Анализа: Полди, много више од маскоте...!

Када имате 21-22 године и целу каријеру пред собом, штуцање у Бајерну некако може и да се опрости; када сте већ ступили у четврту деценију живота и остало вам је још свега неколико сезона у ногама, медијске и навијачке вране добијају све више муниције да се наглас запитају јесте ли протраћили своју каријеру...

Фудбал 22.06.2016 | 23:45 Има тих играча који као да су предодређени да остану велика риба у ситном језерцету, главни у свом селу и сасвим погубљени у великом, опасном граду. Да ли је то страх од успеха, оличен у недостатку самопоуздања и вере у сопствене способности (јер таленат је неупитан), или се једноставно коцкице не сложе како треба, тек, крцата је историја фудбалерима који би, не без киселог осмеха на лицу, понели ову ленту.

Било би баш лако ставити Лукаша Подолског у овај корпус.

Некадашње чудо од детета, које је дебитовало за национални тим Немачке са 19 година и два дана, упркос томе што је његов тадашњи клуб испао из Бундеслиге, по много чему се уклапа у профил: био је најбољи у свом Келну, у граду у којем су га обожавали, али је пречесто на озбиљнијој клупској позорници изгледао као глумац који заборави свој текст и врпољи се нервозно док суфлери покушавају да га тргну из летаргије пре него што публика почне да негодује.

Доведен из Келна као најбољи млади немачки нападач, брзо се нашао на маргинама великог Бајерна – и метафорички и дословно, пошто је по доласку Луке Тонија гуран на страну, више лево крило него полушпиц – и потом се вратио у своје царство, међу оне који му верују и који му праштају сваку грешку.

Одатле је опет направио скок преко велике воде, обрео се у Арсеналу у којем је, по свим законитостима и по свим статистичким подацима, морао да се уклопи као последње парче пазла које ће Венгерову покаткад шизофрену слагалицу учинити поново релевантном и смањити притисак на француског Професора.

Подолски је имао брзину, експлозивност, фудбалску интелигенцију, несебичност и левицу коју би пожелео сваки тренер: један од његових првих голова за Арсенал, ванземаљски волеј из трка након сјајне акције у Монпељеу у Лиги шампиона, савршено сумира колико је Лукашморао да се уклопи у Арсенал. Па ипак, шансу у навали је, како је време одмицало, све више добијао један потпуно не-арсеналовски нападач, Оливије Жиру, па је идеја да би Подолскимогао да замени Ван Персија изгледала све даље и даље, окончавши се брзометним одласком у Интер.

Била је то у црвено-црном дресу краткотрајна, али још једна дубоко поражавајућа епизода, која је донела нову поплаву сумње у менталне способности Лукаша Подолског, и која би се могла описати речима “није се снашао”, само што се Пољак у руху Немца некако нигде “није снашао”.

Када имате 21-22 године и целу каријеру пред собом, штуцање у Бајерну некако може и да се опрости; када сте већ ступили у четврту деценију живота и остало вам је још свега неколико сезона у ногама, медијске и навијачке вране добијају све више муниције да се наглас запитају јесте ли протраћили своју каријеру...

Ствари углавном нису тако једноставне и не би било фер свалити читаву кривицу на психичко стање: на имиџ и заоставштину Лукаша Подолског утицала је и промена система коју је наметнуо све модернији фудбал.

Фудбалери попут Полдија, не довољно високи и снажни да сами играју “таргет мена” у нападу, они који се ослањају више на инстинкт и један потез у правом тренутку, ишту помоћ у навали. Када се игра са два шпица, у традиционалној подели на “великог” и “малог”,Подолски и њему слични имају простора да цепају противничке мреже, мајстор што га Енглези називају “фоx ин тхе боx” много теже долази до изражај када је одсечен и мора сам да ствара шансе. Лукаш је тако, на неки начин, и погодио и промашио епоху...

Но било би, опет кажемо, баш лако ставити момка рођеног у Пољској, који никада није заборавио ко је и одакле је – у његовом телу, причао је увек, довољно је места за два срца, једно германско и једно словенско, баш као што је поделио љубав према свом Келну и ону породичну према посрнулом великану пољског фудбала, Горнику из шлеског Забжеа – мада је Пољска дала све да заборави њега, игноришући тог сјајног клинца који је подигнут међу келнским јарчевима, не позивајући га све док породица Подолски није на кантар ставила тај однос мајке и хранитељке и одлучила се да је друга била боља особа, било би га лако ставити међу људе који су могли више, а нису успели, ваљда из страха или недостатка самопоуздања или промена на стручном макро-плану.

Али, да будемо немачки прецизни, то нам не би дозволиле сурове бројке и вест да ће Лукаш Подолски бити, неумољиво и пново, један од 23 ратника Јоакима Лева што ће покушати да овог јуна и јула крену шпанским стопама и обједине светску и европску титулу.

На седмо велико такмичење заредом – још од Европског првенства 2004. није пропустио ниједан завршни турнир, ма колико да је његова каријера ишла горе-доле – не иде се ако немате квалитет, нити зато што сте, како су неки немачки новинари написали ових дана, и озбиљно наљутили Полдија, “маскота” тима, којег селектор воли и води само зарад атмосфере у тиму. Нека врста швапске Штимаре, љубитеља спорта, ако тако хоћете.
“Одиграо сам више од стотину утакмица за национални тим”, одбрусио је Подолски у Аскони, где је подигнут тренинг-камп Елфа, и добрано умањио свој значај, пошто је одиграо чак 127 утакмица, по чему је трећи на вечитој листи, иза Матеуса и вероватно достижног негдашњег ортака из навале, с којим се споразумевао на пољском да превари противничке бекове, Мирослава Клосеа; и постигао је 48 голова, мање само од Клосеа иГерда Милера. “Назвати ме маскотом је врхунски безобразлук и дрскост.”

Не постаје се неизбежни део Маншафта само зато што знате да причате вицеве или сте главно спадало у свлачионици и хотелу; не даје се тих скоро пола стотине голова само: за разлику од бројних фудбалера који су своју нацију ускратили за најбоље од себе (тај синдром од којег, по многима, болује најбољи играч света Лео Меси, као и достина чланова свих генерација репрезентација Србије и Југославије), Лукаш Подолски је у тиму са грбом фудбалског савеза испуњавао све оно за чим је остао гладан у дресовима клубова за које је играо, посебно у Бајерну или Арсеналу.

Научен да буде борац још од малих ногу – његова је породица избегла у Немачку 1987, две године после Лукашовог рођења, када се, након гушења побуне у Гдањску и другим градовима и умиривања “Солидарности” чинило да ће чврста комунистичка рука наставити да влада Пољском, када су пукотине у Берлинском зиду, чинило се, запушене свежим слојем малтера и хромираног бетона – Полди је главни јунак нове немачке фудбалске идеологије, о којој је често било речи посебно након последњег Мундијала.

Тамошњи фудбал успео је да потпуно промени свој лик, ослањајући се на нову енергију и нове играче, а њихов предводник у прималним данима биће управо Подолски, једина константа која је испратила стару и дочекала нову гарду, стално спреман да, као у химни, стави Немачку изнад свега, “üбер аллес”...

Има много симболике у томе што су – да не буде забуне, сасвим заслужену – титулу најбољег на свету Немцима донели момци који или нису оно што би се на Балкану, који углавном последњи схвата геополитичке и демографске промене, назвало “прави Немци”, или су играчи које, и поред неоспорних квалитета, нико не би ставио у неки топ 10 последње деценије, попут Мирослава Клосеа или Томаса Милера.

Истина је, наравно, и да ће најбоља репрезентација света на првенству са необично много репрезентација и још необичније много фаворита, имати тежак задатак, посебно јер међу “штурмерима” не влада превелика гужва.

У ствари, толико је танак тај део тима – још ако феноменалног Томаса Милера не посматрате само као шпица, баш као што то апсолутно није ни Марио Геце – да ће Леввероватно бити приморан да се ослања на “Туркисх делигхт” тандем: сем Подолског, који на сву клупску муку сада има и ту несрећу да игра у најгорем и најнеуспешнијем саставу Галатасараја у овом веку, ту је први пик Бешикташов Марио Гомез, који се враћа у екипу на крилима сјајне сезоне на Босфору.

Хоће ли то бити довољно да се обједине титуле? Биће тешко, заиста, услед наоштрене конкуренције, али Лев зна да има то тајно оружје, момка који не престаје да даје цело своје срце и сву своју снагу кад год Немачка то затражи од њега.

Никада више у својим клубовима, као што је чинио у Келну, неће Подолски постизати голове толико редовно и толико лако, сем када би, било као стартер или као верна измена, облачио дрес који за ово првенство краси и ознака да ривал с друге стране има светског шампиона.

То је, понављамо, много више од маскоте, то је дар којем треба аплаудирати и пожелети и Србији да добије таквог играча. Оног што ће, ма како да се зове и ма одакле да је дошао, натопити дрес знојем и крвљу много више него када наступа за свој клуб; ако притом постигне покоји невероватан погодак, као што је Подолски тако често умео, то би га лако преселило из категорије “маскота” у “легенда”.

А то је, иако не делује тако на први поглед, Принц Полди, како га је назвала братија са матичног стадиона у Келну, одавно постао.

Извор: моззартспорт