијетили су и други људи, углавном они слични њему - умјетници.

Стојан Аничић то објашњава тиме што воду која се среће на ријеци, ону митску или стварну, и саму ријеку Дрину, која се најчешће опажа из горњег ракурса, на Стојановим сликама све је то у безвременом трену, заустављено и закључано. Ухваћено баш у самом споју воде и времена. У магновењу. Пандан томе што се догађа на Зеленики је небо, па се зато и не зна да ли се то небо огледа у ријеци или је и сама ријека постала небо.

А када се нагледа ријеке, неба и врбака, Стојан са блоком за слицирање и дигиталним фотоапаратом шпарта шумарцима, пропланцима, њивама, бостаништима, колибиштима и цијелом ширином бадовиначког атара.

Биљеши. Двоструко. Својим сигурним потезима оловком и објективом камере. Општење са ријеком – са небом и водом, са временом и водом – упостављање само њему препознатљивог споја са природом и шетња кроз лугове Бадовиначке само су уветира за његов рад у атељеу.

Око подне Оки Аничић се враћа у своје Бадовинце, у пространо мачванско село које дијеле четири широке улице, сличне огромном крсту и пружају се ка Шапцу, Прњавору, Бијељини и Црној Бари. Стојанова кућа је поред оне која води ка гласовитим Црнобарском Салашу,
Глоговцу, Црној Бари, Дубљу и Равњу.

Његов атеље је соби окренутој шору. Те собе су у мачванским кућама најзначајније просторије, јер су у њима слави и крштава, вјенчава и рађају се потомци. Стојан је ту собу, којој, како кажу његове комшије, прозори свијетле до пред зору, претоврио у атеље - у мјесто гдје се импресије, снивиђења, токови, записи и све што умјетниково око види, наплива на његова платна.

Стојан слика на штафелају старом више од стотину година. Та необична направа била је некада статив за старомодне фотоапарате. Он га је преуредио и на њему не настало, педесет, стотину, двјеста, песто слика.

Радио је и слику великих размјера о егзодусу Срба 1995. године преко Павловића моста. Куљали су невољници са завежљајима преко ријеке, а он их је најприје помагао, причао с њима и скицирао. Чинио је то и дању и ноћу, а онда се вратио у свој атеље и сатирући своју умјетничку душу на платно преносио сав бол, јад, страдања, сузе, погибије његових сународника.

Једино тај призор није гледао кроз полуотворене очи. И да је хтио пред том страданијом очи се не могу затворити. Тада сваки умјетник, па и сликар мора да то гледа крупно отвореним очима. Да памти и свједочи о невиђеним невољама.

Када се невољници нашли уточиште у Србији и када је те ријека људи и свих њихових невоља ишчезла Оки Аничић је завршио слику и у центру села показао је својим Бадвинчанима.

Тада је његовим комшијама било јасно зашто се у његовој соби окренутој шору није гасило свијетло од вечери до свитања.

Стојан је и сјајан цртач, изванредан пејзажиста - он је мајстор. Стојан сликама и цртежима надграђује и надзиђује. Његове слике су одзиде од љубави и промишљања. Оне су са поруком, јер Стојан Аничић рукопише.

А то није мала ствар. То је дар од неба дарован.

Ако ништа бар и овом причом може се научити да се високо горе, у плаветнилу неба, међу звијездама, у самим небесима – да се изнад тражи зона развида илити вида и невида.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)

Коментари / 0

Оставите коментар