Органи без државе
По броју обављених трансплантација органа, БиХ се и даље налази на дну љесте европских земаља, а обољели су често приморани прикупљати новац у хуманитарним акцијама како би платили скупе операције у иностранству.
Босна и Херцеговина 19.06.2016 | 16:09
Аднан Фазлагић из Сарајева добио је прије годину и по ново срце у Љубљани. За трансплантацију која му је спасила живот било је потребно више од 90.000 евра, а новац је прикупљан и у хуманитарној акцији "Срце за Фазлу". Фазлагић је данас ангажован у удружењима обољелих и покушава помоћи особама које годинама чекају на трансплантацију јер немају новца са операцију у иностранству.
„Дође се до једне тачке гдје се више не може помоћи тим људима. Ја се сјећам свог случаја, кад су ми прије неколико година рекли: 'Прихвати то, тако је, како је. Колико траје стисни се и нема даље'. Међутим, кад би се створила могућност и код нас за ове операције то била огромна ствар за обољеле“, испричао је недавно Фазлагић за РСЕ.
И животна прича Мује Ковачевића из Бугојна већ годинама плијени пажњу јавности. Он је прије неколико година по бубрег отишао у Пакистан, а то га је коштало 50 хиљада евра.
„Тај новац су моји другови прикупили. Окупила се раја и кренула од врата до врата, по цијелој чаршији. И све због тога јер живимо у тако дивној урађеној држави да морамо бјежити из ње како би живјели, а камоли се лијечили. БиХ нема национални програм, није развијена мрежа даривања и онај ко нема родбинску трансплантацију осуђен је да умре или да нађе сам бубрег. Ја сам имао срећу и дошао до Пакистана, а без тога бих вјероватно био мртав пошто је код нас и дијализа на врло ниском нивоу тако да је животни вијек веома кратак“, Ковачевићева је прича.
У БиХ се годишње уради тек 20-ак трансплантација, иако хиљаде људи треба операције које би им спасиле живот. С обзиром на то да је ова област у надлежности ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ, на снази су и различити закони, те не постоји заједничка државна институција која би за то била задужена.
Како би повећали број трансплантација у Федерацији БиХ, из Удружења особа на дијализи и са трасплантираним органима иницирали су измјене закона, како би увели праксу претпостављеног пристанка донирања органа.
Предсједник овог удружења Томислав Жуљевић каже да оваква пракса постоји у бројним европским земљама, међу којима је и Хрватска која се сврстала међу водеће земље по броју обављених трансплантација.
„Тренутно, федерални закон из 2009. године подразумијева писани пристанак, што значи да се морамо потписати уколико желимо да дарујемо органе. Предложене измјене обрнут ће ситуацију, те кажу да смо сви потенцијални донатори органа ако се за живота нисмо томе у писаном облику противили, а и у том случају ће бити потребно одобрење обитељи. Овај закон ће побољшати и повећати број трансплантација у Федерацији БиХ, гдје има 2.000 људи на дијализи, а ту су и они који чекају да добију ново срце, јетру... Овај закон ће улити барем мало наде болесницима да ће дочекати шансу за нови живот“, казао је за РСЕ Жуљевић.
У Републици Српској тежа ситуација него у Федерацији
Обољели у Републици Српској упозоравају да је ситуација у том ентитету још тежа него у Федерацији БиХ и да је број трансплантација занемарив. У Универзитетском клиничком центру Републике Српске ради се само трансплантација бубрега од живих донора. Од 2010. године, када је урађена прва, урађене су укупно 23 трансплантације бубрега.
Предсједница Удружења особа на дијализи и са трансплантираним органима регије Добој Драгана Глигорић каже да, због овакве ситуације, велики број обољелих прикупља новац за операције у иностранству.
„У Српској је 2010. године донесен Закон о трансплантацији, нажалост данас још нема ни апарата за типизацију ткива, што је темељ сваке трансплантације, а о кадаверичној трансплантацији, односно донирању органа преминуле особе, се и не говори. Не очекујемо неки напредак и идемо на солуцију да се можда, заједничким снагама са колегама из Федерације БиХ, покушамо изборити да се на државном нивоу донесе закон који би важио за читаву БиХ. Да вриједе исти услови за све пацијенте, без обзира у којем су ентитету, јер једна смо држава“, казала је Глигорић.
И доктор Сенаид Трначевић, са Клиничког центра у Тузли, који је са 18 урађених трансплантација прошле године, лидер у БиХ, сматра да без заједничког рјешења на нивоу државе неће престати проблеми за обољеље из оба бх. ентитеа.
„Немамо државну подршку. Све нормалне европске земље имају једну комисију на нивоу државе и базу података о томе колико има бубрега и осталих органа. Медицински радници све су урадили, али немамо кровних закона на нивоу БиХ. Рецимо, шта ако би неки орган, који не одговара никоме у Европи, одговарао некоме у БиХ, кога ће Евротрансплант контактирати да тај орган достави“, каже Трначевић.
Осим унапрјеђења законске регулативе и превазилажења блокада због комплициране структуре власти, за повећањ броја трансплантација потребно је радити и на развијању свијести код грађана о важности донирања органа, каже предсјендица Донорске мреже Кантона Сарајево Халима Ресић.
„Можемо имати идеалан здравствени систем, супер организован, али ако породица преминулог у коначници не да сагласност за донирање органа све пада у воду. Дакле континуирана едукација грађана је јако битна, а не само два пута годишње када се обиљежава Свјетски дан бубрега или кад је Европски дан донације и трансплантације органа“, наглашава Ресић.
Осим обољелих који годинама чекају на рјешење које ће спасити многе животе, те упозоравају да је дијализа најскупља и најнеповољнија за обољеле,подршку унапрјеђењу система трансплантације органа у БиХ дале су и религијске заједнице.
(РСЕ)
Коментари / 0
Оставите коментар