Приче завичајне: Мачванска свадба

Сватови у Мачви.
Величанствени.
Испред њих старосватски момак на виловитом ждријепцу. Иза - дјевојке, момци, атови, фијакери, невјеста, младожења, дјевер, кумови, рођаци, званице, цвијеће, тробојке...

Србија 16.07.2016 | 13:16 Свадба.

Младожења из Богатића. Невјеста из Совљака. Сватови из цијеле Мачве. Али и из Срема и Семберије, из Поцерја, Јадра, Посавотамнаве...

Музика.

Трешти. Коњи ржу. Само чекају да кочијаш мало попусти узде, па да стреловито јурну равницом.

Пуче пушка. Кренуше сватови. Тробојке се вијоре. Цакћу копита ухрањених коња. А они забацили главе устрану, свако за себе, као да хоће да надјача оног с друге стране руде. Црна грива расула им се преко дугих бијелих пешкира. Орма шкрипуће. Пуцакне изнад коњских глава бич са шареном кићанком. Точкови на углацаним фијкерима шуште по асфалту.

Свадба.

У центру Богатића застају. Игра се младожењино коло. Шири се и дужи. Завија, па се исправља, опет савија у другу страну. Хармонике разјапиле црвене мијехове. Коло. Пуче пушка. Сватови наставише пут ка дјевојачкој кући.

Мачва се весели.

Јесен је. Доба предодређено за свадбе. Родила равница. Има и хљеба и с хљебом.

Мачва. Као да је све ово: сватовска колона, дјевојке са прегачама и извезеним кошуљама и докољеницама, момци у утегнутим рајтознама и кожним опанцима, немирни коњи, домаћини и сва равница - наједном изашло из романа и прича Јанка Веселиновића.

Да су оживјели: Јелица, Станко, Љубица, Ђидо, хајдуци, харамбаше, скелеџије, чамџије, воденичари, мудри старци, витке невјесте, дрчни момци, вајати, воћњаци, кукурузишта, ливаде... И мачвански друмови.

Све као у Јанково вријеме. Уосталом, овај велики српски писац инспирације за своја дјела налазио је у родној равници. Тако је у "Хајдук Станку", "Ђиди", "Сељанчици"... Слика за сликом - "Слике из сеоског живота".

И у његово вријеме и сада Мачва је киптила од младости, љепоте и поноса. Свака од ововремених дјевојака мирне душе може бити Црнобарка Јелица Севићева или Ђидина Љубица. И момци могу бити Јанкови књижевни ликови.

Ваљда је то тако усудно у Мачви. Сви су своји и личе једни на друге. Вијековима.

Још само да неко запјева Јанкову омиљену пјесму: "Мој облаче, немој на ораче"

Свадба.

Свати из Дубља, Змињака, Клења, Совљака, Црне Баре, Глоговца, Причиновића, Бадовинаца, Прњавора, Ноћаја, из оба Салаша, Равња, Засавице, Дуваништа, Бијељине, Митровице, Дворова, Мартинаца... Са свих страна.

На улазу у Совљак засједа. Права хајдучка бусија. Неумољива. Са пушкама, штуцовима, јатаганима... Хајдучке дјевојке сватове служе хљебом и сољу. Пуче кубура. Сватови уз пјесму и момачко подврискивање кренуше даље.

Свадба.

Капију на дјевојачком дворишту краси свадбени вијенац. Изнад, на дугом јарболу, румена јабука - младожењина мета. Женик обара једним хицем. Тако се чува образ и дика. Брука је промашити.

Младожења избаци пушку. Јабука се распрсну. Просу се још неколико пушака. Такав је ред. Младожења је освјетлао образ. Више не дрхти - још мало, па ће пољубити невјесту.

Нови пријатељи се поздрављају. За срећан почетак испијају ракију из бардака. Укрстили руке. Пију три пута. Крену и пјесма под старим липама.
Дјевери се надмудрују са невјестином браћом. Цјењкају се за откуп. Дукат, два, три... Десет дуката. Излази невјеста. Гиздава. Румена, здрава, срамежљива... Такве су одувијек биле Мачванке. Родне су као и њихова равница.

Свадба.

Невјеста љуби свекра у руку. Он је благосиља. Дарује је златнином.

Коло.

Мачванско. Оно у коме нога земљу не додирује. Кум не да да му "гори" кеса. Баца ситан новац сеоској дјечурлији.
На столовима: медовача, крушковача, шљивовица, дудовача, јабуковача, вино... Точе их у потоцима. Онда уштипци, проја и кајмак, па бијели, мек као душа, мачвански лебац, штрудле, пите, ситни колачи... Печење - јагњеће и прасеће. Мачва заиста зна да буде сита.

Коло.

Невјестино, младожењино, кумово, старосватско, дјеверово, свекрвино, заовино, домаћинско, братовљево, сестрино... Преплићу ногама.

Пјесме.

Све изреда: "Дрино водо, не руши ми аде", "Весели се, кућни домаћине", "Одакле си, селе", "Промиче момче кроз шибљиче, " Чија фрула овим шором свира"...

Све у мачванској свадби.

Све је - хај-вај.

Циче жице на виолинама. Оне на басу ритмично добују - као капи љетње, плахе, благотворне мачванске кише. Оне што јој свака кап дуката
вриједи.

Полазак.

Стари сват избаци пушку. Учинише то његов момак и дјевери. Лепрша се невјестин бијели вео као прозирне мачванске паучине о Михољском љету. Језде сватови. Атови опет забацили главе. Сваки на своју страну покушавајући да зубима ухвате кајас.

Свадба.

Сватовска колона, упркос томе што јој нису на путу до куће, пролази глоговачким и црнобарским шоровима - да се виде гиздави сватови.

Такав је ред и обичај. Сватови при повратку - среће ради - морају мало измијенити пут.

И млада стиже свом новом дому. Наја је дочекује са дукатима. Свекрва - наја. Само Мачва има наје. И нико више.

Коло, пјесма... Пјесма, коло...

Сви стамени и гиздави. Коло за колом се наставља, кајда кајду сустиже.

Тако до поноћи, па до јутра. Онда опет од јутра до подне, па до наредне вечери. И то би мало, па се настави друге ноћи до предзорских пијетлова.

Све Јелица до Јелице, Љубица до Љубице. Станко до Станка, Ђидо до Ђиде...

Такви били некад, такви и дан-данас.

А у равнини равној - у Мачви.

У Јанковој Мачви.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)