Сјећања - видео: Кошаркашки времеплов - Југославија и Сеул 1988.

Стварање златне генерације, “намазни“ Совјети и Сабонисова доминација! На клупи националног тима годину дана раније Душан Ивковић заменио је Крешимира Ћосића. Популарни Дуда је почео стварање новог тима чија окосница је пре свих био тада већ велики европски ас Дражен Петровић.

Кошарка 05.08.2016 | 00:15 Дошло је време и за Олимпијске игре у Сеулу 1988. године. Овај пут, срећом, више није било никаквог бојкота, ту су били и Руси и Американци, док је Југославија, поготово кошаркашка селекција са озбиљним амбицијама стигла у главни град Јужне Кореје. На клупи националног тима годину дана раније Душан Ивковић заменио је Крешимира Ћосића. Популарни Дуда је почео стварање новог тима чија окосница је пре свих био тада већ велики европски ас Дражен Петровић.

Поред њега „надолазили“ су Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Тони Кукоч и Дино Рађа. И баш у сезони после Сеула, ова четворка предводила је Југопластику до прве титуле шампиона Европе, односно Партизан до трофеја у међународном Купу Радивоја Кораћа.

Један од најбољих играча те селекције Југославије Жарко Паспаљ у разговору за МОЗЗАРТ Спорт присећа се дебија на Олимпијским играма.

“То је највеће такмичење са посебном тежином, није ни чудо да сви гледају да темпирају форму за Олимпијске игре. Тамо иде 10.000, 15.000 такмичара, најбољих на свету. Сваки дан имаш прилику да гледаш спортске великане. Кошаркашки турнир је такав да малтене траје од првог до последњег дана. Тренинзи, одмор... Ако уграбиш неки слободан дан, мораш да будеш срећан“, рекао нам је Паспаљ.

Доста разлога за задовољство на тим Играма, према његовим речима, имали су љубитељи спорта у бившој држави.

“Добро се сећам Сеула, мислим да је тадашња Југославија имала преко 200 спортиста који су је представљали и то је нешто што нас је све чинило поносним. Заиста је било посебно. Сваки дан смо се виђали на ручку, коментарисали резултате, живели заједно“.

У првој фази такмичења на кошаркашком турниру селекција Југославије освојила је прво место у групи из четири победе и само један пораз. Плави су савладали Аустралију, Јужну Кореју, Централноафричку републику и велики СССР, а једини пораз у овој фази доживели су против Порторика у утакмици која није имала такмичарски значај.

“Тада је Дуда Ивковић преузео репрезентацију први пут, а ми смо на крају платили данак неискуству. Било је ту доста младих играча који су први пут играли на великом такмичењу, са притиском и тензијом које оно доноси“, навео је Паспаљ.

Уследила је лака и очекивана победа против Канаде у четвртфиналу – 95:73, а онда и полуфинални тријумф над Аустралијом од 91:70. Дражен Петровић је у дуелу са Кенгурима био апсолутно доминантан и очитао им је праву кошаркашку лекцију са 24 поена.

Уследило је 30. септембра велико финале и нови окршај са СССР-ом у Јамсил арени пред око 10.000 гледалаца. На жалост свих у тадашњој Југославији, Совјети су се реванширали Плавима за пораз у првој фази и у потпуности искористили неискуство Ивковићеве екипе.

“То сребрно, реално гледано, да се десило годину дана касније, било би злато. Претходно смо у групи добили Совјете, водили смо и са 10 разлике у финалу, али смо на крају изгубили борбу за злато“, навео је Паспаљ и наставио са присећањем:

“Сећам са да је Сабонис одиграо страховито добро то финале, а и цело такмичење. Био је сјајан и против Дејвида Робинсона у полуфиналу. Иначе, америчка селекција је и тада била јака са сјајним играчима који су излазили са колеџа“.

Петровић је у финалу био најефикаснији кошаркаш Југославије са 24 поена, док су СССР предводили Шарунас Марчуљонис (21) и Арвидас Сабонис (20).

И колико је Паспаљ био у праву са констатацијом и плаћању данка неискуству, сведочи и податак да је после Сеула, тачније од 1989. и првенства Европе у Загребу ова генерација југословенских кошаркаша уз неке измене владала континенталном кошарком малтене целу деценију.

Иначе, бронзану медаљу у Сеулу освојили су амерички кошаркаши који су у мечу за треће место демолирали Аустралију. Американци су тада у саставу имали неколико играча који су израсли у истинске НБА асове. Пре свих Дејвида Робинсина, али и Мича Ричмонда, Денија Менинга и Дена Мајерлија.
Такође, Паспаљ нам је открио да ће осим по поменутом сребру, игре у Сеулу памтити и по великом атлетском спектаклу.

“Када су у питању остали спортови, Сеул ћу памтити по томе што сам имао прилику да уживо гледам велико финале трке на 100 метара и судар Карла Луиса и Бена Џонсона. То је стварно историјски догађај“, објаснио је он.

И за крај, Паспаљ је признао да су наредне игре у Барселони 1992. године требало да буду можда и круна те генерације и права прилика за окршај са америчким професионалцима који су први пут тада наступили на Играма.

“Остаје жал за Играма у Барселони 1992. године, то је била страховита неправда и разочарење за све нас. Југославија је у том тренутку била екипа најближа томе да се бори против Американаца са равноправним шансама за победу“, закључио је Паспаљ.



Извор: моззартспорт