Analiza - video: ''Dalle stelle alle stalle'' - spora smrt italijanskih špiceva...!

Možda, samo možda pomaže da zatvorite oči i sećate se svih velikih Azura koji su tako lako davali golove, nadajući se da će duh makar nekog od njih ovog juna ući u pomalo nedostojne naslednike...

Ne treba nikakvo podsećanje, ni showreel na kojem bilo kakav igrač ume da postane genijalac. Ne, dovoljno je samo da pomisliš na azurni dres, uvek za nijansu lepši, za dva koplja moderniji od svih ostalih, i oni će se sami pojaviti i preuzeti ti misli kao što su nekada preuzeli čitavu igru.

Kako ono ide? Svaki čovek na svetu ima dve domovine – jedna je ona u kojoj je rođen, a druga, druga je Italija. Sjenkjevič...

O da, za Talijane je važilo da umeju da se brane najbolje, to će vazda biti prva asocijacija na nacionalni tim koji bi, da postoji relevantno istraživanje, verovatno na svim meridijanima bio najpopularniji od svih evropskih selekcija – jer Brazil je Brazil, a Argentina nije Brazil, i to su uvek prva dva mesta, obrni-okreni – ali ne osvajaju se četiri svetska prvenstva, plus jedno evropsko, samo na katenaćo, na defanzivu, ne ni naĐentilea, ne na Materacija, mada bi ta teza mogla da padne na potonjem.

Ne, zatvorite oči i pomislite na azurni dres i evo njih: plejada, legija, falanga živopisnih italijanskih špiceva, svaki različit od drugog i svaki svoj, od onoga kojeg na Čizmi zovu prima punta do „lažnog“ špica koji sve vreme igra neku svoju igru.

Samo ih je u poslednjih četvrt veka, koliko vaš kolumnista gleda fudbal, da se ne vraćamo na Rosija, Điđija Rivu, Betegu ili Meacu, o kojima možemo samo da čitamo i da ih romansiramo; samo ih je od 1990. naovamo bilo toliko da bi se napravilo pet-deset reprezentacija. I pitanje je da li bi tim sastavljen isključivo od italijanskih napadača, nedugo pošto ceo stadion odgrmi ono Fratelli d'Italia, bio lak plen za bilo koju rivalsku ekipu, prošlu ili buduću...

Što bi se u filmovima kazalo, bez nekog posebnog redosleda, potpuno random, dakle, evo i njih, Italija zove...

Tu je, recimo, Bobo. Da citiram jednog pametnijeg čoveka: Kristijan Vijeri bio je građen kao bokser teške kategorije, sa levom nogom koja bi čas bila precizni snajper, čas bacač raketa, imao je i najbolji udarac glavom kojeg je Evropa na prelazu dva veka videla. Desnica mu je, doduše, služila samo da se njome poštapa, i ne malo puta frustrirao bi fanove kada bi nespretno zakačio loptu desnom kopačkom, kao da je tuđa. Tek, bombarder iz Prata mogao je sve, ali jedno mu se nije dalo: da sa Ronaldom, pravimRonaldom, igra češće i tako, na radost Masima Moratija, načini najbolji tandem u istoriji fudbala.

Za njim istrčava, gazeći liniju kao onu zamišljenu crtu ofsajda, Pipo Inzagi, fenomen koji bi morao zaveštati svoj mozak CERN-u kako bi se utvrdilo ono što nijedan bek, nijedan golman, nijedan protivnički trener, nisu mogli da ukapiraju: otkud to da momak kojeg nije krasila ni prevelika brzina, ni savršena tehnika, ni predobar šut, toliko dobro razume prostor i vreme, kao da svojim kretanjem ruši zakone fizike. Gol za golom, uvek gde treba i uvek gde će lopta pasti, Pipo nije bio svačija šolja čaja, ali i u mržnji koju bi neki osećali spram njega krila se zadivljenost.

Još smo u približno istoj generaciji. Nekada će se napisati jedna, jedina, kompletna, savršena fudbalska enciklopedija. U njoj će biti svako slovo, od A do Z, svaki broj dresa koji je iko ikada poneo, svaka taktika koju je usnio neki stručnjak. I tamo, gde bude odrednica „golgeter“, postojaće samo jedna fotografija. Vinćenco Montela,Aeroplanino, raširenih ruku trči nakon što je savladao golmana nekim lobom, iz kolena, trči prema tribini koja je luda od sreće: nazovite me subjektivnim i recite da nemam pojma o fudbalu, ja ću i dalje držati čas da nije bilo kompletnijeg špica u onoj velikoj, najvećoj Seriji A, toliko velikog da je nadilazio i svoju „visinu“ i izgledao na terenu dvostruko veći i snažniji nego što jeste...

A onaj koji je toliko voleo golove da je doslovno doživljavao erekciju kada bi ćušnuo loptu u mrežu i podigao dres u radovanju? Belo pero, Fabricio Ravaneli, na prvi pogled blago smotan, kao da će se spotaknuti u trku, dok ga ne vidite kako vuče kontru ili glavom udari fudbal sa šesnaest metara jače nego što bi neki drugi nogom.

Pa onaj dečak kojeg će Italija prvi put upoznati u čudesnoj Breši, gde je igrao saGvardiolom, pa sa Pirlom, a sezonu-dve u špicu sa Robertom Bađom – a tek Bađo, kad smo već kod njega! Da li da ga izostavimo zbog čistunaca koji će tvrditi da on ne može među golgetere jer je mnogo više od toga, skupa sa Del Pjerom, recimo? Ili da ga ostavimo da sam, negde daleko, iznova boluje petu serije penala na Rouz Boulu,Tafarelov bezvezni skok u stranu i lopte koja, kao nikada dotad, leti iznad prečke? – i koji je, bez ikakvog preterivanja, vlasnik neslavne titule „poslednjeg velikog italijanskog špica“.

Da, Luka Toni, glavom i glavom i opet glavom i tek pomalo bradom...

A Antonio Kasano, rošavo lice superstara koji nije mogao da pomiri svoju ljubav prema fudbalu i svoju ludu glavu? Zlatni dečak Serije A, rođen na ulicama starog grada Barija, ali odrastao jedne kišne noći kada pod namigujućim okom Svetog Nikole ruši veliki Inter, no zauvek mlad, zauvek lud, zauvek neukroćen, i takav perfektan u svim svojim manama zbog kojih i jeste i nije postao veliki.

A Toto Skilaći, koji će kidnapovati Svetsko prvenstvo u Italiji '90, kada je možda i najjača ekipa Azura u istoriji ostala bez trofeja na domaćem terenu, trofeja kojim bi, u tom trenutku, pretekli Brazil i možda bi novija istorija fudbala danas imala neke druge nijanse. A Kjeza, Zola, Pepe Sinjori, Di Natale? A Danijele Masaro, za kojeg mnogi zaboravljaju da je i on fulao penal tamo u Pasadeni? A Frančesko Toti, zaboga?

I onda bolan rez.

Onda vas iz sanjarenja o svim tim majstorima – ne samo majstorima fudbala, koliko majstorima egzekucije – prene vest da je Antonio Konte, selektor Italije, zaključio spisak od 23 imena za predstojeće Evropsko prvenstvo. Ne prene, u stvari, koliko vas udari pesnicom u stomak i izbije vam vazduh, pošto je i letimičan pregled imena koji će u Francuskoj pevati himnu dovoljan da shvatite da nam omiljena „tuđa“ reprezentacija ovog juna i (ako do njega doguraju) jula neće davati mnogo razloga za učenje himne i navijanje za njih.

Nije ovo tekst o defanzivi, koja je i dalje, i uprkos tome što se ne vide mladi lavovi koji će zameniti Kjelinija i Bonučija, o veteranu Barzaljiju da ne pričamo, pa ni o vezi kojoj tako bolno nedostaju ideja, idealista, idol – činjenicu da je sveta „desetka“ na plavetnom dresu dodeljena Tijagu Moti – već o kvintetu „atakantea“ koje je Konte pozvao pod trobojku.

Pele, Imobile, Eder, Insinje, Zaza...

Tužna je istina da je to, zaista, ono najbolje što Italija ima da ponudi, iako bi neki od nas romantično želeli još jednom da vide Đovinka u nacionalnoj skvadri, a neki drugi da najzad vide da li je Berardi taj kalibar ili nije.

Jednog Brazilca, jednog napadača Sautemptona koji u Premijer ligi ima nedozvoljeno duge postove, jednog eks-kapokanonijerea koji je, avaj, već dokazao da na velikoj sceni nema dasaka za njega, jednog Napolitanca koji je, valjda im je to u krvi, previše eratičan i previše plahovit, ma koliko zaista znao lopte i umeo da podseti na velike golgetere, i jednog Juveovog špica, modernog ali gurnutog u drugi plan, bez obzira na to što je iz Juvea i što je Talijan, ili baš uprkos tome...

U Italiji škripi posvuda, sem kod centralnih defanzivaca i na golu, to je jasno, ali je posebno tužna činjenica da tamo napred nema čoveka koji može da uradi nešto nečuveno, da sam reši utakmicu, da natera klince iz čitavog sveta da uzvikuju njegovo ime.

Kako se to dogodilo? Kako je Italija dozvolila sebi da na prvenstvo na kojem se čak i večiti autsajderi i doskorašnje fudbalske analfabete nadaju dobrom plasmanu, pa možda i medalji, da na to prvenstvo ode gotovo turistički, bez ikakvih nadanja, ambicija i želja nacije koja se polako odljubljuje od svojih idola, četvorostrukih prvaka sveta, najpopularnije evropske selekcije u istoriji...

Odgovor je jednostavan, krivaca mnogo, a rešenje, avaj, ni na pomolu.

Poslednja velika generacija italijanskog fudbala bila je ona koja je brutalnom nameštaljkom skandinavskih ortaka Švedske i Danske izbačena sa Evropskog prvenstva 2004. – Matijase Jonsone, stidiš li se makar danas zbog tog gola za 2:2 na stadionu Boaviste? – i potom, možda i mimo reda, a svakako mimo velikog Zidana, naplatila duševnu bol u Nemačkoj dva leta kasnije.

Od tada, italijanski fudbal je u ozbiljnom opadanju: Serija A, odavno je izgubila borbu sa kvalitetom Primere, ritmom Bundeslige i zavodljivošću Premijer lige; klubovi su ili išamarani zbog korupcije i nameštanja ili žive u konstantnom strahu od nove šljage, kao žena u lošem braku sa siledžijom; ali dobar deo vinovnika, ako ne i svi – što prilično podseća na slučaj jedne druge reprezentacije, čije dve pobede u prijateljskim susretima ne mogu da zamažu oči naciji – stanuje u Koverćanu, sedištu fudbalske federacije...

Italijani su, možda mentalitetski, možda i jer su ih morili problemi druge, političkije prirode, i  skandal za skandalom, propustili da urade ono što i njihovi, erm, nekadašnji vojni saveznici: već krajem devedesetih, dok je stara garda još trajala, Nemačka je napravila drastični rez, spustila fudbal u škole, na budžet dovela na stotine trenera omladinaca, sve ne bi li pronašli nove talente i pružili im šansu da postanu veliki igrači. Tako su izronjeni biseri koji će vratiti Elf na fudbalsku mapu. Tako je pobeđen Brazil u Brazilu.

Italijani, dotad uvek moderni, uvek sposobni da se ponovo rode, dozvolili su da ih pregazi vreme. Da ostanu bez imena i identiteta. Da nijedan italijanski igrač danas nije svetska zvezda. (Ne računajući onog koji je rođen 1978, godine kada je Italija bila četvrta na svetu u Argentini.)

Da nemaju, do đavola, ni pola špica kakvi su bili junaci ovog teksta.

Da budu, na sedam dana do dizanja zavese najveće fudbalske priredbe ove godine, ono što se na Apeninima zove „un pollo da spennare“. Nemoćna kokoška koja samo čeka da bude očerupana.

Da pređu put iz naslova ovog teksta. Od zvezda do blata.

Tu, nažalost, ne pomaže borbeni duh Antonija Kontea. Tu ne pomaže ni rečenica, bremenita istorijom i svim onim čudesnim prolascima dalje, da su Talijani uvek Talijani, što je na nivou isforsiranosti, ali i tačnosti među fudbalskim klišeima tik ispod „Nemci su uvek Nemci“.

Možda, samo možda pomaže da zatvorite oči i sećate se svih velikih Azura koji su tako lako davali golove, nadajući se da će duh makar nekog od njih ovog juna ući u pomalo nedostojne naslednike.

Jer kakvo je to prvenstvo na kojem ne možete da navijate za svoju drugu domovinu, Italiju?

Izvor: mozzartsport