Сјећања: Кошаркашки времеплов - Москва 1980.: Моћна Југа, руска туга и амерички бојкот!

У сусрет кошаркашком турниру на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру одлучили смо да објавимо својеврсно подсећање на претходна такмичења на којима је учествовала наша репрезентација некадашње Југославије, па онда Србије и Црне Горе.

Кошарка 02.08.2016 | 23:30 Решили смо да са кренемо од Олимпијских игара у Москви 1980. године, јер је тада национална селекција освојила златну медаљу, што је до данас остао највећи успех.

Иако је велику сенку на ове Игре бацила одлука Сједињених Америчких Држава да њихови спортисти не учествују у знак протеста због совјетске инвазије на Авганистан. Наравно, слична ситуација поновила се и четири године касније у Лос Анђелесу када су изостали Совјети, али о томе, како кажу телевизијски новинари, у следећој епизоди.

Елем, одлука да Американци не дођу у Москву значила је и да ће у трци за злато бити једна екипа мање, односно да би Југославија и Русија могле да се “побију“ за најсјајније одличје.

А квалитет и континуитет у раду свакако је постојао у табору југословенске репрезентације о чему најбоље сведочи изјава легендарног Дражена Далипагића за МОЗЗАРТ Спорт.

“То је била генерација играча који су почели код селектора Аце Николића на првенству Европе 1977, потом СП у Манили и ЕП у Торину. Мењали су се селектори, ту је био Петар Сканси, а затим нас је у Москви водио Ранко Жеравица“, рекао нам је Далипагић.

Поред њега, ту екипу предводили су Крешимир Ћосић, Драган Кићановић, Мирза Делибашић и Зоран Славнић. Ту су још били Андро Кнего, Бранко Скроче, Дује Крстуловић, Миховил Накић, Рајко Жижић, Ратко Радовановић и Жељко Јерков.

Они нису марили за бојкот и политичке тензије на овим Играма, мада је у оно време Југославија ионако заговарала такозвани трећи пут.

“Нас је баш било брига за тај бојкот, као и четири године касније у Лос Анђелесу када није било Совјета. Нисмо их ми терали да не долазе, наше је било да играмо кошарку. Циљ је био медаља, било која, али надали смо се злату“, јасан је био Далипагић.

И данас се ретко дешава, односно у кошарци на олимпијским играма то могу само Американци, да једна екипа турнир освоји са максималним учинком. А управо то је успела да уради Југославија пре 36 година у Москви.

Систем такмичења је био такав да су Плави одиграли три утакмице у групи у првој фази. Прегажени су Сенегал (104:67) и Пољска (129:91), док је мало неизвесности било у дуелу са тада само неугодним Шпанцима (95:91).

Финална фаза турнира била је таква да је у групи било шест тимова, играо се једнокружни систем у којем је Југославија остварила свих пет победа. Италија је згажена са 102:81, а Куба са 112:84. А онда је дошао вероватно и одлучујући меч на турниру против домаће селекције, СССР-а. Ни тадашњи Совјети, међутим, нису били кадри да зауставе Далипагића и другове. Славила је Југославија са 101:91 и том утакмицом практично осигурала финале, тако да меч последњег кола против тада одличних Бразилаца није имао значај, мада су га Плави на крају добили са 96:95.

“У својеврсном полуфиналу смо савладали СССР који је био апсолутно најјачи противник на турниру. Касније смо у финалу добили Италијане и они су реално били слабији противник“, додао је Далипагић.

У финалном мечу одиграном у велелепној хали олимпијског комплекса, Југославија је победила Италију предвођену још једном легендом Дином Менегином са 86:77.

Иако несумњиво историјски успех, освајање овог златног одличја има тај „минус“, односно дилему да ли би све баш било исто да су се на турниру појавили и Американци.

“Златна медаља на олимпијским играма је највећа и најважнија на свету, нема ту никакве филозофије. Ипак не могу да будем нереалан, иако је то велики успех, сви имамо у подсвести ту чињеницу да Американци нису играли“, објаснио је Далипагић и додао:

“Не кажем да их не бисмо добили... Напротив, савладали смо их две године пре тога на Светском шампионату у Манили. Али нико са сигурношћу не може да тврди“.

Било како било, то је био први и последњи пут у историји кошаркашког турнира да је интонирана химна “Хеј, Словени“.

Иначе, Далипагић је један од ретких овдашњих кошаркаша који је имао прилику три пута да учествује на највећој спортској смотри какве су Олимпијске Игре.

“Оне су специфичне у односу на светске и европске шампионате по томе што су све екипе заједно на једном месту, конкретно смо ми тад у Москви били на истом спрату. Па онда силазиш и једеш са свима у истој сали, гледаш ТВ и једноставно све ти се сведе на боравак у олимпијском селу. Ипак, што се тиче самог спортског аспекта, нема велике разлике у односу на остала велика такмичења“, закључио је Далипагић.



Извор: моззартспорт