Жива енциклопедија Семберије - Шиљо

Миливоје Томанић из Велина Села у Семберији лијепо приповиједа. Када казује о прошлости свога завичаја слушаоцу се чини као да ромиња плаха, благородна љетња кишица. Зато увијек око њега има пажљивих слушалаца, јер он, поред осталог, зна све легенде и о тајанственој мочвари Громижељ – јединственом природном драгуљу Семберије и Републике Српске.

Република Српска 09.07.2016 | 11:40
Жива енциклопедија Семберије - Шиљо
Нико у Велином Селу и у Семберији не зна када је и зашто Миливоје Томанић добио надимак Шиљо. Не зна ни он сам. Памти га још из најранијег дјетињства. По том надимку је и препознатљив, па га сви, бар они старији Велинци, тако и ословљавају. Шездестпетогодишњи Шиљо Томанић је препознатљив и по приповиједању, посебно о прошлости завичаја. Због тога је увијек драг саговорник новинарима који, од када је у мочвари Громижељ, недалеко од његове куће, пронађена раритетна риба мргуда, све чешће залазе у Велино Село, у Рачу, Бродац и на тајанствену бару. Због тога су га посленици „седме силе" и назвали "живом енцикопедијом овога дијела Семберије".

Његово приповиједање о гомижељским легендама забиљежено је у бројним новинским написима, радијским и телевизијским емисијама. Шиљино казивање уврстили су своје радове многи студенти етнологије, биологије, историје и географије за семинарске, дипломске и друге радове.

Када приповиједа Томанићу клизе ријечи, не замуцкује, има богат ријечник са мало локализама. Његовим причама не треба лектор.

Потанко казује о потонулом селу безбожника, о несталим сватовима, громижељском благу, о бијелој чапљи - о давно ишчезлом свијету који се, тачно у поноћ на Богојављење, али и на православни празник Макивије 14. августа, јавља из дубине Лакетића вира.

"Одрастао сам поред Громижеља. Знам га када је био пун воде, биљака, птица, риба и других животиња. Онда су прије тридесетак година прокопали мрежу канала кроз Семберију, па се и мочвара свела на свега пола хектара. Чудан је Громижељ. Личи ми на успаваног дива који се, с времена на вријеме, протегне. У ствари, када се појаве велики земљотреси на Балкану вода на Лакетића виру прокључа, повремено потоне и дио трасе жељезничке пруге Шид - Бијељина, потекне му вода у вријеме највећих врућина, појаве се и ријетке птице које су га давно напустиле. Љетос је примијећен и водомар, а прича се да је виђена и мала бијела чапља, казује Шиљо Томанић.

Шиљо Томанић је често на мочвари. Воли приповиједати и о некадашњем улову великих, капиталних примјерака штуке и других риба у Громижељу. То је и нама казивао, ширећи жуљевите руке у чамцу изнад вира како би показао колике су дужине биле штуке уловљене у овој мочвари- једином европском равничарском тресетишту.

"Када се из дубине Лакетића вира јави тај тајанствени свијет појави се плавичаста цвјетлост. Потребно је да се на том мјесту забоде штап и да се ујутру, док је још роса, пронађе, трагом који је остао у трави, животиња која је туда обноћ прошла. Њу је неопходно уловити и жртвовати, па ће се онда на мјесту гдје пободен штап пронаћи баснословно громижељско благо. Искрено, то се још никоме није посрећило, али је лијепа прича, каже Томанић.

Остала му је, вели, још једна тајна - да он лично измјери колико је заиста дубок Лакетића вир. Да ли пет метара, колико кажу научници који су га мјерили након откривања мргуде и када су изучавали тресетиште, или десет, педесет, стотину, па моћжда чак свих двијеста метара, како се казује у равници?

Спрема се да и то ријеши. Не открива тајну како ће то учинити, јер је мјерење дубине Громижеља веома опасан напоран подухват. Судећи по томе како испод ока мјерка вир са свих страна, вјероватно ће успјети и да му измјери дубину. Ко зна? У Громижељу се, иначе, увијек догађају чуда.

"Скоро је да нема стопе земље у нашем крају, у самом углу равнице гдје се плаховита Дрина улијева у ријеку Саву, а да за њега није везана нека прича из прошлости, нека легенда или мит. Упамтио сам доста, па сада то казујем млађим, али и свима који ме за то питају, каже човјек из равнице кога воли и хоће прича.

Приповиједачки дар Шиљо илити Миливоје Томанић, иначе пољопривредник и добар зидар, наследио је од оца Михаила, кога су у Велином Селу звали Мијајло, па по њему и Миливоја сада ословљавају још и као Шиљо Мијајлов.

У вријеме када је стари Мијајло причао о прошлости слушаоци су се око њега окупљали у три реда. Тако је и сада са његовим Шиљом - јер је од оца остануло сину.

Из серијала БН телевизије "Приче завичајне"

Аутор: Тихомир Несторовић

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

нн

09.07.2016 10:32

Бесједио отац а сад бесједи син. Лијепо је то.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Мирослав томаниц шиљин унук

10.08.2021 19:59

Мој деда је добио надимак шиљо јер кад је био мали имао је капу са шиљком и мајка од једног његовог друга га је звала шиљо и тако се преносило

ОДГОВОРИТЕ