ЕУРО - анализа: Три закључка првог кола групне фазе Европског првенства...
Засад можемо да будемо задовољни квалитетом утакмица, упркос чињеници да су ту неке од екипа које би у старим квалификационим системима тешко нашле своје место на завршном турниру...
Фудбал 15.06.2016 | 23:15
1. Мањак приступа „паркираних аутобуса“
Када је комплетиран списак репрезентација овогодишњег Еура, порасла је скепса оног дела љубитеља фудбала који су у овој експанзији видели полигон за промоцију изразито дефанзивног приступа, базираног на чињеници да отворена, динамична игра више иде наруку фаворизованим екипама. Логичан приступ „слабијих“ тимова, барем оних које се воле на папиру називати тако, унапред можемо дефинисати; дубоко постављање и смањивање темпа, уз тражење своје шансе преко брзих излазака у контранападе. На крају крајева, прагматизам је најбржи - ако не и једини - пут до статуса потенцијалног изненађења. Игра на мање голова отвара већу шансу за шокирање противника успешно реализованом контром, после чега повлачење екипа иза лопте и подизање нервозе код доминантнијег противника нуди више простора за (не)форсиране грешке, које се онда и те како могу искористити за наношење завршног ударца погубљеном противнику.
Међутим, ако се по јутру дан познаје, до тога није дошло у толикој мери; сигурно не у оном обиму какав смо очекивали. Отварање је већ понудило својеврсно изненађење; Румуни су показали врло добар баланс у оба смера, проницљиво лоциравши неактивност француских крила као пукотину преко које могу да граде свој нападачки ногомет.
Уопште, колективни приступ је и у случају Албаније, Чешке и Мађарске (такође и Италије, али из другачије перспективе у односу на наведене екипе) показао колико је и даље у фудбалу важнији систем од ослањања на индивидуалну моћ, али нам преостаје да видимо колико је овом рушењу претпоставки допринела чињеница да су многи из стандардне понуде потенцијалних фаворита лишени ширине у нападачком делу. Иронично, с обзиром на генералну ситуацију уназад петнаестак година, Енглези су можда и једини који имају слатке бриге око селекције и ротације код најистуренијег нападача, иако ни они немају адекватна решења оних који креирају иза њега (види: Стерлинг против Русије).
2. Италија и Русија; пример када квалитетне тренерске одлуке направе разлику
Италија је на турнир дошла знатно ослабљена, и као екипа из овог круга најреномиранијих екипа с највише проблема у састављању ростера и генерално највише упитника над главом. Отпадање Вераттија и Маркизија донело је Контеу, који се опрашта од клупе Италије након турнира, додатну главобољу у виду састављања првих 11 који ће истрчати против Белгије, тима на који су многи типовали (поново) као на оне који би с оваквом количином узбудљивих имена сигурно требали да искористе овај турнир као позивницу у најелитније друштво, гдј више не би били само „хипстерски“ фаворит и потенцијално изненађење, већ константа у кандидатури за остваривање запажених резултата на великим такмичењима.
Међутим, у међусобном, узбудљивом сусрету Италије и Белгије, поново се - као и толико пута ове сезоне - показало да је компактна екипа с усађеним аутоматизмом и тренером који зна како да извуче максимум из оног што има на располагању често има значајну предност у односу на оно што је још увек тек скуп талентираних индивидуа. Још једном је непретенциозност, колективни дух и радна етика изашла као победник. Конте је у једном од својих првих интервјуа као италијански селектор поновио свој главни тренерски постулат:
„Основа свега је разрађена тактичка шема. Понајвише из разлога јер од просечног играча извуче максимум, пошто му даје додатно времена унутар игре; ако знаш где ћеш продужити лопту и где ти је саиграч без да си је уопште примио, сачуваш оних круцијалних секунду-две које би изгубио тражећи решење. То уштеђено време искористи да би што боље контролисао лопту и прецизније је проследио“.
Тројац Бонући, Барзаљи, Кјелини представља суштински део Контеовог „радничког синдиката“, док су изразито широко постављени бекови - овде Контеов традиционалан печат - реципрочно ширили белгијске бекове. Бонућијев феноменалан пас за први гол Ђакеринија многима је накратко избацио из главе чињеницу да код Италијана више нема Пирла.
Оно што му недостаје у техници, Конте је надокнадио увежбаном координацијом кретања свих линија и споменутим аутоматизмом. Вилмотс је истовремено свој скуп талентованих играча поставио, како је гласио довитљив коментар „као док у Фоотбалл Манагеру поставите најбоље играче на природне позиције и надате се најбољем“, што је резултирало потпуно супротним учинком од оног италијанског. Белгија је деловала јалово, неефикасно и стерилно; Најнголан је бацањем у позадину подсећао на своја конзервативна издања под Раулом Гарцијом, док је најбољи појединац у белгијским редовима, Еден Азар, лутао у потрази за подршком саиграча. Вилмотс је нагрђен звиждуцима, Конте великим аплаузом; рад је и овог пута победио таленат.
Слично смо могли да видмо и на утакмици Енглеске и Русије. Енглези, узбудљива - макар и неискусна екипа - држала је конце игре против неефикасне Русије. Одличних првих 45 минута обележила је врло добра, флуидна игра, ношена на леђима ефикасне сарадње талентованог Алија и Рунија , који је пронашао своје ново место под сунцем преузимањем улоге у везном реду. Дајер је био врло ангажован коректор игре, док су бекови, нарочито Вокер, на другој страни, излуђивали Русе. Након Дајеровог фантастичног поготка, чинило се да је Русија апсолутно изгубљена. Међутим, тада је Енглеска - или боље речено Хоџсон - по ко зна који пут пуцао себи у стопало, али уз велику заслугу Леонида Слутског. Променивши састав у другом делу истовремено је неутрализовао оне аспекте у игри Енглеске које није пасивношћу докрајчио сам Хоџсон. Док је Руни ипак био прочитан и ефикасно угушен тако што се Кокорин чешће спуштао у помоћ Нојштатеру у затварању енглеског капитена, што је на крају резултирало заменом Руни - Вилшир, одлука да на терену читав сусрет остане индиспонирани и изолирани Кејн, као и грешкама испреплетеног Стерлинга, Хоџсон је показао како није препознао прави тренутак да докрајчи Русе. Уместо тога, инертност је резултирала повлачењем и давањем простора Русима, који су осокољени поклоњеном иницијативом и паметним потезима Слутског у виду појачавања средине терена на крају дошли до касног изједначујућег поготка.
Наравно да није никакво револуционарно откриће мисао да тренер који зна да одради квалитетну припрему и повуче праве потезе у право време често представља оних круцијалних пола корака предности над талентованом екипом, којој пак недостаје кохерентности и јасне идеје; али су ове две утакмице, а било је ту још примера (читај, Бернд Шторк против Аустрије) потврдиле правило на самом почетку турнира.
3. Дефицит решења у нападу (не) значи разлику
Добар део екипа на овом Еуру, од којих је више од неколико фаворита за највише позиције на турниру, дели један специфичан проблем - мањак нападачких решења.
Италијанима је ситуација у том оделу у једном тренутку била толико критична да су одлучили да натурализују Едера, рођеног Бразилца, који је позајмљени играч Сампдорије у Интеру, а који је последњи пут осетио чар постигнутог поготка у јануару против Наполија; ипак, свеједно је у почетној постави. Шпанци су, када је враг однео шалу против Чешке, у сам врх напада убацили 35-годишњег Адурица као аса у рукаву. Није упалило. Немци комбинују с улогом лажних деветки у виду Гецеа и Милера, који је играч простора, док с клупе чека Марио Гомез, чији су златни дани на највишем степену - будимо реални - одавно прошли. Па и хрватска репрезентација увелико зависи - част Николи Калинићу који је упао у летаргију након одличног увода у сезону - о Марију Манџукићу, који опет није тип нападача за којег се веже појам нарочите ефикасности, већ свој форте налази у другим елементима игре.
Од укупно 22 постигнута поготка у првом колу турнира, тек два су постигли „класични“ нападачи, Адам Салаи и Оливије Жиру, који би се такође могао наћи у оном пробраном друштву из првог параграфа с обзиром на његове осцилације и периодичне голгетерске фазе. Секундарни нападачи били су тек понешто ефикаснији; Нани, Пеле, Милик и Робсон-Кану уписали су се у стрелце, што би у натегнутој статистици на конто нападачких позиција у глобалу додало бројку - шест. Шест од двадесет и два поготка. Примера ради, штопери су дали четири гола (Шар, Мустафи, Пике, Березуцки), од чега су два била пресудна за победу.
Ово није прича о „кризи класичног нападача“, пошто је тај мит поприлично дефамиран, али чињеница је да се и након првих 12 сусрета ниједној екипи која је у турнир ушла с хроничном нападачком проблематиком ситуација није по том питању искристализовала, штавише, даје подршку повлачењу овог питања.
Ту је такође занимљив и случај Енглеске, која за промену на располагању има изразито квалитетни спектар нападачких имена (Кејн, Варди, Рашфорд, Стариџ), нешто што у прошлости није поседовала. Међутим, како је и споменуто у контексту утакмице против Русије, ни та чињеница није нарочито бенефицитарна ако се не зна повући прави потез у право време, што их је опет довело до ситуације у којој им Дајер ударцем из слободњака доноси мршави бод.
Све то за собом повлачи занимљив разлог за даље праћење развоја догађаја; колико ће првој од тих екипа која успе да постигне прави нападачки баланс, и/или пронађе оптималну улогу нападача у саставу и тако максимализује учинак најистуренијег човека то значити у случају да прођу до нокаут фазе, када један погодак често значи разлику између испадања и проласка даље? Може ли се невезано за то доћи до резултата? То ће нам, као и код још неколицине отворених питања, дати додатни мотив за проучавање наведених трендова и у наредних нешто мање од месец дана турнира.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар