Коментар - ЛЕ: Партизан као никад досад!

Црно-бели у савршеној позицији чекају дуел са Заглебјем, али на почетку квалификација за Лигу Европе морају да савладају противника више!

Фудбал 14.07.2016 | 17:30 Буде ли – биће нормално. Не буде ли – биће катастрофа.

Као боје које се на једном крају дреса стапају у белу, а на другом у црну, тако Партизан почиње сезону у којој ништа неће и не сме бити сиво. Осредње. Недоречено. Може да буде тамно за случај да се репризирају грешке, нарочито у првенству, из претходне или блиставо под условом да се битнији, од два српска, трофеја врати у Хумску, а да се у Европи понови лањско достигнуће.

За ово друго створени су сви предуслови због којих нико на црно-белој страни Топчидерског брда, било да се зове Саша Илић, Иван Томић, Ивица Илиев или Милош Вазура, нема право да каже:

„Не могу“.

Партизан може. Партизан мора. Јер, Партизан је пред вечерашњи дуел са Залебјем (20.15, РТС 1) у позицији у којој није био никад у савременој историји квалификација. Било за Лигу шампиона или Лигу Европе. Она се може описати речју – савршена.

Савршена, зато што је Иван Томић као тренер добио оно што је током мандата спортског директора само једном успео да обезбеди шефу стурке (Славиши Јокановићу лета 2009, али тад су дошли једино Младен Крстајић и Бранислав Јовановић, а из Телеоптика прекомандованСиниша Стевановић). Скоцкан тим пре почетка квалификација.

Савршена, зато што су изузимајући Леонарда и Бојана Остојића сви играчи на које рачуна (па и они који нису у првом плану) прошли припреме.

Савршена, зато што нико није отишао, осим фудбалера које је сам Томић прецртао (Марко Јовановић, Живко Живковић, Немања Петровић).

Савршена, зато што су свих девет новајлија прецизна жеља баш Томића и Илиева. И то са врха листе приоритета, одакле није реализован једино долазак штопера Душана Цветиновића.

Савршена, зато што ће је од друге рунде до евентуалног плеј-офа за пласман у Лигу Европе Партизан у повлашћеној страни жреба, што значи да у следећој рунди не може да добије, рецимо, Сент Етјен, Краснодар, Вест Хем, Херту, Панатинаикос, а у оној тамо ПАОК, Монако, Генк, Лил...

Савршена и зато што су сви играчи здрави и нису пренели суспендујуће картоне из прошлог циклуса.

Зато ниједан евентуални изговор не важи.

А баш ту - између „морам“ и „не могу“, између „напашћу“ и „да ли, ипак, да играм са два задња везна?“ – крије се одговор на питање како ће Партизан изгледати у овим квалификацијама. Тих шест утакмица које би му донеле значајан спортски и никако занемарљив финансијски помак истоврмено стварају притисак са којим се, као тренер, никад није сусреоИван Томић. А ни већина његових играча из пројектованог стартног тима.

Очекује се да почну: Шаранов - Вулићевић, Гогуа, Миленковић, Богосавац - Евертон, Брашанац - Јанковић, Радовић, Михајловић - Ђурђић.

Притисак резултата.

Та црта, што као школском кредом, одваја одликаше од просечних ђака биће црно-белима већи противник од било ког до краја квалификационог пута. То је оно брујање у глави које нису могли да осете откако их је преузео Томић, јер ниједан од 19 сусрета на којима је био шеф, не може по важности, самим тим и хорским вапајем са трибина: „мораш!“, да се мери са тензијом што почиње вечерас.

Таман да је изгубио 0:12 неку утакмицу у првенству нико у клубу Томићу „а“ не би рекао пролетос, јер је преузео фудбалски разваљен и психички уништен тим. Зато му је било потребно велико спремање, због чега је донекле и разумљиво што су му се дешавали порази, али сад кад је завршио процес селектирања екипе према својим замислима тешко да ће му неко опростити не понови ли успехе до којих су у претходне две сезоне долазили Марко Николић и Зоран Милинковић. Из знатно неповољних позиција.

Други проблем са којим се Томић суочава је чињеница да прве велике, притом европске, утакмице вечерас играју Седрик Гогуа, Никола Миленковић, Мирослав Богосавац (и то на каквим позицијама), Немања Михајловић (каква ли је тек њему притисак наметнут, имајући у виду претходно пролеће?), Евертон и Марко Јанковић, те да се са сличном врстом одговорности никад у каријерама нису сусрели ни Бојан Шаранов, ни Никола Ђурђић. Уз дужно поштовање њихових каријера, Партизан је захтевнији од свих клубова у којима су играли.

Све то пред публиком која ће бити задовољна само ако се победи. Појединци чак ни тад. Јер, као што неко рече, Партизан није Партизан ако не добије 3:0.

Може. Мора. Хоће ли?