Видео - Интервју са Роџером: Који ми је омиљени поен?! Кроз ноге против Новака!

Роџер Федерер каже у интервјуу за Гардијан да је Рафаел Надал његов највећи ривал.

Тенис 23.06.2016 | 22:45 “То би и даље могло да се промени ако с Новаком одиграм још неколико великих мечева. Новак и ја смо стварно одиграли много таквих дуела, али некако је ривалство с Рафом јединствено – због тог финала Вимблдона 2008. године“, рекао је Федерер.

Те 2008. Надал је добио Федерера са 9-7 у петом сету у једном од најбољих мечева свих времена.

“Теже ми је да играм са њиме него са било киме другим – леворук је и има тај спин као нико никада. Морао сам да променим много ствари како бих се надметао са њиме“.



Новинар Гардијана питао је Роџера за најдражи ударац и споменуо је бекхенд паралелу којом је спасао меч лопту баш у том вимблдонском финалу с Надалом, али Федерер је издвојио један други.

“Јесте, тај ударац је био добар, али није ми пао на памет јер сам на крају изгубио проклети меч. Кога брига за сјајан ударац ако си изгубио? Омиљени ми је ударац кроз ноге против Ђоковића у полуфиналу УС опена 2009. године. Људи тај ударац зову ’хотдог’ или ’твинер’, ја га зовем ударац кроз ноге јер је управо то“.



Федерер је освојио 17 Грен слем титула, у каријери је имао много значајних тренутака, али успео је да издвоји три.

“Први пут када сам победио Сампраса, на Вимблдону 2001. године, то је била почетна тачка. Затим први вимблдонски трофеј – остварио сам сан, моја каријера могла је и тада да престане јер све што сам икада желео било је да будем освајач Вимблдона. Такође, и титула на Ролан Гаросу јер сам мислио да тај Слем можда никада нећу освојити – зато сам био толико срећан и осетио сам олакшање“.

Осим те титуле, Федерер је четири пута губио од Надала у финалу Париза.

“Некада би ме надиграо, некада бих био близу, али никада довољно добар да бих га победио у Паризу, мада нисам губио наду и веру“.



Као млађи Федерер није био ни изблиза прибран на терену као сада и на томе је морао много да ради.

“Нисам био онај тип који се љути, више сам био љут и разочаран“, каже Федерер, а новинар ’убацује’ да је и ломио рекете.

“Добро, можда и помало тај који се љути, али рекет сам бацао тактички, у мрежу, како их не би ломио јер су били скупи. Сваки ударац бих коментарисао, говорио како је могуће да сам то промашио итд. Судије су ми замерале да превише причам и да сметам противницима, а родитељи би се разочарали и изнервирали, некада би само отишли“, каже Федерер и додаје:

“Ривали су знали да могу да ’пукнем’ – само да држе прикључак довољно дуго и ја ћу почети да правим лаке грешке. Тако да сам се трудио да око себе створим ту ауру непобедивости, некога кога је тешко победити. Био је то дуг пут – говорио сам тренерима да не могу и да морам да избацим те емоције, а они су ми рекли да је то у реду, само не толико. Требало ми је две године да нађем равнотежу“.

Највише емоција Федерер показује по завршетку мечева – биле оне радосне или тужне. Први пут је плакао после победе у Дејвис купу над САД 2001. године.

“Добили смо Американце у мом родном граду Базелу, где сам некада био скупљач лопти. После победе сам био толико изморен и срећан, почео сам да плачем. ’Откуд та емоција’, питао сам се. Нисам знао да имам то у себи. То ми се десило и после победе над Сампрасом. Помислио сам: ’Јеси ли луд, шта се догађа с тобом?’ Али то је један од разлога зашто играм и даље, како бих поново осетио тако нешто“.

После пораза од Рафаела Надала у финалу Аустралијан опена 2009. године Федерер је поново заплакао, овога пута од туге.

“После пораза у финалу врти ти се у глави, само хоћеш да прођеш кроз церемонију, а онда плачеш када изађеш с терена. Тада ми је тајминг био ужасан – то је био Рафин тренутак и ја сам му га одузео. Био сам љут на себе, а људи су толико тога учитали у тај плач – видели су га као знак мог пада: ’Боже, не може да прихвати да сада и на бетону губи од Рафе“.



Описујући атмосферу и колеге на АТП туру, Федерер је рекао:

“Надал ми је један од најбољих пријатеља међу колегама, уз наравно Стана Вавринку. Енди Мари је духовит, волим да ћаскам са њиме, Монфис је увек опуштен. Не постоји момак са којим се не слажем, зато и толико уживам. На почетку каријере је теже – чврст си, фокусиран, ратник на терену, али ван њега је све у реду“.

Последњи Слем Федерер је освојио још пре четири године, али не одустаје од могуће 18. Грен слем титуле.

“Нећу да кажем да сада више уживам у тенису него раније, али у овој фази каријере некако је другачије – волим игру на дубљи начин. Раније сам јурио снове, сада их живим и ценим што и даље могу да играм тенис, то је диван осећај. Ђоковић је сада човек који је на врху и то заслужује 100%, али ни он није непобедив, наравно – прошле године сам га савладао три пута“, каже Роџер и додаје:

“Ако бих могао да бирам, био би то Вимблдон. Тамо су побеђивали сви моји хероји – Бекер, Едберг и Сампрас, тамо сам ја освојио јуниорски турнир, први Слем. Вимблдон је свети грал“.

Извор: Б92