Анализа - видео: ''Далле стелле алле сталле'' - спора смрт италијанских шпицева...!

Можда, само можда помаже да затворите очи и сећате се свих великих Азура који су тако лако давали голове, надајући се да ће дух макар неког од њих овог јуна ући у помало недостојне наследнике...

Не треба никакво подсећање, ни схоwреел на којем било какав играч уме да постане генијалац. Не, довољно је само да помислиш на азурни дрес, увек за нијансу лепши, за два копља модернији од свих осталих, и они ће се сами појавити и преузети ти мисли као што су некада преузели читаву игру.

Како оно иде? Сваки човек на свету има две домовине – једна је она у којој је рођен, а друга, друга је Италија. Сјенкјевич...

О да, за Талијане је важило да умеју да се бране најбоље, то ће вазда бити прва асоцијација на национални тим који би, да постоји релевантно истраживање, вероватно на свим меридијанима био најпопуларнији од свих европских селекција – јер Бразил је Бразил, а Аргентина није Бразил, и то су увек прва два места, обрни-окрени – али не освајају се четири светска првенства, плус једно европско, само на катенаћо, на дефанзиву, не ни наЂентилеа, не на Матерација, мада би та теза могла да падне на потоњем.

Не, затворите очи и помислите на азурни дрес и ево њих: плејада, легија, фаланга живописних италијанских шпицева, сваки различит од другог и сваки свој, од онога којег на Чизми зову прима пунта до „лажног“ шпица који све време игра неку своју игру.

Само их је у последњих четврт века, колико ваш колумниста гледа фудбал, да се не враћамо на Росија, Ђиђија Риву, Бетегу или Меацу, о којима можемо само да читамо и да их романсирамо; само их је од 1990. наовамо било толико да би се направило пет-десет репрезентација. И питање је да ли би тим састављен искључиво од италијанских нападача, недуго пошто цео стадион одгрми оно Фрателли д'Италиа, био лак плен за било коју ривалску екипу, прошлу или будућу...

Што би се у филмовима казало, без неког посебног редоследа, потпуно рандом, дакле, ево и њих, Италија зове...

Ту је, рецимо, Бобо. Да цитирам једног паметнијег човека: Кристијан Вијери био је грађен као боксер тешке категорије, са левом ногом која би час била прецизни снајпер, час бацач ракета, имао је и најбољи ударац главом којег је Европа на прелазу два века видела. Десница му је, додуше, служила само да се њоме поштапа, и не мало пута фрустрирао би фанове када би неспретно закачио лопту десном копачком, као да је туђа. Тек, бомбардер из Прата могао је све, али једно му се није дало: да са Роналдом, правимРоналдом, игра чешће и тако, на радост Масима Моратија, начини најбољи тандем у историји фудбала.

За њим истрчава, газећи линију као ону замишљену црту офсајда, Пипо Инзаги, феномен који би морао завештати свој мозак ЦЕРН-у како би се утврдило оно што ниједан бек, ниједан голман, ниједан противнички тренер, нису могли да укапирају: откуд то да момак којег није красила ни превелика брзина, ни савршена техника, ни предобар шут, толико добро разуме простор и време, као да својим кретањем руши законе физике. Гол за голом, увек где треба и увек где ће лопта пасти, Пипо није био свачија шоља чаја, али и у мржњи коју би неки осећали спрам њега крила се задивљеност.

Још смо у приближно истој генерацији. Некада ће се написати једна, једина, комплетна, савршена фудбалска енциклопедија. У њој ће бити свако слово, од А до З, сваки број дреса који је ико икада понео, свака тактика коју је уснио неки стручњак. И тамо, где буде одредница „голгетер“, постојаће само једна фотографија. Винћенцо Монтела,Аеропланино, раширених руку трчи након што је савладао голмана неким лобом, из колена, трчи према трибини која је луда од среће: назовите ме субјективним и реците да немам појма о фудбалу, ја ћу и даље држати час да није било комплетнијег шпица у оној великој, највећој Серији А, толико великог да је надилазио и своју „висину“ и изгледао на терену двоструко већи и снажнији него што јесте...

А онај који је толико волео голове да је дословно доживљавао ерекцију када би ћушнуо лопту у мрежу и подигао дрес у радовању? Бело перо, Фабрицио Раванели, на први поглед благо смотан, као да ће се спотакнути у трку, док га не видите како вуче контру или главом удари фудбал са шеснаест метара јаче него што би неки други ногом.

Па онај дечак којег ће Италија први пут упознати у чудесној Бреши, где је играо саГвардиолом, па са Пирлом, а сезону-две у шпицу са Робертом Бађом – а тек Бађо, кад смо већ код њега! Да ли да га изоставимо због чистунаца који ће тврдити да он не може међу голгетере јер је много више од тога, скупа са Дел Пјером, рецимо? Или да га оставимо да сам, негде далеко, изнова болује пету серије пенала на Роуз Боулу,Тафарелов безвезни скок у страну и лопте која, као никада дотад, лети изнад пречке? – и који је, без икаквог претеривања, власник неславне титуле „последњег великог италијанског шпица“.

Да, Лука Тони, главом и главом и опет главом и тек помало брадом...

А Антонио Касано, рошаво лице суперстара који није могао да помири своју љубав према фудбалу и своју луду главу? Златни дечак Серије А, рођен на улицама старог града Барија, али одрастао једне кишне ноћи када под намигујућим оком Светог Николе руши велики Интер, но заувек млад, заувек луд, заувек неукроћен, и такав перфектан у свим својим манама због којих и јесте и није постао велики.

А Тото Скилаћи, који ће киднаповати Светско првенство у Италији '90, када је можда и најјача екипа Азура у историји остала без трофеја на домаћем терену, трофеја којим би, у том тренутку, претекли Бразил и можда би новија историја фудбала данас имала неке друге нијансе. А Кјеза, Зола, Пепе Сињори, Ди Натале? А Данијеле Масаро, за којег многи заборављају да је и он фулао пенал тамо у Пасадени? А Франческо Тоти, забога?

И онда болан рез.

Онда вас из сањарења о свим тим мајсторима – не само мајсторима фудбала, колико мајсторима егзекуције – прене вест да је Антонио Конте, селектор Италије, закључио списак од 23 имена за предстојеће Европско првенство. Не прене, у ствари, колико вас удари песницом у стомак и избије вам ваздух, пошто је и летимичан преглед имена који ће у Француској певати химну довољан да схватите да нам омиљена „туђа“ репрезентација овог јуна и (ако до њега догурају) јула неће давати много разлога за учење химне и навијање за њих.

Није ово текст о дефанзиви, која је и даље, и упркос томе што се не виде млади лавови који ће заменити Кјелинија и Бонучија, о ветерану Барзаљију да не причамо, па ни о вези којој тако болно недостају идеја, идеалиста, идол – чињеницу да је света „десетка“ на плаветном дресу додељена Тијагу Моти – већ о квинтету „атакантеа“ које је Конте позвао под тробојку.

Пеле, Имобиле, Едер, Инсиње, Заза...

Тужна је истина да је то, заиста, оно најбоље што Италија има да понуди, иако би неки од нас романтично желели још једном да виде Ђовинка у националној сквадри, а неки други да најзад виде да ли је Берарди тај калибар или није.

Једног Бразилца, једног нападача Саутемптона који у Премијер лиги има недозвољено дуге постове, једног екс-капоканонијереа који је, авај, већ доказао да на великој сцени нема дасака за њега, једног Наполитанца који је, ваљда им је то у крви, превише ератичан и превише плаховит, ма колико заиста знао лопте и умео да подсети на велике голгетере, и једног Јувеовог шпица, модерног али гурнутог у други план, без обзира на то што је из Јувеа и што је Талијан, или баш упркос томе...

У Италији шкрипи посвуда, сем код централних дефанзиваца и на голу, то је јасно, али је посебно тужна чињеница да тамо напред нема човека који може да уради нешто нечувено, да сам реши утакмицу, да натера клинце из читавог света да узвикују његово име.

Како се то догодило? Како је Италија дозволила себи да на првенство на којем се чак и вечити аутсајдери и доскорашње фудбалске аналфабете надају добром пласману, па можда и медаљи, да на то првенство оде готово туристички, без икаквих надања, амбиција и жеља нације која се полако одљубљује од својих идола, четвороструких првака света, најпопуларније европске селекције у историји...

Одговор је једноставан, криваца много, а решење, авај, ни на помолу.

Последња велика генерација италијанског фудбала била је она која је бруталном намештаљком скандинавских ортака Шведске и Данске избачена са Европског првенства 2004. – Матијасе Јонсоне, стидиш ли се макар данас због тог гола за 2:2 на стадиону Боависте? – и потом, можда и мимо реда, а свакако мимо великог Зидана, наплатила душевну бол у Немачкој два лета касније.

Од тада, италијански фудбал је у озбиљном опадању: Серија А, одавно је изгубила борбу са квалитетом Примере, ритмом Бундеслиге и заводљивошћу Премијер лиге; клубови су или ишамарани због корупције и намештања или живе у константном страху од нове шљаге, као жена у лошем браку са силеџијом; али добар део виновника, ако не и сви – што прилично подсећа на случај једне друге репрезентације, чије две победе у пријатељским сусретима не могу да замажу очи нацији – станује у Коверћану, седишту фудбалске федерације...

Италијани су, можда менталитетски, можда и јер су их морили проблеми друге, политичкије природе, и  скандал за скандалом, пропустили да ураде оно што и њихови, ерм, некадашњи војни савезници: већ крајем деведесетих, док је стара гарда још трајала, Немачка је направила драстични рез, спустила фудбал у школе, на буџет довела на стотине тренера омладинаца, све не би ли пронашли нове таленте и пружили им шансу да постану велики играчи. Тако су изроњени бисери који ће вратити Елф на фудбалску мапу. Тако је побеђен Бразил у Бразилу.

Италијани, дотад увек модерни, увек способни да се поново роде, дозволили су да их прегази време. Да остану без имена и идентитета. Да ниједан италијански играч данас није светска звезда. (Не рачунајући оног који је рођен 1978, године када је Италија била четврта на свету у Аргентини.)

Да немају, до ђавола, ни пола шпица какви су били јунаци овог текста.

Да буду, на седам дана до дизања завесе највеће фудбалске приредбе ове године, оно што се на Апенинима зове „ун полло да спеннаре“. Немоћна кокошка која само чека да буде очерупана.

Да пређу пут из наслова овог текста. Од звезда до блата.

Ту, нажалост, не помаже борбени дух Антонија Контеа. Ту не помаже ни реченица, бременита историјом и свим оним чудесним проласцима даље, да су Талијани увек Талијани, што је на нивоу исфорсираности, али и тачности међу фудбалским клишеима тик испод „Немци су увек Немци“.

Можда, само можда помаже да затворите очи и сећате се свих великих Азура који су тако лако давали голове, надајући се да ће дух макар неког од њих овог јуна ући у помало недостојне наследнике.

Јер какво је то првенство на којем не можете да навијате за своју другу домовину, Италију?

Извор: моззартспорт