Несторовић: Дрино водо, не рони ми аде!

Дрину Зеленику је одувијек хтјела пјесма. И народна и књижевна. Хтјеле су је и пјесма чобанска и момачка, дјевојачка и жетелачка, сватовска и путничка, ратничка и паорска, чамџијска и лађарска, воденичарска и бећарска, скелеџијска и помељарска...

Република Српска 02.07.2016 | 11:14 Пјесма одувијек воли Зеленику. И хоће је. Клизи по њеној смарагдној води, прескаче јој букове и газове, одбија се о њене модре врбаке, пење јој се уз висове брда, извире из њених источника, одзвања о градске зидине, стијене и шуме...

Пјесма милени Зеленику, заклиње јој се, кличе јој као сокоградски орао, храби је, куне и проклиње... Моли је да не рони аде, да не одаје тајне, да увијек буде иста...

Дјевојке Зеленику пјесмом моле да им поздрави њихове драге и да им поручи да не пију воде Саве, јер су је затровале виле. Момци желе да им Зеленика буде као жена. Поете још веле да им Дрине Зеленике никад није доста. Пјесма за пјесмом. Кајда за кајдом. Рима за римом. Нижу се - дрчне и грлене, милене и тихе, жалосне и болне, пркосне и бучне, јецаве и кликтаве.

Пјесме. У њима Зеленика час мила и гргољива, час подмукла и туђа, па силна и бијесна, мутна и крвава - али увијек упарађена као стара дама. Таква је одувијек била - и кад подивља и повелени, и кад запјени и узвришти, кад се замути и закрвави. Она је упарађена и када се цакли на мјесечини, и када гргољи по спрудовима, и када се разљева старачама, и када дере тјеснацима... Таква је од када је настала, јер тече земљом вилинском.

Тече кроз чудне свјетове и давнине давне. Дрина Зеленика је борба непрестана. Увијек је сама и своја и са својом дјевичанском чедношћу. Од свих ријека једино она може проћи кроз тајна, невиђена и вилинска врата и ући у чудновате свјетове. Можда је зато и хоће пјесма. Увијек се лако удјене у риму, па и када надолази од бријега до бријега, и када буде плитка и топла, мутна и ледена, хитра и бистра...

Двери које Зеленику уводе у чудновате свјетове наједном се појаве на неком њеном буку, на хриди, у затону, у старачи, поред аде или у плићаку. Те се двери отварају без шкрипе и треска - широко и нечујно, па човјеку, Дринином сапутнику, и не дозволе да се прибере, да се припреми за улазак у тај нови свијет вилинске земље. Зеленика га неочекивано увуче у ново и чудновато.

Испод Гучева дринске двери отварају широк, до тада невиђен свијет - посестримство Семберије и Мачве. Нижу се онда кроз равнице равне ада за адом и старача за старачом, нестају и настају газови и живи ријечни ток, спрудови и букови, наноси и отоке, плићаци и вирови. Около перваз модрих гора - Мајевице, Гучева, Цера и Фрушке. Слика за рам - свијет лијеп, дражесан, танкоћутан... Чудесан.

И иде ка увиру. Увијек на исток. Неумитно и стално. Рони обале, гута њиве и врбаке, ствара шљунак и пјесак... Са адама односи успомене на дјетињство, на момковање, на први ћурлик фруле и први заплет кола, на тајне јавке, на буне и устанке, на набрекле дјевојачке груди, на мајчино млијеко, на врелу варенику и меке уштипке, на тврду проју и постан пасуљ, на змајеве и соколе, на зов даљина и чуперке неба...

Подринци пјесмом тако веле својој Дрини Зеленики да им она и живот значи, те да им зато сачува успомене. Кајдом је милене да им не трга из њедра снагу и врелину. Без ада они су као без руку и ногу. Као без очињег вида. Воле своју Зеленику иако им она и даље рони земљу, а матицу им приближава првим праговима у селу. Носи им аде, али им оставља успомене.

Дрина Зеленика чува и тајне. Не одаје их. Крију се овдје тајне и када се ходи и броди, и када крије и бивакује, када се љуби и воли, отима и дарује, лијечи и баја, коси и носи, завјетује и куне, памти и казује, војује и мирује... Једино пјесма може да умилени Дрину. Ништа друго не помаже - ни камен да је успори и сузбије, ни обала да јој начини препреку и да је зајази, нити стијена да је казни и притисне. Дрина нит' ромори нит' говори. Таји.

Нијема је и кад храни и лијечи, и кад бучи и хучи, кад удара и милује, чува и помаже, дави и плави, дроби и ваља, круни и дуби. Зна и да љуби и да се смијеши. Таквој ријеци у Земљи виловитој само пјесма може напипати танку жицу и умиленити јој ћуд. Зато је пјесници стихом желе зауставити, па је блиставу разлити по свијету и као прву љубав, на жедне кршеве насисану сручити, да се не зна ни који је облак шаqе, нити која је обала прима.

Смарагдна ријека зна да залуди свакога ко јој приђе и да из пепела подигне нејаке птиће. Њој и брегови шапатом звоне. Дрински шапати најљепше звоне испод Лознице, па им Ћорилић прилази као светилишту, да отвори Зеленикине двери које су ту, подно Гучева, па да умилени своју ријеку да га кроз њих пусти у свој чудесни свијет.

У том чудноватом свијету двију равница и ратари у ратове одлазе као у сватове, јер прије тога засију и жену и њиву. Опкораче чак и варљиву Дрину. А када ратари крену - да ли у сватове или ратове, свеједно - крене и пјесма равничарска. Прхне као грлица иза жбунова, а дјевојачке мараме се зашарене.

Хоће је пјесма, јер она никада не стари. Дрина Зеленика, велики плави широки друм, одвајкада је у своме чудном свијету. У водама јој вијекови вјекују. Тече земљом вила - Земљом виловитом.

Аутор: Тихомир Несторовић

БН телевизија