EURO - analiza: Tri zaključka prvog kola grupne faze Evropskog prvenstva...
Zasad možemo da budemo zadovoljni kvalitetom utakmica, uprkos činjenici da su tu neke od ekipa koje bi u starim kvalifikacionim sistemima teško našle svoje mesto na završnom turniru...
Fudbal 15.06.2016 | 23:15
1. Manjak pristupa „parkiranih autobusa“
Kada je kompletiran spisak reprezentacija ovogodišnjeg Eura, porasla je skepsa onog dela ljubitelja fudbala koji su u ovoj ekspanziji videli poligon za promociju izrazito defanzivnog pristupa, baziranog na činjenici da otvorena, dinamična igra više ide naruku favorizovanim ekipama. Logičan pristup „slabijih“ timova, barem onih koje se vole na papiru nazivati tako, unapred možemo definisati; duboko postavljanje i smanjivanje tempa, uz traženje svoje šanse preko brzih izlazaka u kontranapade. Na kraju krajeva, pragmatizam je najbrži - ako ne i jedini - put do statusa potencijalnog iznenađenja. Igra na manje golova otvara veću šansu za šokiranje protivnika uspešno realizovanom kontrom, posle čega povlačenje ekipa iza lopte i podizanje nervoze kod dominantnijeg protivnika nudi više prostora za (ne)forsirane greške, koje se onda i te kako mogu iskoristiti za nanošenje završnog udarca pogubljenom protivniku.
Međutim, ako se po jutru dan poznaje, do toga nije došlo u tolikoj meri; sigurno ne u onom obimu kakav smo očekivali. Otvaranje je već ponudilo svojevrsno iznenađenje; Rumuni su pokazali vrlo dobar balans u oba smera, pronicljivo lociravši neaktivnost francuskih krila kao pukotinu preko koje mogu da grade svoj napadački nogomet.
Uopšte, kolektivni pristup je i u slučaju Albanije, Češke i Mađarske (takođe i Italije, ali iz drugačije perspektive u odnosu na navedene ekipe) pokazao koliko je i dalje u fudbalu važniji sistem od oslanjanja na individualnu moć, ali nam preostaje da vidimo koliko je ovom rušenju pretpostavki doprinela činjenica da su mnogi iz standardne ponude potencijalnih favorita lišeni širine u napadačkom delu. Ironično, s obzirom na generalnu situaciju unazad petnaestak godina, Englezi su možda i jedini koji imaju slatke brige oko selekcije i rotacije kod najisturenijeg napadača, iako ni oni nemaju adekvatna rešenja onih koji kreiraju iza njega (vidi: Sterling protiv Rusije).
2. Italija i Rusija; primer kada kvalitetne trenerske odluke naprave razliku
Italija je na turnir došla znatno oslabljena, i kao ekipa iz ovog kruga najrenomiranijih ekipa s najviše problema u sastavljanju rostera i generalno najviše upitnika nad glavom. Otpadanje Verattija i Markizija donelo je Konteu, koji se oprašta od klupe Italije nakon turnira, dodatnu glavobolju u vidu sastavljanja prvih 11 koji će istrčati protiv Belgije, tima na koji su mnogi tipovali (ponovo) kao na one koji bi s ovakvom količinom uzbudljivih imena sigurno trebali da iskoriste ovaj turnir kao pozivnicu u najelitnije društvo, gdj više ne bi bili samo „hipsterski“ favorit i potencijalno iznenađenje, već konstanta u kandidaturi za ostvarivanje zapaženih rezultata na velikim takmičenjima.
Međutim, u međusobnom, uzbudljivom susretu Italije i Belgije, ponovo se - kao i toliko puta ove sezone - pokazalo da je kompaktna ekipa s usađenim automatizmom i trenerom koji zna kako da izvuče maksimum iz onog što ima na raspolaganju često ima značajnu prednost u odnosu na ono što je još uvek tek skup talentiranih individua. Još jednom je nepretencioznost, kolektivni duh i radna etika izašla kao pobednik. Konte je u jednom od svojih prvih intervjua kao italijanski selektor ponovio svoj glavni trenerski postulat:
„Osnova svega je razrađena taktička šema. Ponajviše iz razloga jer od prosečnog igrača izvuče maksimum, pošto mu daje dodatno vremena unutar igre; ako znaš gde ćeš produžiti loptu i gde ti je saigrač bez da si je uopšte primio, sačuvaš onih krucijalnih sekundu-dve koje bi izgubio tražeći rešenje. To ušteđeno vreme iskoristi da bi što bolje kontrolisao loptu i preciznije je prosledio“.
Trojac Bonući, Barzalji, Kjelini predstavlja suštinski deo Konteovog „radničkog sindikata“, dok su izrazito široko postavljeni bekovi - ovde Konteov tradicionalan pečat - recipročno širili belgijske bekove. Bonućijev fenomenalan pas za prvi gol Đakerinija mnogima je nakratko izbacio iz glave činjenicu da kod Italijana više nema Pirla.
Ono što mu nedostaje u tehnici, Konte je nadoknadio uvežbanom koordinacijom kretanja svih linija i spomenutim automatizmom. Vilmots je istovremeno svoj skup talentovanih igrača postavio, kako je glasio dovitljiv komentar „kao dok u Football Manageru postavite najbolje igrače na prirodne pozicije i nadate se najboljem“, što je rezultiralo potpuno suprotnim učinkom od onog italijanskog. Belgija je delovala jalovo, neefikasno i sterilno; Najngolan je bacanjem u pozadinu podsećao na svoja konzervativna izdanja pod Raulom Garcijom, dok je najbolji pojedinac u belgijskim redovima, Eden Azar, lutao u potrazi za podrškom saigrača. Vilmots je nagrđen zvižducima, Konte velikim aplauzom; rad je i ovog puta pobedio talenat.
Slično smo mogli da vidmo i na utakmici Engleske i Rusije. Englezi, uzbudljiva - makar i neiskusna ekipa - držala je konce igre protiv neefikasne Rusije. Odličnih prvih 45 minuta obeležila je vrlo dobra, fluidna igra, nošena na leđima efikasne saradnje talentovanog Alija i Runija , koji je pronašao svoje novo mesto pod suncem preuzimanjem uloge u veznom redu. Dajer je bio vrlo angažovan korektor igre, dok su bekovi, naročito Voker, na drugoj strani, izluđivali Ruse. Nakon Dajerovog fantastičnog pogotka, činilo se da je Rusija apsolutno izgubljena. Međutim, tada je Engleska - ili bolje rečeno Hodžson - po ko zna koji put pucao sebi u stopalo, ali uz veliku zaslugu Leonida Slutskog. Promenivši sastav u drugom delu istovremeno je neutralizovao one aspekte u igri Engleske koje nije pasivnošću dokrajčio sam Hodžson. Dok je Runi ipak bio pročitan i efikasno ugušen tako što se Kokorin češće spuštao u pomoć Nojštateru u zatvaranju engleskog kapitena, što je na kraju rezultiralo zamenom Runi - Vilšir, odluka da na terenu čitav susret ostane indisponirani i izolirani Kejn, kao i greškama isprepletenog Sterlinga, Hodžson je pokazao kako nije prepoznao pravi trenutak da dokrajči Ruse. Umesto toga, inertnost je rezultirala povlačenjem i davanjem prostora Rusima, koji su osokoljeni poklonjenom inicijativom i pametnim potezima Slutskog u vidu pojačavanja sredine terena na kraju došli do kasnog izjednačujućeg pogotka.
Naravno da nije nikakvo revolucionarno otkriće misao da trener koji zna da odradi kvalitetnu pripremu i povuče prave poteze u pravo vreme često predstavlja onih krucijalnih pola koraka prednosti nad talentovanom ekipom, kojoj pak nedostaje koherentnosti i jasne ideje; ali su ove dve utakmice, a bilo je tu još primera (čitaj, Bernd Štork protiv Austrije) potvrdile pravilo na samom početku turnira.
3. Deficit rešenja u napadu (ne) znači razliku
Dobar deo ekipa na ovom Euru, od kojih je više od nekoliko favorita za najviše pozicije na turniru, deli jedan specifičan problem - manjak napadačkih rešenja.
Italijanima je situacija u tom odelu u jednom trenutku bila toliko kritična da su odlučili da naturalizuju Edera, rođenog Brazilca, koji je pozajmljeni igrač Sampdorije u Interu, a koji je poslednji put osetio čar postignutog pogotka u januaru protiv Napolija; ipak, svejedno je u početnoj postavi. Španci su, kada je vrag odneo šalu protiv Češke, u sam vrh napada ubacili 35-godišnjeg Adurica kao asa u rukavu. Nije upalilo. Nemci kombinuju s ulogom lažnih devetki u vidu Gecea i Milera, koji je igrač prostora, dok s klupe čeka Mario Gomez, čiji su zlatni dani na najvišem stepenu - budimo realni - odavno prošli. Pa i hrvatska reprezentacija uveliko zavisi - čast Nikoli Kaliniću koji je upao u letargiju nakon odličnog uvoda u sezonu - o Mariju Mandžukiću, koji opet nije tip napadača za kojeg se veže pojam naročite efikasnosti, već svoj forte nalazi u drugim elementima igre.
Od ukupno 22 postignuta pogotka u prvom kolu turnira, tek dva su postigli „klasični“ napadači, Adam Salai i Olivije Žiru, koji bi se takođe mogao naći u onom probranom društvu iz prvog paragrafa s obzirom na njegove oscilacije i periodične golgeterske faze. Sekundarni napadači bili su tek ponešto efikasniji; Nani, Pele, Milik i Robson-Kanu upisali su se u strelce, što bi u nategnutoj statistici na konto napadačkih pozicija u globalu dodalo brojku - šest. Šest od dvadeset i dva pogotka. Primera radi, štoperi su dali četiri gola (Šar, Mustafi, Pike, Berezucki), od čega su dva bila presudna za pobedu.
Ovo nije priča o „krizi klasičnog napadača“, pošto je taj mit poprilično defamiran, ali činjenica je da se i nakon prvih 12 susreta nijednoj ekipi koja je u turnir ušla s hroničnom napadačkom problematikom situacija nije po tom pitanju iskristalizovala, štaviše, daje podršku povlačenju ovog pitanja.
Tu je takođe zanimljiv i slučaj Engleske, koja za promenu na raspolaganju ima izrazito kvalitetni spektar napadačkih imena (Kejn, Vardi, Rašford, Staridž), nešto što u prošlosti nije posedovala. Međutim, kako je i spomenuto u kontekstu utakmice protiv Rusije, ni ta činjenica nije naročito beneficitarna ako se ne zna povući pravi potez u pravo vreme, što ih je opet dovelo do situacije u kojoj im Dajer udarcem iz slobodnjaka donosi mršavi bod.
Sve to za sobom povlači zanimljiv razlog za dalje praćenje razvoja događaja; koliko će prvoj od tih ekipa koja uspe da postigne pravi napadački balans, i/ili pronađe optimalnu ulogu napadača u sastavu i tako maksimalizuje učinak najisturenijeg čoveka to značiti u slučaju da prođu do nokaut faze, kada jedan pogodak često znači razliku između ispadanja i prolaska dalje? Može li se nevezano za to doći do rezultata? To će nam, kao i kod još nekolicine otvorenih pitanja, dati dodatni motiv za proučavanje navedenih trendova i u narednih nešto manje od mesec dana turnira.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar