ОИ: Слободан Соро - хоботница хладног лица! Завио своје Србе у црно!

Феноменални голман бразилске репрезентације Слободан Соро доказао ону стару: "Голмани су као вино". О српском тиму - Вама НИШТА НИКО не може да замери.

Остали спортови 11.08.2016 | 18:45 Сензација.

Не постоји друга реч којом би се описала победа бразилске репрезентације над Србијом на олимпијском турниру у Рио де Жанеиру.

Не, то није последица већег квалитета бразилског тима над Србијом, јер је тренутни тим Србије једна од најбољих ватерполо екипа свих времена у овом спорту. Реч је о лошој игри светског и европског шампиона и то се сада мора отворено признати и рећи. 

Уосталом, крајем јуна Србија је победила Бразил на финалном турниру Светске лиге 14:10. Тада је за Бразил бранио Соро, који је после утакмице изјавио: "Сада сам поново видео каква је Србија екипа. Знам да је моје време прошло, али ми је жао што нисам са њима".

Али, триумф Бразила је, објективно и спортски гледано, велика победа искусног тренерског вука Ратка Рудића (човек је најтрофејнији селектор на олимпијским играма уопште!) и феноменалног Слободана Сора, који је "до јуче" бранио за Србију.

Алал вера, Слободане Соро! Може само то да се каже и да нам, на неки начин, кад смо већ били шокирани, да нам буде драго, јер је, ето, Србин био најбољи у базену.

Било је разних коментара на друштвеним мрежама о Сору. Те није требало тако да брани, те није то у реду да тако играш против своје земље, те ово, те оно...

Будалаштине!

Соро је за своју земљу дао много више него многи који му сада као нешто пребацују. Човек ради свој посао за који је плаћен и СРАМНО је уопште било шта ружно рећи на адресу човека који је за Србију освојио прегршт медаља, трофеја, две олимпијске бронзе, укључујући ону из Лондона пре четири године.

Не знате шта је освојио Соро?

Ево, рецимо, ово:  Наступајући за српску репрезентацију, Соро је освојио Светско првенство 2009. године, два Европска првенства (2006. и 2012), уз пет злата Светске лиге, један Светски куп и један тријумф на Медитеранским играма, 2009. Учествовао је на два олимпијска турнира и на оба освојио бронзу, 2008. и 2012. године.

Пре неколико година, када је објавио да постоји шанса да игра за репрезентацију Бразила, рекао је ово:

"Нисам се ја одрекао Србије. То никад не бих могао да урадим. Али нисам био у плановима бившег селектора Дејана Удовичића, као ни његовог наследника. Недавно сам разговарао са Дејаном Савићем и када ми је саопштио да не рачуна на мене одлучио сам се за Бразил", рекао је Соро тада "Вечерњим новостима".

На одлуку је утицала и тешка финансијска ситуација у Партизану:

"Дугују ми за 2011, у прошлој сезони нисам примио ни динара. Имао сам понуде два италијанска клуба, које су за мене биле неприхватљиве. Нисам желео да завршим каријеру, јер се физички одлично осећам, сматрам да могу још да браним на врхунском нивоу. Желео сам да останем у Партизану, али ме је живот одвео у Бразил", додао је тада Соро.

Ко познаје прилике у клупском ватерполу, а поготово српском клупском ватерполу, онда му је јасно зашто је човек изабрао да брани за репрезентацију друге земље. И нема шта да му се замери.

Свако ко је пажјивије гледао утакмицу Бразил - Србија могао је да се још једном увери да је Соро заиста сјајан ватерполо голман, један од најбољих које је ова земља имала, а уз то ниједном није показао никакву емоцију после успешне одбране (а имао их је чак 14!). На његовом лицу нисте могли да видите задовољство због тога, нити је махао рукама, нити је дизао песницу у ваздух...

Онај ко уме да гледа, могао је да види о чему се ради.

Може се дискутовати о томе да ли је у реду и да ли је то спорт што за једну земљу могу да играју спортисти других националности, али то није новина, нити је то "измислио" ватерполо. Може то нама да се допада или не, али то је реалност. Ратко Рудић је са тројицом Европљана (Сором, Перонеом и Хрватом Врлићем) направио респектабилан тим, подигао ниво игре Бразила, који сада конкурише и за медаљу.

Али, руку на срце, да су "делфини" прави, а сви видимо да нису, не бисмо сад писали ове редове. Тешко је објаснити шта се дешава српској ватерполо репрезентацији. Ни они сами не знају шта им је. И то признају.

Чују се разне теорије од којих су поједине тешко прихватљиве. Једна од њих је да им се "не игра, јер су љути због односа према њима, због тога што су летели лоу-кост компанијом" и слично...

То је, заиста, тешко разумљиво и прихватљиво. Најпре, ватерполисти су последњих година имали много боље услове него до тада. Раније су тренирали у хладној води, па су освајали медаље. Дешавало им се да "потону", али би онда изникли из воде попут плавих китова и показали се у свој снази и величини. Такође, појединим ватерполистима садашњег српског тима ово ће бити последње олимпијске игре, попут капитена Живка Гоцића, најтрофејнијег српског ватерполисте Слободана Никића...

Па, да ли, заиста, мислите да Гоцићу и Никићу није стало да освоје медаљу (намерно не пишемо златну) на својим последњим олимпијским играма!? Да ли, заиста, мислите да неко ко се током година одриче толико тога да би играо за своју земљу, сада, као, намерно игра овако?

Ватерполисти Србије имају толико кредита да могу и смеју да имају слабе дане, слаб турнир. У њих се увек мора веровати, јер они знају да врате, они ће се борити...

Да се нешто дешава у тиму или око тима - дешава се. Притисак (спољни), можда и на даљину, притисак у главама, могуће умор, можда и нешто што се на први поглед не види, што је дубоко не само унутар ватерполо тима, већ и у целом олимпијском тиму...

Сад не иде. ОК, не иде и то је то. Чак и ако се деси најгоре (а ваљда неће) и не победе Аустралију, реч нико не сме да им каже. Толико тога су нам  пружили до сада да ћемо "преживети" евентуални неуспех.

Али, још није крај!

Извор: мондо.рс