Приче завичајне: Битка изнад облака
Гучево је кудрава гора. Чини се као да ниче из смарагдних вода Дрине Зеленике, па се узвисује до облака, до самих небеса, а онда се шири даље, па се иза њега, или зајдно с њим, нижу се рађевске, ваљевске, скокоградске и све друге планине...
Србија 22.07.2016 | 10:25
Гучево је и паклено стратиште по коме и сада марширају душе што смирај себи траже. На Кудравој гори је још доста несахрањених војничких костију које су и сада у борбеном строју.
И дан-данас с јесени у педесет и пет ноћи, тачно толико, изнад Гучева се до неба извија бијеличаста свијетлост.
Послије тога Кудрава гора се мрчи. Личи на стаситог јуношу. И чува све своје тајне, а њих је више него у гучевским шумама лишћа.
Ово је прича о Гучеву без тајни.
У јесен 1914. године, након пораза аустроугарске армаде на планини Цер у Првом свијетском рарту, почела је је велика битка на планини Гучево изнад Лознице, позната као у оквиру Дринске операције као Битка изнад облака.
Била је то једна од најжешћих епопеја српске војске у Великом рату и једна од првих ровоских битака на свијету.
Битка на Дрини, једна од најкрвавијих борби у овом рату, почела је осмог септембра 1914. године, а српска војска је на Гучево стигла 26. септембра те године, али га није могла освојити од непријатеља, па се утврдила, укопала у близини његових линија..
Српска војска се на овој планини борила педесет и пет дана борила са надмоћнијим непријатељом који је први пут употребио и нова опружја и оруђа, а велики топ „Дебела Берта“ Гучево је гађала са једне жељезничке станице у Срему.
Да би се заштила и од „Дебеле Берте“ и убитачне аустроугарске артиљерије, која је била јача и убитачнија од топова бранилаца, српска војска се приближила непријатељским рововима пет до осам метара удаљености.
Основни циљ Аустроугарске био је да се пробије кроз центар и да опколи крила српске војске. Упркос почетним успјесима и великој надмоћи у људству и техници – циљ непријатеља није остварен.
Изнад гучевских облака српска војска показала је велико јунаштво. Држећи гребен Гучева и коту 708 без смјене издржала је нателе непријатеља пуних педесет и пет дана и тима укочила све његове операције у Србији.
Аустроугарска је на Гучево често смјењивала своје трупе. Одводила је у позадину и на опоравак оне који нису могле сломити српски отпор а доводила је одморне и добро опремљене војнике. Све им је то било узалуд. Нису могли сломити издржљивост српских јунака.
Упркос великим губицима Аустроугарска је стално кидисла на српске ровове да сломи отпор бранилаца и настави са својим освајањем Србије.
Највеће борбе биле су на Еминовим водама и Коти 708.
Гинуло се на обје стране. Планина је била прекривена лешевима изгинулих војника и коња. Српска војска је одољевала. Забиљежено је да су у борбама на Гучеву – изнад облака – гуслари пјесмом бодрили своје саборце. Најпознатији гуслар био је Петар Перуновић Перун из првог батаљона Шестог прекобројног пука. Док је борба трајала Перун је излазио на грудобран и гуслао јуначке родољубиве пјесме и давао српским војницима надљудску снагу да истрају.
Перун је на Гучеву био тешко рањен, а пкослије опоравка, српска Влада га је послала у Америку гдје је причао о борби свог народа бодрећи српске добровољце да помогну одбрану отаџбине.
Падом коте 708, Еминове воде и Кулишта, шестог новембра 1914. године пало је и Гучево, а јединице Комбиноване дивизије морало је да се повуку на десну обалу ријечице Штире. Ипак, уз велике губитке српска војска је остварила свој циљ – скоро два мјесеца паралисала је непријатељске снаге на овом дијелу фронта.
Послије битке на планини је било на хиљаде тијела изгинулих војника која су данима била несахрањена. На Коти смрти поствљена је спомен-костурница у коју су положени посмртни остаци припадника обију војски.
Објекат је висок шеснаест метара. Подигло га је 1929. године Удружење резервних официра и ратника као знак трајног сјећања на Битку изнад облака – веома значајну у историји српског народа.
На споменику је саркофаг са натписом Гучевски хероји у борби 1914. године, а испод њега је архитрав са Његошевим стиховима:
Благо оном ко довијека живи
имао се зашто и родити
Иза споменика су остаци ровова из Првог свијетског рата – из Битке изнад облака, а шири се и прекрасан видик на Дрину и Подриње, на Семберију, Мајевицу, Мачву и Поцерину.
Забиљежено је да су тијела лежала једно до другог – и српских и аустроугарских војника. Била су трула и ширила су несносан смрад. Догађало се онима који су их сакупљали кад случајно стану ногом на тијело погин улог војника да им нога пропадне кроз труло трупло.
Нажалост, сва тијела погинулих учесника Битке изнад облака нису покупљена, па и сада ноћу, због фосфора у њима, по Гучеву свијетле. Због тога се и не зна тачан број изгинулих војнина на обје стране.
Пјесник Љубомир Ћорилић из Лознице често походи Гучево и одаје пошту херојима Битке изнад облака. Одужио им се и пјесмом Црни врх
Историјо, овде се још гине:
нема мира и нема тишине.
Чуј, фијучу преко главе мине:
бране Срби сунце отаџбине,
док тражимо свако свог рођака,
бију битку још изнад облака,
ил'нас само и у овом дану
подсјећају на крваву рану.
Док су текли крвави потоци.,
пловили су облаци – сведоци:
доле, испод означених кота,
сабирали јауке живота,
вриском крви у ждрелу бездана
сведочили педесет пет дана.
На Гучеву, пакленом стратишту,
још и данас душе смирај ишту,
с Црног врха, као с црне стене,
светле кости још несахрањене:
ноћу светле ко свећа с олтара,
Ддњу куну и краља и цара!
Прах и кости у борбеном строју
још мењају цокуле за проју.
Још се туку по Гучеву сени
и животи вечно затрављени.
Ја и данас, после свих исхода,
чујем дозив с Еминових вода!
БН телевизија (Тихомир Несторовић)
Коментари / 0
Оставите коментар